RANJENA MLADOST KORAČA DALJE: Život je opet u dvorištu smrti - otvoren "Ribnikar"

PRED ulazom škole koja je samo pre nedelju dana zavijena u crno, deca se grle i pozdravljaju. Srećni su što se vide. Iako su sigurno i uplašeni i zbunjeni, poneki bacaju i "pet". Dečaci se tapšu po ramenima, pričaju gde su bili i šta su radili proteklih dana, pominju i fudbal, Ligu šampiona. Tragedija je velika, ali njihova mladost pokušava da je prevaziđe.

Foto N. Bjelić

Posle višednevne tišine, koja se nakon ubistva osmoro drugara i školskog čuvara nadvila nad njihovom školom "Vladislav Ribnikar", đaci su se juče okupili da se izbore sa tom tragedijom. Njihovi životi se nastavljaju...

Mnogi stariji razredi su se dogovorili da se svi nađu u blizini, a onda zajedno sa nastavnicima uđu u školu. Razredna ih vodi, a prethodno je svakog đaka ponaosob zagrlila sa obe ruke. Posle manje graje prilikom sretanja i pozdravljanja, jer se većina nije videla nekoliko dana, svi su se u koloni i tišini penjali uz stepenice na mali ulaz u školu. On je sa suprotne strane od onog na koji je 3. maja ušao Kosta K. (13) i iz pištolja pucao na svoje drugare iz đačke klupe praveći masakr.

D. Milovanović

Učenici osnovne škole "Vladislav Ribnikar" na Vračaru u Beogradu vratili su se juče u učionice. Nisu imali časove, nisu im predavane jednačine, reljefi i imenice, već su sat i po vremena pričali sa nastavnicima, družili se, razgovarali o životu i tragičnom događaju, koji ih je "sasekao" pred kraj školske godine.

Neki stariji učenici dolaze i držeći se sa roditeljima za ruke. Nije im svejedno ponovo ući u tu školu. Pojedine opet samo dovezu automobilima, pa oni iskoče i ustrče uz stepenice. Ipak, skoro svi đaci su došli u pratnji roditelja, nebitno da li su prvi ili osmi razred. Mnogi očevi i majke nisu ni otišli kućama ili na posao, već su ih ispred čekali da izađu posle 90 minuta.

Kažu nam da sva deca različito reaguju i da svako na svoj način prevazilazi nemili događaj i traume od njega. Neka su spremna da nastave sa školom, druga opet nisu. A svim im treba vreme, da poslože emocije i misli u svojim malim glvama.

- Mlađi sin koji je peti razred se dobro drži, jer ti pucnji koje je čuo nisu mu se zadržali u glavi - priča nam jedan od očeva. - On je bio zaključan sa drugom decom u učionici i onda smo mi roditelji stigli i sa nastavnicom ih izveli upravo na ovaj ulaz i odveli u park i kafić. On ništa nije ni video. Sa starijim sinom koji je sedmi razred je druga priča. On je video tela te dece na hodniku i te slike mu se motaju po glavi sve ove dane. Kad je u društvu i sa drugom decom lakše mu je i tad ne misli o tome, ali kad je sam nije mu baš dobro.

Foto Z. Jovanović

Čini se da se sa ovom tragedijom, ipak, mnogo lakše nose deca, nego roditelji. Oni su srećni što se druže, što su ponovo zajedno. To se vidi i oseti gledajući ih okupljene u grupicama.

- Moja ćerka želi da se vrati u školu. Ona je osmi razred. Pola njenih drugara iz razreda je već dolazilo proteklih dana, imali su neku potrebu da uđu u školu - priča nam jedna mama.

- Čini mi se da se oni dobro nose sa svim ovim i da je mnogo teže roditeljima. Ja zbog te ubijene dece i njihovih roditelja osećam neku nelagodu i stid. Ne znam to da objasnim, teško je...
 

POMOĆI NASTAVNICIMA

JEDAN otac nam kaže da je kroz razgovore sa drugim roditeljima i društvom njegovog sina zapazio da su deca, koja nisu videla mrtve i ranjene đake, prilično dobro.
- Za sada mi se čini da su se oni izborili sa ovom situacijom, okrenuli su se nekim svojim obavezama i igri. Mislim da mnogo veća pomoć i podrška u svakom smislu treba nastavnicima i drugim zaposlenim u školi. Oni su mnogo svesniji od dece kolika je ovo tragedija i čini mi se da se teže bore sa njom. Ne prihvataju to što se desilo. Pričao sam sa jednom nastavnicom, žena je potpuno potištena, razočarana, razorena. Kad sam sad video nastavnika geografije kako hoda, sve mi je jasno. Čovek ne može da dođe sebi, a on je kažu među prvima ušao u tu učionicu i video ubijenu decu.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije