RASTANAK SA MOJOM GRČKOM: Autorski tekst Dušana Spasojevića, ambasadora Srbije, za grčki list "Katimerini"

AMBASADOR Srbije u Atini Dušan Spasoje­vić, autorskim tekstom u nedeljnom izdanju tiražnih grčkih novina "Katimerini", zaokružio je svoj osmogo­dišnji mandat u zemlji koju je mnogo zavoleo i o čijoj je istoriji napisao knjigu "Grč­ka: rat za nezavisnost, stvara­nje države i preporod naci­je", koja je naišla na veliki odjek. Tekst srpskog ambasa­dora objavljen je 25. februara a u njemu on piše:

Foto Tanjug

- Otkako sam kao srpski ambasador stigao u Atinu u Grčkoj je tri puta biran par­lament.

Promenila su se dva predsednika i premijera, čak šestorica ministara inostranih poslova. Siriza i Pasok promenili su svoje lidere, Atina i Solun tri pu­ta svoje gradonačelnike. Spo­minjani mandati nisu trajali kratko, moj je trajao dugo. Mno­go je kraći jedan drugi spisak. Za vreme mog mandata nisu se promenili samo arhiepiskop atinski i cele Grčke, gene­ralni sekretar Komunističke partije i guverner Krita. Da, i glavni i odgovorni urednik "Katimerinija", lista koji mi sada ljubazno daje prostor da kažem koju reč na odlasku, a koji sam neizostavno čitao čim sam savladao grčki jezik.

Čitaocu sam unapred zahvalan što će uvažiti moju nameru da tekst ne bude jedno konvencionalno i kurtoazno zbogom. Niti raport o diplomatskim rezultatima kojih je svakako bilo u negovanju odnosa dve izrazito prijateljske zemlje i dva bratska naroda.

Redove ko­ji slede iskoristiću da pre­nesem deo osećanja koja me ve­žu za Grčku. Moju Grčku.

Grčku u periodu posle vojne hunte, dakle od 1974. do danas. Grčku, moju vršnjakinju, rođenu iste godine kao i ja.

Za poslednjih pedeset godi­na Grčku sam video u raznim izdanjima. Od prašnjavih drumova i polovnih japan­skih automobila sredinom osamdesetih, do preporođene zemlje koju sam jedva prepo­znao samo deset godina ka­snije. Od slavnih i svečanih trenutaka, poput atinske Olimpijade i obeležavanja dvesta godina Grčke revolu­cije, do dramatičnih kriza, velikih ljudskih patnji i tragedija. I u dobru i u zlu. Mnogo puta sam je iznova upoznavao, u različitim razdo­bljima života i mnogo se puta opraštao od nje. U Grčkoj sam, dolazeći u nju prvi put pre 40 godina iz Jugoslavije, zemlje koja se dogovorom Čerčila i Staljina našla s druge strane gvozdene zavese, naučio o sve­mu onome što u mojoj zemlji tada nije bilo dozvoljeno i poželjno. Moj prvi susret sa savremenom demokratijom i slobodnim izborima dogodio se u Grčkoj. Kao i moje uvođe­nje u pravoslavlje, katehizis i krštenje u manastiru Hilan­dar na Svetoj Gori.

Foto printskrin

Grčku sam prvi put, licem u lice, upoznao s kraja proleća 1985. Kraj Hladnog rata još se nije jasno naslućivao. Pred­sednik SAD bio je Ronald Regan a Miha­il Gorbačov tek nekoliko meseci pre to­ga postao prvi čovek SSSR. Bilo mi je je­danaest godina i kao dete dvoje srpskih novi­nara već sam imao donekle izgrađenu sliku o prijateljskoj zemlji i brat­skom narodu. Od trenutka kada smo otac, majka i ja prešli gra­nicu na Evzoni­ju sa uzbuđenjem sam upijao svaki detalj, naročito zapažajući ra­zlike u odnosu na zemlju iz koje smo dolazili. Sem "koka-kole" u konzervi, koja se u komunistič­koj Jugoslaviji tada prodavala u staklenim fla­šicama, za oko su mi još zapale i zelenom bojom svuda ispisane parole. Pitao sam oca i majku šta je to PASOK, i zbog čega je taj natpis ispisan na svakom nadvožnjaku i svakoj banderi duž auto-puta. Objasnili su mi da se za razliku od jedno­partijske Jugoslavije, zahva­ljujući političaru koji se zove Konstantinos Karaman­lis, u Grčkoj održavaju demo­kratski izbori, na kojima se slobodno takmiče različite političke stanke. Uključujući i komuniste.

Kada sam sredinom febru­ara 2016, ovaj put kao srp­ski ambasador, istim putem stigao u Grčku, baš tog dana štrajkovali su poljoprivred­nici širom zemlje. Auto-put od Evzonija do Atine bio je blokiran na mnogo mesta, ali bi me grčki seljaci, čim bi videli srpske registarske tablice, čuli ko sam, kuda i zašto idem, propuštali da slobodno prođem.

Nisam mo­gao a da ne mislim na prvi susret sa Grčkom i moje rodi­telje. Ista benzinska pumpa odmah po prelasku granice. Četrdeset godina kasnije ista "koka-kola" u konzervi, sa­mo ovoga puta light. A umesto jarko zelenih, već izbledele crvene parole sa natpisom SIRIZA i pozivom da se na referendumu glasa "Ne".

Nikada neću zaboraviti prvu službenu posetu Kri­tu uoči Božića 2017. U ši­rem društvu obreo se i jedan evropski kolega koji je ne­prestano, od ujutru do uveče, Grčkoj i Grcima nalazio ma­ne. Sve mu je smetalo. Dok smo kišnog jutra šetali ulicama Hanje nije prestajao da zvoca: "Gledaj ovoga - nije vezao pojas, vidi nje - prošla je kroz crve­no i vozi u suprotnom smeru, obrati pažnju na ovu trojicu - puše u kolima". Kasno istog popodneva, pošto smo se klan­cem Imvros pešice spustili do obale Libijskog mora, za­tekli smo se u zaseoku sa tek nekoliko kuća. Već se smrka­valo a iznad nas, u planinama, počeo da provejava sneg. Do ta­da nesnosni diplomata, sada zabrinut kako ćemo se vratiti do mesta gde smo nekoliko sa­ti ranije ostavili parkirane automobile, bio se ućutao. Tako izgladnele i promrzle ugledao nas je jedan od glave do pete u crno obučen Krića­nin.

Odmah je shvatio da smo u nevolji. Ne samo da nas je nahranio i napojio u svojoj kući, već nas je u svom starom kom­biju prevezao do planinskog prevo­ja gde smo na ulasku u klanac ostavili svoje automobile. Mom džangrizavom kolegi više nije smetalo ni neve­zivanje pojasa, ni pušenje u kolima. Dok smo se vozili krivudavim putem koji preko Belih planina (Mada­res) vodi ka Hanji nisam izdržao da mu ne kažem da Grci možda nekada i napra­ve pokoji sitan saobraćajni ili drugi prekršaj, ali da ljudskost i gostoprimstvo, grčko "filoti­mo", ne mogu da se usade nikakvim briselskim pro­pisima.

Za poslednjih osam godina, kao srpski ambasa­dor, zajedno sa Grcima sam sla­vio, strepeo i tugovao. Pro­slavljao imendane, rođenja i venčanja, na poslednje putova­nje ispraćao Konstantinosa Micotakisa, Mikisa Teodo­rakisa, Karolosa Papuljasa. Što sam bolje i dublje upo­znavao Grčku i njeno pravo, od uobičajene turističke ponude sakriveno, najlepše lice - od solunskih predgrađa poput Četrdeset crkava i Trijandri­je, preko jonskih ostrva u rano proleće i Dodekaneza u poznu jesen, sve do snegom prekrive­nih planinskih visokravni Psiloritija nad Anojom - bi­la mi je sve lepša. Više mi je prijala a naši rastanci sve su mi teže padali. Ovaj, posle osam godina neprekidnog ži­vota s Grcima, najteže.

Pišući knjigu "Grčka: rat za nezavisnost, stvaranje dr­žave i preporod nacije", ali i iz neposrednog iskustva, shvatio sam da je u politič­kom i kulturnom smislu, u krajnjoj liniji u smislu sa­vremenog nacionalnog karak­tera i identiteta današnjih Grka uzetih u celini, osećaj za meru najveća grčka vrli­na. Svojevrsni grčki ekvi­librijum, odnosno pobeda srednje linije kao rezultante svih snaga. Uspešno mirenje i sinteza suprotstavljenih krajnosti - Istoka i Zapada, tradicionalnog i modernog, pravoslavlja i prosvećenosti, nacionalnog ponosa i svesti o sopstvenim slabostima, ja­ke države i demokratije, jake vojske i civilne kontrole nad njom - najveća je pobeda dana­šnjih Grka.

Do ove pobede Ka­ramanlisova i Papandreuova Grčka nakon vojne hunte nije došla nimalo lako. Svakako ne pre nego što su se, nakon neretko krvavih unutrašnjih sukoba, različite krajnosti pokazale kao pogrešne. Ako bih se usudio da posle osam godina suživota bilo šta za­merim Grcima, to bi jedino moglo da bude isto ono što ponekad zameram i sopstvenom narodu - povremeno samo­poricanje. Jedan nedostatak neretko praćen nedovoljnim verovanjem u sebe i istovre­menom fascinacijom nečim stranim. Dakle, odstupanje od srednje linije. Odstupanje od antičkog principa mere.

Grčka je izvanredno lepa zemlja. Međutim, ono što je u njoj najlepše nisu prirodne lepote. Njeno najveće bogatstvo nisu prirodni resursi. Naj­lepše i najbogatije što Grčka ima su oni koji žive pod pla­vim grčkim nebom. Od Krfa do Kasteloriza, od Didimotiha do Sfakja. Njeni ljudi, Grkinje i Grci. Iako bi svako hvala bi­lo premalo, njima ga dugujem za nenadmašivo gostoprimstvo i veliku ljubav kojom su me oba­sipali na svakom koraku.

Seća­nje na nju neće moći da izbledi ništa, niti da obriše iko. Čak ni fizička udaljenost koja je za ljubav isto što i vetar za vatru. Male gasi, a velike još više rasplamsava.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije