LINGVISTI OCENJUJU DA JE KULTURA IZRAŽAVANJA U JAVNIM NASTUPIMA I MEDIJIMA VEOMA NISKA: Polupismeni nas overavaju u sačekušama

SIROMAŠAN rečnik, nepoznavanje gramatike i pravopisa, zamuckivanje, sakaćenje reči, upotreba poštapalica... i mnogo toga još što odslikava slabu kulturu izražavanja svakodnevno nas zapljuskuje u javnom životu. I to sa mesta koja bi trebalo da budu primer pismenosti i dobrog izražavanja.

Foto Pixabay free images

Ono što vidimo na malim ekranima, u medijima i naročito društvenim mrežama uverava nas da se i na najvišim političkim i kulturnim adresama ne govori naročito visokim stilom. Čak bi se reklo - obratno, što viša adresa, to niža pismenost.

Stručnjaci sa kojima smo razgovarali kažu da je kultura izražavanja sposobnost pojedinca da jasno, dobro organizovanom mišlju iskaže svoje stavove, opažanja, potrebe ili emocije, pri čemu je taj iskaz zasnovan na jezičkoj pravilnosti.

- Podrazumeva se da visokoobrazovani ljudi treba da imaju razvijenu kulturu izražavanja, ali u našim uslovima to nije uvek tako - kažu naši sagovornici. - Kultura izražavanja se gradi i neguje, ne rađamo se sa njom kao što s rađamo sa sposobnošću govora.

Danas je, međutim, veoma malo javnih ličnosti za koje se može reći da imaju visoku pismenost i kulturu izražavanja.

Zbog čega je tako?

- U odgovoru na ovo pitanje dobro je prisetiti se "Gorskog vijenca" i kako pop Mićo odgovara Vuku Mićunoviću, koji se šali na račun njegovog čitanja: "Kakav nauk, takvo i čitanje! / Da sam ima boljeg učitelja, / te bih i ja danas bolje čita". Dakle, odgovor se može sažeto naći u pop Mićinu odgovoru: kako su učili srpski jezik tako i vladaju njime u svojim poslovima - kaže nam dr Sreto Tanasić, predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika.

Naš sagovornik napominje da većina onih koji obavljaju važne poslove ima fakultetsko obrazovanje, međutim, oni posle srednje škole ne uče srpski jezik, pa je razumljivo da smo često svedoci slabog znanja.

- A na svim fakultetima se uči engleski i često još neki svetski jezik, što nije loše - kaže Tanasić. - Loše je to što se potcenjuje srpski, koji je službeni jezik. I uglavnom, za razliku od Njegoševa popa Miće, i ne osećaju da slabo znaju srpski jezik, a još slabije o srpskom jeziku i njegovom značaju. U tome je uzrok mnogih problema vezanih za srpsku jezičku situaciju.

Tanasić podseća i da su Odbor za standardizaciju srpskog jezika i Konferencija univerziteta Srbije predložili još pre pet godina da se na sve fakultete uvede predmet srpski jezik u skladu sa profilima fakulteta.

- Ali, taj predlog je glatko odbijen, i to bez obrazloženja - kaže Tanasić. - Nije to bila odluka vođena potrebom i željom da se studenti zaštite od novih opterećenja. Studentski parlament Beogradskog univerziteta je i bez naše molbe uputio pismo KONUS, podržao predlog i obrazložio da bi uvođenje ovog predmeta doprinelo većoj funkcionalnoj pismenosti budućih akademaca, ali i unapredilo očuvanje i negovanje srpskog jezika koji predstavlja stub naše kulture.

Ovaj lingvista smatra da sve ovo govori da srpski narod već sto godina u svojoj državi, iz različitih razloga od kojih nijedan nije opravdan, nema "vidnu policu na kojoj bi stajala odgovornost države za položaj srpskog jezika".

Tanasić ističe da se pitanje odgovornosti prema našem jeziku pominjalo jedno vreme iz državnog vrha, ali kad je trebalo preći s reči na dela, to se više ne čuje.

Da je medijski jezik u Srbiji odraz državne posvećenosti problemu jezičke kulture, smatra prof. dr Aleksandar Milanović koji objašnjava da osim Saveta za srpski jezik, čiji je domen samo izdavanje preporuka i saveta Vladi Srbije, ne postoji nijedno telo koje može direktno uticati na jezik naših medija, njegovu pravilnost i kultivisanost.

- Mnogi lingvisti već dugo ukazuju na različite pravopisne, gramatičke, leksičko-semantičke, stilske i druge nepravilnosti u jeziku naših novinara - kaže Milanović. - Brojni jezički savetnici baziraju se upravo na ispravljanju grešaka iz jezika naših medija, od glasovnog sastava pojedinih reči pa do njihovog pogrešnog značenja, kao na primer naslov "Prenesene mošti vojvode iz Prvog srpskog ustanka".

Kao najveći problem u jeziku naših medija, prof. Milanović vidi u svesnoj kolokvijalizaciji. On ističe da je banalizacija sadržaja novinskih tekstova uslovila i snižavanje stilskog registra u njima, pa smo tako svedoci prodora sve većeg broja kolokvijalizama, a u slučaju sve brojnije žute, senzacionalističke štampe i sličnih elektronskih medija - i sve većeg broja žargonizama, pa i vulgarizama u novinarski stil.

- Krenulo je sa nepotrebnim odomaćivanjem bezazlenih kolokvijalizama koji su sažimali dužinu naslova - saobraćajka, nuklearka, specijalac - potom je počeo da prodire omladinski žargon, da bi se u njemu sada odomaćio kao neobeležen i veliki broj reči iz kriminalnog miljea, kao što su sačekuša, pasti, dilovati, overiti...

- Time se slabi jezičko osećanje konzumenata medijskog sadržaja i brišu kulturološke granice između niskog i visokog u izražavanju - kaže ovaj profesor.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije