SRETENJE SA DIMITRIJEM DAVIDOVIĆEM: Autorski tekst Vladana Petrova

TOG mladog, suncem okupanog, februarskog popodneva uputio sam se gročanskim putem ka mome Smederevu. Svratio sam najpre do Jugova.

Foto Privatna arhiva

Spustio sam se pored restorana "Belvedere", koji se nalazi na mestu nekadašnjeg odmarališta "Heroj Srba". Nova vremena - moderni stilovi. Vidim da se gradi i radi.

Smederevci zaslužuju da se sreću na njihovom tradicionalnom izletištu, koje treba da bude uređeno i veselo.

Nastavljam putem pored snažne konstrukcije nedovršenog stadiona "Tvrđava" FK Smederevo. Ulazim u grad i skrećem desno, prema Karađorđevom brdu i starom groblju.

Prolazim kroz kapiju i koračam nekih pedesetak metara. Stižem do Crkve Uspenja Presvete Bogorodice. Uz njenu bočnu stranu koja gleda na grad i Dunav, nalazi se nevelika nadgrobna ploča. Na njoj je tekst koji se još uvek ne predaje sivoj patini vremena.

Piše:

"DIMITRI DAVIDOVIĆ, SAV SRBIN RODO SE U ZEMUNU U CARSTVU AUSTRISKOM 12 OKTOMVR 1789 A UMREO 25go MARTA 1838 godine U SMEDEREVU U SERBI."

Da li se u ovom sažetom izrazu nalazi sklad sretenja svih životnih protivrečja - materijalnih i duhovnih? Dimitrije Davidović je rođen u tadašnjoj kulturnoj, ali autoritarnoj Evropi, "one godine u kojoj je izbila Velika francuska revolucija" (Dragoljub Popović). Ovaj svet napustio je u Smederevu, poslednjoj prestonici srednjovekovne Srbije. Nekoliko godina ranije, u diplomatskoj radnji u kojoj je i on imao učešća, Srbija je napravila prvi zvanični korak (Hatišerif iz 1830) ka osamostaljenju od Otomanskog carstva.

Foto Vikipedija

Poslednji put sreo sam se na ovom mestu sa duhovnim praocem svih nas što se s ustavom petljamo u novembru 2021. godine. Bilo je to pred ustavni referendum o nezavisnom pravosuđu, toj nedosanjanoj ideji koju je Davidović prvi među Srbima zapisao u Sretenjskom ustavu, svome delu, koje je zadobilo život večni dok je Srba i srpskoga roda.

Taj ustav koji je isijavao ideje evropskog prosvetiteljstva, napisan lepim stilom, označio je početak života moderne i slobodne Srbije. Zbog protivljenja Velikih sila, umro je odmah po rođenju, naslutivši i fizičku smrt svog tvorca. Davidović je po ukidanju Ustava pao u nemilost knjaza Miloša, izgubio službu, odselio se u Smederevo i tu skončao u oskudici, bolesti i privremenom zaboravu od svih. Kao da ga je njegovo delo povuklo u neke druge, lepše i svetlije odaje.

Krajem osamdesetih godina prošlog veka, Srbija je, kao i druge države bivšeg real-socijalističkog bloka, krenula prividno svojim putem, oslobađajući se stega autoritarne socijalističke ustavnosti. U Evropi, u kojoj je tada obnovljena ideja o političkom ujedinjenju, izmišljen je i koncept evropskog ustavnog nasleđa. Tu evropsku riznicu čine ustavni principi i ideje zapadnoevropskih država - Velike Britanije sa njenim konceptom vladavine prava bez pisanog ustava, Francuske sa njenim demokratskim i slobodarskim ustavima koji su bili toliko trajni da su nazivani "sezonskom robom", Italije, koja je prvi ustav dobila posle ujedinjenja 1861, Nemačke čiji je prvi demokratski ustav bio Vajmarski iz 1919. i trajao do pojave Hitlera itd. U toj "riznici", na primer, prvi evropski ustav je onaj francuski iz septembra 1791, a ne Ustav Poljske iz maja 1791. U njoj nema mesta za jedan od najliberalnijih ustava druge polovine 19. veka - Ustav Kraljevine Srbije iz 1888. Mnogo je sličnih primera.

Države Centralne Evrope morale su tih devedesetih da "amputiraju" svoju nacionalnu ustavnu tradiciju, iako su njeno izvorište i praktični dometi bili u osnovi isti kao i oni koji su odlikovali zapadno-evropske demokratije. Na primer, Vidovdanski ustav iz 1921. je po katalogu ljudskih prava bio ispred avangardnog Vajmarskog ustava (i jedan i drugi su važili kratko vreme, i, uglavnom se nisu primenjivali). U tom periodu nemale političke i ustavne hipokrizije, koji još uvek traje, prividno su, sa stanovišta evropskih standarda i vrednosti, najsporije napredovale države koje teže da sačuvaju jezgro ili minimum nacionalnog dostojanstva, a ne pripadaju zapadno-evropskim silama, kao što su, na primer, Mađarska, Poljska, Slovačka, Rumunija, a Srbija pogotovo, jer je ona morala i mora da se praktično odrekne "sva sebe" da bi postala deo velike evropske zajednice.

Najveću štetu, pokazaće se, pretrpela je sama ideja Evrope kao političke zajednice koja je trebalo da počiva na dva stuba - na federalnom principu jedinstva u različitostima i na pravoj, građanskoj - a ne obezličenoj, tehnokratskoj - demokratiji. Samo takva ona je mogla biti respektabilni geo-politički činilac, a ne licemerni profesor koji sa ledenih alpskih visina ili iz briselskih "amfiteatara", bez prisustva studenata, deli savete i preporuke o demokratiji i vladavini prava. Politička zajednica poput današnje Evrope bez građana, odnosno bez prave demokratije upravo je nalik takvom profesoru. A profesor uživa autoritet samo ako živi najvećim delom onim životom kojim podučava svoje studente.

"Da li se, u stvari, išta suštinski promenilo u odnosu na Vaše vreme, oče?", pitam Dimitrija zagledan u skromni okvir njegovog ovozemaljskog boravišta. Učinilo mi se, tačnije bio sam sasvim siguran da čujem sledeće reči: "Ogromna protivrečja uvek su bila odlika državnog života i života među državama. Njima se ne treba čuditi niti im se povinovati nego im ići u susret sa vizijom boljeg sveta. Snagu za velika pregnuća ne treba crpeti iz papirnatih proklamacija, golih principa i beživotnih preporuka, nego iz duhovnih izvora u kojima se susreću najbolje tekovine evropskog i nacionalnog identiteta i kulture. Kultura je najveća moć! Evropska kultura slobodarskog rodoljublja, kako se to govorilo nekad, odnosno razboriti patriotizam danas! Ovo mesto gde sada stojiš jedno je od takvih izvorišta, a poruka našeg Sretenjskog ustava i praznika Sretenja je da pravi život nije u bežanju niti u pokoravanju, nije u oponašanju niti podilaženju, nije u snazi misli nego u snazi dela, nije u sili prinude nego u moći vere. Ta vera, međutim, ne sme biti zagledana samo u slavnu prošlost, već i u promišljenu budućnost. Možeš da odmoriš sine, ali ne smeš da odustaneš! I kad misliš da si ostavljen od svih, nek tvoje delo osvetljava put! A to delo ne očekuj da razume sadašnjost. Kad ono postane istorija, njega će sresti budućnost."

Nakon dobijenog odgovora spustih se ulicom do moje Osnovne škole "Dimitrije Davidović". Bio je zaista sunčan dan, ali sam i ja iznutra osećao svetlost susreta obnovljene vere i spokojnog mira. Nema stajanja. U susret protivrečjima do svetle pobede!

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije