TREBA NAM TEMELJNO UČENJE I ZNANJE SRPSKOG JEZIKA: Srpski nacionalni interes u osnovnom i srednjem obrazovanju

SASVIM je jasno da u našoj državi treba da postoji jedna jedinstvena i ekskluzivna krovna izdavačka ustanova koju već imamo – Zavod za udžbenike, i tu treba isključiti bilo kakvu nazovi liberalizaciju i otvoreno tržište, napisala je dr Ljiljana Čolić u autorskom tekstu za "Pečat".

Foto: Milan Timotić

Pre skoro trideset godina jedna profesorka s mog fakulteta zamolila me je da joj zakažem sastanak sa Vojislavom Koštunicom, kako bi mu u glavnim crtama izložila svoj nacionalni program. Reč je o izuzetno uglednoj osobi i cenjenoj u međunarodnim naučnim krugovima. Dobro sam zapamtila njenu prvu rečenicu, izgovorenu na pomenutom sastanku, koja mi je tada zazvučala sasvim površno, gotovo neozbiljno, a glasila je: „Kod dece i omladine u Srbiji treba razvijati osećanje zavičajnosti.“ Mnogo kasnije, kad sam se kao ministar prosvete našla pod opsadom stranih diplomatskih predstavnika i raznoraznih međunarodnih organizacija koje su imale zajednički cilj – da ostvare potpunu kontrolu nad našim obrazovanjem, a prva tačka njihove agende bila je davanje svih mogućih i nemogućih prava nacionalnim manjinama, pojam zavičajnost blesnuo mi je u punom svetlu, ali ne u lokalnom već u najširem, u državnom smislu – cela Srbija kao zavičaj sve dece i omladine koja u njoj žive, u njoj su rođena, kao i njihovi roditelji, dede, babe i stariji preci do ko zna kog kolena u prošlosti.

Pritisak tzv. stranih partnera pod broj jedan odnosio se na potrebu da se za đake nesrpskog govornog područja obezbedi uvoz, kako su naglašavali, non sensitive books na njihovom maternjem jeziku, tj. iz njihovih matičnih zemalja. Tu se već možemo vratiti na zavičajnost. Zar nije i za tu našu, podvlačim našu, nesrpsku mladost, Srbija matična država i sledstveno tome srpski jezik takođe maternji? Dakle, oni praktično imaju dva maternja jezika. Pravo na školovanje na njihovom primarnom maternjem jeziku smo im dali a jednom data prava ne mogu se tek tako ili čak nikako oduzeti. No to je pitanje za pravnike i zakonodavnu vlast. Ono što školskoj mladeži svakako ne smemo dopustiti, radi nas a i radi njih samih, a o čemu se nije vodilo i ne vodi računa, jeste da je tako nazovem autosegregacija. Pravo na školovanje na nesrpskom jeziku ne sme značiti ograđivanje, udaljavanje i otuđivanje od Srbije. U sklopu školovanja učenika drugog govornog opredeljenja država treba da odgovarajućom zakonskom regulativom propiše i obezbedi sprovođenje obaveznog temeljnog učenja i znanja srpskog jezika.

Naglašavam: temeljno učenje i znanje srpskog jezika, jer sam imala priliku da upoznam jednog diplomiranog profesora srpskog jezika i književnosti – Mađara, koji je govorio srpski bez akcenta i predavao ga u nacionalno mešovitoj sredini, a u susretu s njegovim učenicima primetila sam da nisu čak dobro razumeli ni šta sam im rekla, a kamoli da su mogli da mi odgovore na srpskom. Gotovo identični slučaj bio je s turskom nacionalnom manjinom na Kosovu i Metohiji, a o albanskim đacima da i ne govorimo. U obrazovnom sistemu Srbije svi udžbenici za osnovne i srednje škole treba da imaju potpuno jedinstvenu i jednobraznu sadržinu sa upotrebom različitih jezika kao jedinom razlikom. Sasvim je jasno da u našoj državi treba da postoji jedna jedinstvena i ekskluzivna krovna izdavačka ustanova koju već imamo – Zavod za udžbenike, i tu treba isključiti bilo kakvu nazovi liberalizaciju i otvoreno tržište. Što se tiče posebnih sadržaja u nastavnim programima i predmetima kojima je predviđeno očuvanje i negovanja etničkih specifičnosti, ti sadržaji takođe moraju biti u potpunosti usklađeni s državnim interesima Srbije i biti lišeni svih dezintegrativnih elemenata. Primera radi, u udžbeniku za učenje bosanskog jezika, koji sam svojevremeno imala u rukama i nisam ga odobrila, kao ni bosanski jezik, između ostalih neprihvatljivih rečenica stajala je i sledeća: „Zemlja Bosna je moja domovina“.

Na zvaničnom sajtu Srpske gimnazije u Budimpešti stoji: Vaspitno-obrazovni ciljevi i zadaci škole: Obrazovanje Srba, kao pripadnika nacionalne manjine u skladu sa mađarskim vaspitno-obrazovnim sistemom; Obrazovanje na maternjem jeziku; Negovanje mađarskog jezika i književne kulture na nivou maternjeg jezika… Obratimo pažnju: Negovanje mađarskog jezika i književne kulture na nivou maternjeg jezika. Smatram da između državnih, nacionalnih i lokalnih interesa treba staviti znak jednakosti.
Srpski nacionalni interes = državni interes Srbije;
Interes drugih etničkih grupa = državni interes Srbije;
Lokalni interes = državni interes Srbije.

Dakle, državni interes Srbije iznad svega jer bez države nema ni naroda. To naročito važi za nas Srbe jer, za razliku od ostalih, mi alternativnu državu nemamo. Kako lepo reče Sv. Vladika Nikolaj Velimirović: „Od nas je trud, a od Gospoda uspeh.“ Na nama je da činimo koliko do nas stoji.

U to ime vratiću se na teren praktičnih saveta i preporuka, verujući da naizgled i mali koraci mogu imati povoljan ishod. Kod sve dece i omladine u našoj zajedničkoj državi mora se razvijati i negovati osećanje sveukupne zavičajnosti tako što će se, na primer, kroz propisane pravce kretanja školskih ekskurzija mladima pružati prilika da upoznaju najlepše krajeve njihove domovine, bez obzira gde žive i gde se školuju. Sigurno smo svi protivnici beogradizacije Srbije, ali u svest sve školske dece, bez razlike, mora biti na najupečatljiviji način urezano da je Beograd njihova prestonica i centar njihove države. Nijedno dete ne bi trebalo, niti se sme dopustiti, da završi osnovnu školu a da nije posetilo Beograd i da mu prestonica njegove države ne bude predstavljena u najlepšem svetlu. Kratko, jasno i čini mi se sasvim ostvarivo, učenici iz južnih oblasti idu ka severu, obilaze Kruševac, Niš, Kragujevac, Novi Sad, obavezno i neizostavno Beograd. Đaci sa severa idu u obilazak južnih oblasti, posećuju Kragujevac, Niš, Kraljevo, Kruševac, Beograd obavezno i neizostavno. Inostrane destinacije treba isključiti. U eri savremenih komunikacijskih mogućnosti bilo bi uputno odgovarajućim podzakonskim aktima propisati obaveznu bilateralnu saradnju škola iz različitih geografskih oblasti, putem video-linka ili kako već sve moguće, organizovati poneki zajednički javni čas, priredbu ili slično. Na primer, škola iz Pančeva ostvaruje saradnju sa školom iz Nove Varoši, škola iz Preševa sa školom u Subotici i sl. Zvuči naivno, ali nije beznačajno.

U političkom delovanju treba slediti maksimu: Dati malo da bi se dobilo više. Mi smo uradili sasvim suprotno, i to na štetu države, a dugoročno i u suštini i svih njenih građana. Nacionalnim manjinama dali smo sva opravdana i neopravdana prava, pustili ih da žive odvojeno na društveno i etnički razdeljenom srpskom tlu, bez vezivnog tkiva. A šta je trebalo da bude vezivno tkivo? Upravo sama država Srbija, na čijoj ukupnoj teritoriji svi njeni građani treba da se osećaju kao domaćini. Tome će ih najbolje naučiti integrativno i državno odgovorno školovanje. Sad bi trebalo u postupnom procesu tu zahuktalu bujicu vraćati u normalne tokove, a u međuvremenu dati ponešto što nismo dali, što ne košta mnogo, a može i trebalo bi da bude korisno i lekovito za sve. Pod zastavom i s grbom države Srbije, na raznim međunarodnim takmičenjima, na pobednička postolja peli su se i penju Mađari, Bošnjaci, tj. muslimani i drugi. U čast i na slavu države Srbije, a njihovom zaslugom, intonira se himna „Bože pravde“, pa zar onda ne zaslužuju da ta himna na neki način pomene i njih. Ta naša prelepa himna je u stvari molitva, a mi pravoslavci znamo da smo dužni da se molimo i za naše neprijatelje.

Srpske zemlje, to je teritorijalna odrednica i odnosi se na sve, sav naš rod je zbirni pojam i obuhvata sve žitelje države Srbije. Biću slobodna da kažem da pominjanje samo srpskog roda u državnoj himni nije primereno. Reči državne himne Srbije „Bože pravde“ valjalo bi upodobiti svim njenim građanima, kako bi je svim svojim srcem doživeli kao svoju i kao obeležje svoje države, kako bi se državna himna bez ikakvog otpora i protivljenja intonirala u svim školama na početku školske godine. Tako se podstiče i neguje ljubav prema domovini, čuva suverenitet i teritorijalni integritet države. U cilju jačanja međusobnog poštovanja i uvažavanja, predložila bih još nešto. Pored proslave Savindana, školama u etnički mešovitim sredinama trebalo bi omogućiti i proslavu prosvetitelja iz njihovog verskog i kulturnog života u istom kapacitetu, a na osnovu predloga nacionalnih saveta nacionalnih manjina i u saradnji sa Ministarstvom prosvete. Svi učenici, bez razlike, imali bi obavezu da umesto nastave u danima obeležavanja oba praznika prisustvuju prigodnim svečanostima. To bi svakako doprinelo zbližavanju đaka, samim tim i ukupnom smanjenju međunacionalnih tenzija, boljem međusobnom razumevanju i lokalnoj društvenoj stabilnosti. Ponavljam: Državni interes iznad svega jer je država odličje i obličje svakog naroda, pa i našeg srpskog. Setimo se na kraju reči jednog od najvećih, ako ne i najvećeg, srpskog pravoslavnog filozofa dr Žarka Vidovića o značaju zavičaja u ljudskoj svesti: „Zavičaj nije predeo nego transcendencija: predanjem preobraženi predeo, duhovni svet, praznično ognjište, trpeza i prostor, svetinja kao hram … Transcendencija je ta sila koja konkretno iskustvo konkretne sredine čovekova sveta preobražava u zavičaj i naciju.“ Naš je zadatak da u svest ukupne školske omladine, a u budućnosti ravnopravnih i ravno-odgovornih građana Srbije, usadimo misao da je čitava Srbija njihov zavičaj.

(Izlaganje na Okruglom stolu srpskih intelektualaca pod nazivom „Srpsko nacionalno pitanje danas“18. februara 2023, u Narodnoj Skupštini Srbije.)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije