DIVLJA ČIŠĆENJA POD OKRILJEM NOĆI: Kada su partizanske jedinice zauzele Srbiju, počelo je uspostavljanje novog totalitarnog poretka

SRBIJA i njeni gradovi, kao centar kolaboracije, leglo "buržoazije i narodnih neprijatelja", kao nosilac "velikosrpskog hegemonizma", bili su posebno na meti revolucionarnih snaga.

Porodice iščekuju vesti o uhapšenima, novembra 1944. , Foto Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Dokumentacija "Novosti" i "Borbe", "Vikipedija" i "Fejsbuk"

U jesen 1944. godine, sa rikom topova, koji su se primicali s juga, u Beogradu, među stanovništvom, mešala su se dvojaka osećanja - strah i euforija.

Euforiju i sreću zbog oslobođenja od nacifašizma mutili su kod mnogih protivnika revolucije strah i podozrenje od uspostavljanja komunističkog režima. Strah je hranjen glasovima koji su pronosile izbeglice iz Ljiga, Valjeva, Čačka, Kraljeva i drugih mesta u Srbiji, o komunističkim čistkama i streljanjima svakoga za koga se tvrdilo da je bio u bilo kakvoj saradnji sa Nemcima. Broj mesta za odlazak iz zemlje je bio ograničen i rezervisan pretežno za najbitnije eksponente antikomunističkih pokreta, a poslednjim vozom krenuo je Dimitrije Ljotić 12. oktobra 1944. (većina funkcionera, pa i Milan Nedić, otišla je još 6. oktobra 1944).

Sovjetske trupe doprle su do periferije grada 8. oktobra. U kafanama u Umci i Ripnju, kraj Beograda, mogle su se videti scene "masovnog šišanja i brijanja četnika", nešto iz razočaranja zbog kraljevog proglasa od 12. septembra kada je izgovorio rečenicu:

"Ko ne priđe maršalu Titu, neće uspeti da se oslobodi izdajničkog žiga ni pred narodom ni pred istorijom", a više zbog bezbednosti, kako bi ostali neprimećeni u pokušaju da se sakriju u gradu ili se dokopaju Bosne, gde se glavnina povlačila. Trijumfalan i harizmatičan ulazak Josipa Broza Tita posle 20. oktobra 1944. godine, iz pravca srušenog Pančevačkog mosta, u tek oslobođeni grad sa najbližim saradnicima, uneo je veliku zebnju u srca mnogih Beograđana nesklonih komunističkoj ideologiji.

Partizani na ulicama Beograda posle oslobođenja , Foto Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Dokumentacija "Novosti" i "Borbe", "Vikipedija" i "Fejsbuk"

Beograd, kao najvažniji centar srpske reakcije u očima vodećih komunista, trebalo je s posebnom pažnjom očistiti od "nenarodnih elemenata". Uspostavljanje narodne vlasti pratio je divlji obračun sa nosiocima kulturnog, političkog i javnog života okupirane Srbije, ali i suparničkog pokreta otpora pobeđenog u građanskom ratu. Divlja čišćenja obavljana su u najvećoj tajnosti i pod okriljem noći, o čemu se, ipak, ispostavilo da postoje i pisani tragovi tako da je danas moguće doći do širih i preciznih saznanja. Ne treba gubiti iz vida da se sve odvijalo u atmosferi nezavršenog rata, u vreme kada su se još mogle čuti topovske salve sa Sremskog fronta udaljenog svega stotinak kilometara.

Ono što danas znamo o ovom nasilju pored tek odskora dostupnih najvažnijih policijsko-bezbednosnih i vojnih izvora uglavnom se bazira na izjavama, svedočenju i memoarima žrtava i savremenika, a ređe aktera, posebno glavnih.

Ispovest majora Ozne Milana Trešnjića izuzetno je značajna u tom smislu. Njegova probuđena savest progovorila je krajem osamdesetih godina prošlog veka. Njegovo svedočenje kao učesnika omogućava nam da jasnije sagledamo atmosferu u kojoj je likvidirano nekoliko hiljada saradnika okupatora, ali i nevinih građana. Trešnjić navodi da je predložen za oficira Ozne u prvoj brigadi Šeste ličke divizije, aprila 1944. godine, pred desant na Drvar, od strane visokog oficira bezbednosti Dragoslava Pešića. Pri oslobađanju Beograda, oktobra 1944, dobio je zadatak da zauzme zgradu XII kvarta Uprave grada Beograda na Dedinju i otpočne uspostavljanje narodne vlasti. To je prevashodno podrazumevalo prikupljanje podataka o držanju stanovništva u vreme okupacije, hapšenje saradnika okupatora i pripadnika zaostalih jedinica Nedićeve garde i žandarmerije.

* * * * * * * * *

HAPŠENjA POČELA PRVOG DANA OSLOBOĐENjA

ŠTAB savezne Ozne nalazio se pri Vrhovnom štabu, ali istovremeno i u štabu II korpusa, smeštenom najpre u Maglajskoj ulici na Dedinju, a potom je premešten u centar grada (ugao Zmaj Jovine i Simine). Saveznom Oznom su u prvo vreme rukovodili Đuro Stanković, Sreten Vulić, Srđan Brujić (svi iz Šeste ličke), Pavle Pekić, Moma Dugalić i Dragoslav Pešić. Oni su primali oficire Ozne iz 16 kvartova u Beogradu, koji su im dolazili na referisanje, sa spiskovima pripadnika kvislinškog aparata i građana optuženih za saradnju sa okupatorom.

U bezbednosnim krugovima akcija likvidacije narodnih neprijatelja bila je poznata pod šifrom "crne tačke". Ratnu psihologiju i mržnju oslobodilaca prema beogradskoj čaršiji delimično odslikavaju i spomenute uspomene majora Trešnjića: "Zakleo sam se još kao skojevac, da ću kad dođem u Beograd i upadnem u ove vile buržoaske, ovih eksploatatora, krvopija radničke klase i poštenih ljudi, da ću pronaći najluksuzniju vilu nekog buržuja, uskočiti u nju, potražiti najluksuzniji krevet i sa sve čizmama svojim partizanskim i ličkim blatom na njima - leći i prespavati". U očima naročito ličkih, kordunaških i krajiških partizana, unesrećenih ratom, Beograd je bio fašističko gnezdo koje treba potpuno očistiti.

O EMOTIVNOM NABOJU oslobodilaca svedoči i Momčilo Dugalić, takođe jedan od čelnika Ozne u jesen 1944. godine: "Sećam se da sam, negde u početku rata, rekao sebi da, ako ostanem živ, moram da posetim Banjički logor. Oktobra 1944. došao sam na Trošarinu, tamo su tada bili pašnjaci sa ovcama, krenuo ka Banjici i prva soba na koju sam naišao bila je prepuna dokumenata pobijenih rodoljuba. Od ulaza do dna sobe više od jednog metra visoka gomila! Kako onda da ne hapsimo i ne sudimo zločincima?" Poznati oznaš iz XII kvarta (Dedinje-Senjak) Bata Živančević ispovedio se Đorđu Laloviću, kojeg je više puta saslušavao i lično poznavao: "Čoveku, kojeg je trebalo da likvidiram, stavio sam pištolj u usta. Molio je i kukao: 'Sinko, imam dva sina kao što si ti!' Ja sam opalio revolver i razneo mu glavu. Tada sam smatrao da sam učinio veliku stvar za partiju".

Beograđani na sovjetskom tenku oktobra 1944. godine , Foto Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Dokumentacija "Novosti" i "Borbe", "Vikipedija" i "Fejsbuk"

Prva hapšenja i sprovođenja u zatvor počela su već u noći 20. oktobra 1944. godine. Zatvor u Radničkoj ulici na Čukarici je bio pun. Mržnja prema Beogradu kao nosiocu srpske kolaboracije u vreme najvećeg stradanja Srba u NDH, ispoljena u prvim mesecima oslobođenja, nije mogla biti umanjena ni masovnim prijemom izbeglica iz gotovo svih delova Jugoslavije, ni strahovitim posledicama bombardovanja kako od Nemaca tako i od saveznika. Taj odnos prema glavnom gradu je najverovatnije nastao zbog toga što su se u Srbiji ipak manje osećali tragovi rata. Sreten Žujović i Peko Dapčević su oktobra 1944. život u okolini Beograda smatrali idiličnim. "... Seljaci su poslovali oko svojih kuća i plotova, kokoši čeprkale po bunjištima, iz štala i sa poljana javljala se goveda, u dvorištima groktale svinje..."

* * * * * * * * *

SVAKA REVOLUCIJA GUTA SVOJU NAJBOLjU DECU

HAPŠENjA na Čukarici i sprovođenja u zatvor XIV kvarta u Radničkoj ulici počela su već u noći 20. oktobra 1944. godine. Ovaj rejon bio je u zoni odgovornosti 8. crnogorske brigade čiji je komesar bio Božidar Zec, dok se kao islednik Ozne pominje izvesni Milutinović.

Prema jednom iskazu Antonije Milanović, učitelj u Kusatku, diplomirani horovođa (hor Crkve Sv. Đorđa na Banovom brdu), violinist i glumac, uhapšen je krajem oktobra 1944. sa B. Savkovićem, studentom glume i sinom advokata Savkovića, R. Pavlovićem, studentom glume, J. Viktorovićem, dvorskim apotekarom (naslednikom, preko supruge, bogatstva Matije Bana), Mijatom Lučićem, gardijskim majorom, i doktorom M. Stefanovićem iz Radničke ulice, koji je optužen za previjanje nemačkih vojnika u vreme borbi za Beograd.

Foto Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Dokumentacija "Novosti" i "Borbe", "Vikipedija" i "Fejsbuk"

Likvidirano je još nekoliko desetina građana sa Banovog brda i Senjaka. Među prvima su uhapšeni i streljani Raka kafedžija, čija je kafana u Radničkoj ulici navodno bila zborno mesto ravnogoraca, opštinski pisari T. Stojković i M. Vojinović i bivši oficir Jugoslovenske vojske, solunac M. Lučić (kome je i ćerka zatvarana). Milana Đurđića, trgovca iz Požeške ulice (Banovo brdo), pronašao je mrtvog dr G. Vukčević u Košutnjaku tako što je video da jedna ruka viri iz zemlje. Malo je otkopao, gurnuo leš i prepoznao Đurđića, ali ga je ponovo zakopao bojeći se represalija. Miloša Pavlovića, po pričanju njegove sestričine Jelene Anđelić Lazić, odvela je patrola Ozne iz njegove vile u Rakovici sa ženom Irenom i nekoliko desetina osoba. Videla ga je nakratko ispred zatvora u podrumu fabrike "Rakovica", a potom su odvedeni prema Kijevu. Vezani su žicom, streljani i zakopani u Markovoj šumi ispod Belog dvora, u blizini Košutnjaka. Jelenina majka je to saznala i otišla na lice mesta više puta bezuspešno pokušavajući da otkopa leš svoga brata.

Žitelji Železničke kolonije u Rakovici se sećaju da je predsednik narodnog odbora Azis Sultanović od 17. oktobra do 5. novembra 1944. odveo unepovrat mnoge ugledne građane, trgovce i fabrikante iz ovog kraja: D. Vojinovića, J. Zumbulovića, M. Stojanovića, V. Didića, S. Božića, S. Lazarevića, D. Živanovića, D. Đorđevića, B. Jerotijevića, P. Marcikića, B. Stojanovića i D. Stevanovića. Između ostalih, streljan je i sveštenik rakovičke crkve Nedeljko Strelićić. Kada se gospođa B. Zumbulović, žena Josipa, nekako probila do Moše Pijade, on joj je odgovorio: "Šta ćete drugarice, svaka revolucija guta svoju najbolju decu!" Jovanović Jovan, poreklom iz Seča Reke kod Kosjerića, vlasnik bifea u ulici Milovana Milovanovića u Beogradu, posle hapšenja od strane Ozne, 20. oktobra 1944, zauvek je nestao.

“Politika” je 27. novembra 1944, objavila spisak 105 streljanih na cele dve prve strane , Foto Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Dokumentacija "Novosti" i "Borbe", "Vikipedija" i "Fejsbuk"

PONEŠTO SE IPAK može zaključiti i na osnovu novinskih izveštaja i presuda vojnih sudova. Najozbiljniji trag donosi "Politika" od 27. novembra 1944, koja je objavila, na cele dve prve strane, Saopštenje Vojnog suda Prvog korpusa NOVJ, o osuđenim ratnim zločincima u Beogradu, sa spiskom od 105 streljanih osoba. Streljane ličnosti sa liste pripadale su različitoj ideološkoj i političkoj orijentaciji, ali i različitom praktičnom delovanju u ratnim uslovima. Međutim, po istom receptu kao i kod nekih kasnijih političkih procesa (D. Mihailović, D. Jovanović...) i ovde su se našli na istoj listi stvarni saradnici Gestapoa, ljotićevci i nedićevci, pored četnika i nekih viđenijih javnih i kulturnih radnika. Time se nastojalo nametnuti da svi oni nose isti stepen odgovornosti, i da se krivica kolektivizira, čime je kažnjavanje ratnih zločinaca, revolucija instrumentalizovala za obračun sa ideološko-političkim i klasnim neprijateljima.

U oslobođenom Beogradu je zbog velikog broja uhapšenih ubrzo ponestalo zatvorskih kapaciteta. Osim u prepunoj Glavnjači (na mestu današnjeg Prirodno-matematičkog fakulteta) Ozna je uhapšene držala i saslušavala po podrumima raznih zgrada i vila: u Upravi grada (ugao Obilićevog i Topličinog venca), Zmaj Jovinoj ulici, Krsmanovićevoj zgradi u Šafarikovoj ulici, Čika Ljubinoj, Baba Višnjinoj, Đušinoj, Vladete Kovačevića na Senjaku (zgrada nekadašnje Art televizije), podrumima fabrike "Rakovica" i u drugim ulicama širom grada. Saslušanja su vršena i u privatnim stanovima, dok su ćelije pravljene od podrumskih prostorija, tavana i devojačkih soba. Takvih mesta je, prema svedocima, u svakoj od beogradskih opština bilo više desetina, dok su Sovjeti imali svoje zatvore u Ulici majke Jevrosime i u zgradi bivšeg poljskog poslanstva.

Saopštenje o streljanima u Kruševcu, Foto Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Dokumentacija "Novosti" i "Borbe", "Vikipedija" i "Fejsbuk"

STRAH I OČAJ U ATMOSFERI LINČA

Apokaliptična osećanja, strah i očaj u atmosferi linča, kada se nije znalo šta donosi sutra, mogu se samo naslutiti iz pojedinih zapisa pripadnika građanske klase, ili kao što je sećanje penzionisanog pilota Đorđa Lalatovića: "Čuješ ovo i ono, ne možeš prosto da veruješ, osvrćeš se po komšiluku da vidiš koliko je upražnjenih mesta, a ono sve popunjeno nekim fanatizovanim i dresiranim došljacima iz Crne Gore i Hercegovine.

Oni se gorko obrušuju na tebe i ako si u slavu pobede i oslobođenja pronašao i obukao imalo svečanije odelo, otimaju ti i cepaju novine režeći: 'Kuš reakcijo!' Oni kojima si do juče pomagao da ne umru od gladi, delio si sa njima i poslednji tanjir kačamaka, odjednom te prijavljuju da nisi išao na ovaj ili onaj miting.

Jedan od izveštaja Okružnom komitetu Mladenovac , Foto Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Dokumentacija "Novosti" i "Borbe", "Vikipedija" i "Fejsbuk"

POBIJENE HILjADE CIVILA

PRIPADNIK KNOJ, Mija Petrović iz sela Badnjevac kod Kragujevca, stražario je šest meseci ispod Avale, gledajući kako Ozna svake noći strelja civile dovezene kamionima iz Beograda. Dovozili su ih oko 21.00-22.00 uveče, sakupljali ih u podrumima kuća beogradskih trgovaca sa leve strane kragujevačkog druma, a onda svlačili i izvodili na streljanje. - Slušao sam i plač i jauk tih žrtava dok su ih ti beogradski oznaši tukli rukama, nogama i kundacima, jer su se oni jedva kretali, jaka zima, a oni jadnici goli - svedočio je Petrović. On je takođe pokazao masovnu grobnicu, odnosno nekadašnji nemački rov za stojeći stav dug oko kilometar i po, od skretanja za Ralju prema Beogradu, tik iznad druma. Kako je koja grupa streljana, rov je zatrpavan, a i danas se vide kasnije nastala ulegnuća.

- Za onih šest meseci dok sam ja bio po stražama, verujem da ih je pobijeno najmanje 10.000. A koliko je u novembru i decembru, pa i u oktobru 1944. postreljano, ne znam, ali sam slušao od drugih da su za ta dva-tri meseca streljali masovnije - ispričao je Mija Petrović.

NAJVEĆA BEOGRADSKA STRATIŠTA

EGZEKUCIJA narodnih neprijatelja (prema izjavi već spominjanog majora Ozne Milana Trešnjića, ali i drugih svedoka) vršena je uglavnom noću, u potaji i na više mesta širom grada. Kao najveća stratišta pominju se: preko puta Ambasade Turske - gde su streljana pretežno uniformisana lica; Belimarkovićev voćnjak (iskorišćene su nemačke benzinske jame, a potom su rake kopali zarobljenici, pretežno Italijani); Banjička šuma;

Košutnjak (oko nemačkog groblja), Lisičji potok - možda najveće od svih, na mestu gde je nekad bio majdan za vađenje granita; kod stadiona Grafičara (Senjak); park Manjež; park Tašmajdan; kod "Hale pionir"; Kula "Nebojša"; Veliko ratno ostrvo; Ada Ciganlija;

Marinkova bara, stadion FK Obilić; kod današnjeg stadiona FK Sinđelić, naselje Braća Jerković, Rakovica; letnja pozornica Topčider; Jajinci, Železnička kolonija, Šarena (Careva) ćuprija, teren ispod Avale i druga. Ponegde su korišćeni i nemački odbrambeni rovovi kao masovne grobnice. Prema priči starijih Beograđana, još dugo su se posle tih tragičnih meseci mogli videti ljudi sa ašovima koji su krišom prekopavali Lisičji potok u potrazi za grobovima svojih najbližih.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije