KAKO JE HRVATSKI LOV NA SRBE POSTAO SVETSKI BREND: Genocid na Srbima nekada i sad - I posle Jasenovca Jasenovac

Slobodan Jovanović

25. 02. 2023. u 18:05

ZA PRIČU o Jasenovcu nije potreban povod. Jasenovac je sam sebi dovoljan povod. I više nego dovoljan. Jer, Jasenovac je, u stvari, neispričana priča.

КАКО ЈЕ ХРВАТСКИ ЛОВ НА СРБЕ ПОСТАО СВЕТСКИ БРЕНД: Геноцид на Србима некада и сад - И после Јасеновца Јасеновац

Ustaše sprovode Srbe u Jasenovac, Foto arhiva

A smisao te neverovatne činjenice da je Jasenovac i posle toliko decenija još uvek neispričana priča je u tome da duh Jasenovca ostane da živi i traje. I sve činjenice govore da taj duh živi i traje i danas.. Skoro da to nije ni potrebno dokazivati. Zar, na primer, „Oluja“ nije potvrda tog živog zlog duha Jasenovca, po logici da priča koja ostane neispričana, zlo koje ostane nekažnjeno, njegov duh koji ostane da živi i traje – ponoviće se, ili, narodski rečeno, povampiriće se.

Zar „Srbe na vrbe“ i „Ubij Srbina“ nije ovovremeni bojni poklič ko zna kolikog dela hrvatske mladeži. Ovovremena je i činjenica da je blizu 4.000 Srba već procesuirano u Hrvatskoj i proglašeno za zločince, i to po jasenovačkom duhu i logici – zato što su Srbi.

Svakog meseca, naime, hrvatski dragovoljci i idolopoklonici genocidne „Oluje“ podnose po nekoliko krivičnih prijava protiv Srba „ratnih zločinaca“, a hrvatska država angažuje brojne inspektore, tužilaštva i sudove da te prijeve procesuiraju. Tim optužnicama su uspeli ono što nisu uspeli tokom domovinskog rata i „Oluje“ (pre toga Jasenovcem) – da svedu broj Srba u zemlji na manje od tri odsto, što ne samo da je daleko od statusa nekadašnjeg konstitutivnog naroda nego bi da ih izbrišu iz sadašnjeg statusa nacionalne manjine, s konačnim idealom da se izbrišu sa spiska živih u lijepoj njihovoj.

Josip Broz i Stevo Krajačić, Foto arhiva

LOV NA SRBE, tobož ratne zločince, postao je, kako kaže Savo Štrbac, neka vrsta svetskog brenda koji je „proizvela“ Hrvatska. Taj „brend“ Hrvatska izvozi na Kosovo, u BiH, a sada i u Ukrajinu. Na čelu hrvatske delegacije koja u vezi s tim obučava ukrajinske kolege je bivši glavni tužilac Hrvatske. I „Oluja“, kao hrvatski brend proistekao iz duha Jasenovca, bio je model za prošlogodišnji planirani ukrajinski blickrig u Donbasu, a nema nikakve sumnje da bi ga kolektivni Zapad iskoristio i za rešenje ruskog pitanja onako kako su Hrvati rešili i još uvek rešavaju srpsko. Samo kad bi, naravno, mogli.

Taj lov na Srbe, navodne ratne zločince, samo je još jedna od neverovatnih činjenica kakav je i sam Jasenovac i sve druge neverovatne istine koje su u njemu i iz njega proistekle. Proterati 250 hiljada Srba, građana Hrvatske, u zločinačkoj akciiji „Oluja“ i ko zna koliko, možda još toliko, iz hrvatskih gradova, od Tuđmanove ponovne ustašizacije, tj. nacifikacije Hrvatske i krenuti u tako sistematsku akciju lova na žrtve kao ratne zločince, umesto na proterivače, etničke „čistače“ i projektante završetka jasenovačkog projekta – sve je to do te mere deo jedne izokrenute i izopačene stvarnosti, da je pojam „neverovatno“ takoreći benigan i jedva prepoznatljiv za ono što treba da označi. Izdašna pomoć u toj neverovatnosti i izokrenutosti smisla u besmisao stiže od Haškog tribunala: žrtve proterivanja i one koji su ih prihvatili i pokušali da im pomognu osudio je na hiljade godina robije, a par proterivača tek na nivou statističke greške, valjda da se Vlasi ne sete.

Izbeglička kolona u vreme “Oluje”, Foto arhiva

ISTINE RADI, ta usaglašenost hrvatske i zapadne politike nije bila baš takva i tolika pre  razbijanja Jugoslavije devedesetih godina, ili je bila bolje prikrivana i manje vidljiva. Kako god bilo, onda kad je u Evropi i svetu naveliko počelo da se govori i piše o Mauthauzenu i Dahau, Aušvicu i Treblinki, neposredno posle Drugog svetskog rata, u Hrvatskoj i Jugoslaviji se zaćutalo o Jasenovcu. I ne samo o Jasenovcu i njegovim strahotama, nego i o jamama i dečjim logorima, o svim tim užasima genocida na Srbima širom NDH, možda manjih po obimu od genocida ili holokausta na Jevrejima, ali strašnijem i monstruoznijem po načinu i „tehnikama“ izvođenja i izvršenja. Tako nas je u jednom trenutku iznenadilo saznanje da Evropa i svet znaju sve o nemačkim logorima smrti, a ništa o hrvatskim. Kad je počelo da se o tome govori, ispalo je da je to velikosrpska optužba nedužnih Hrvata, a ne velika i strašna istina.

Da je ta strašna istina pričana i analizirana odmah, za nauk i izlečenje, da je ušla u udžbenike i škole, u istoriju i mnoge druge nauke, u politiku i život, da je postala deo kulture sećanja, što je i tema ovog istorijskog dodatka,  ne bi postala predmet tolikih manipulacija i mistifikacija. Izašla je neposredno posle rata jedna brošura hrvatske državne komisije o Jasenovcu i to je bio kraj svake priče o tom i tolikom zlu i stradanju, koje je bilo zamenjeno tzv. neprijateljskim ofanzivama, bratstvom i jedinstvom i drugim „značajnijim“ istorijskim i političkim pričama. Za to vreme Jasenovac se pretvarao u mit, u rulet brojeva u neverovatnom rasponu od 700 hiljada, koliko je utvrdila pomenuta komisija, do nekoliko hiljada koliko je „priznala“ nova Tuđmanova istoriografija. Bila je to neka vrsta ponovnog mrcvarenja i ubijanja jasenovačkih mučenika.

Paradoksalno je i takođe neverovatno da su na te manipulacije brojevima naseli i neki srpski istoričari, posebno na podvalu da je istinit samo broj personalizovanih žrtava, iako se zna koliko su zločinci nastojali da sakriju svoja zlodela i njihove tragove.

Danima i noćima su se, naime, pred kraj rata otkopavale masovne grobnice i spaljivale kosti i posmrtni ostaci žrtava, uništavali dokazi i tragovi, počev od papira i neuredno vođene evidencije, do objekata i oruđa za svirepo iživljavanje nad nedužnim ljudima, ženama i decom.

IMALI SU USTAŠE  za to sasvim dovoljno vremena, kao što su ga imali i za izvršenje svog paklenog plana: Jasenovac nikad nije napadnut da bi se makar pokušalo oslobađanje mučenika a, što je jednako neshvatljivo i neverovatno – nije ni oslobođen, nego su ga ustaše napustile, da bi Titovi borci mirno ušli u to najstrašnije mučilište - 2. maja 1945. godine, šest meseci posle oslobođenja Beograda i samo sedam dana pre zvaničnog kraja Drugog svetskog rata. Pre toga, u noći između 21. i 22. aprila, logoraši su – videvši da od oslobođenja nema ništa – pokušali proboj u kojem je od njih 1073 preživelo 106, a nekoliko sati kasnije u proboj je krenula iz drugog dela logora i druga grupa od njih 176, od kojih se spaslo 11 logoraša. Taj deo jasenovačke priče završava se saopštenjem Titovog generalštaba domaćoj i svetskoj javnosti dva dana po ulasku partizana u napušteni logor, da su njegove trupe „brzim prodorom na zapad zauzele i oslobodile Jasenovac“.

I tu jasenovačkim bizarnostima nije kraj: Tito, na primer, nikada nije posetio Jasenovac i poklonio se senima jasenovačkih žrtava, kao što je Vili Brant klečao u varšavskom getu, ili kao što je Angela Merkel u Aušvicu rekla da je to „nemački logor smrti“ da joj je „stalo da naglasi tu činjenicu“ i da je to „odgovornost koja nikad ne prolazi“. Tito je govorio da je protiv Pavelićevih ustaša „99 posto Hrvata“i da se radi samo o „šačici frankovaca“, uz Krležinu „dopunu“ da je reč o „dva kamiona ustaša“. Ivan Stevo Krajačić, presednik hrvatskog Sabora, rekao je, na otkrivanju jasenovačkog spomenika, predstavniku Srbije Raji Nedeljkoviću: „Malo smo vas pobili“. Kakav je, zapravo, odnos Hrvata prema Jasenovcu i ustašama i ko ga izražava – Tito ili Krajačić? I ko zna šta bi danas rekli ako bi se reči Agele Merkel sa Aušvica prenele i na Jasenovac.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
pogledaj sve

Komentari (4)

MVP by Mozzart Sport: Veliki izbor najboljih sportista Srbije!