KAKO I ZAŠTO AJKULA NAPADA ČOVEKA? Najčešće je u pitanju greška - žrtve umiru zbog gubitka krvi

Новости онлајн

04. 07. 2022. u 20:30

ZASTRAŠUJUĆI izgled ajkula, njena veličina u kombinaciji sa neprijateljskim stranim okruženjem čini da deluju kao da su izašle pravo iz naših najgorih noćnih mora.

КАКО И ЗАШТО АЈКУЛА НАПАДА ЧОВЕКА? Најчешће је у питању грешка  - жртве умиру због губитка крви

Foto: Shutterstock/Ilustracija

Iznenadno nasilje koje prati napad ajkule je zastrašujuće iskustvo za žrtve, ali da li su ajkule zaista čudovišta koja vole ljudsko meso?

- Devedeset odsto, ili više, napada ajkula su posledica greške. One pretpostavljaju da smo nešto što nismo - kaže ronilac Geri Adkison.

Iako napad ajkula može delovati opako i brutalno, važno je zapamtiti da ajkule nisu zla biće koja non-stop traže ljude koje bi napale. One su životinje koje se služe instinktima, kao i sve druge. Kao predatori na vrhu lanca ishrane u okeanima, ajkule su rođene da love i jedu ogromne količine mesa. Ajkula se hrani drugim morskim bićima, uglavnom ribom, morskim kornjačama, kitovima i morskim lavovima ili fokama. Ljudi nisu na njenom meniju. Zapravo, ljudi ne obezbeđuju dovoljno mesa bogatog masnoćom za ajkulu, kojoj treba mnogo energije kako bi pokretala svoje veliko, mišićavo telo.

Ako ajkule nisu zainteresovane da jedu ljude, zašto nas napadaju?

Prvi trag se može naći u obrascu po kojem se većina napada događa. U većini slučajeva, ajkula ugrize žrtvu, ostane nekoliko sekundi (verovatno vukući žrtvu kroz vodu ili ispod površine), a potom pusti. Veoma je retko da ajkula načini nekoliko napada za redom kako bi se hranila ljudskom žrtvom. Ajkula jednostavno pogreši u proceni da je čovek nešto što ona obično jede. Jednom kada ajkula oseti ukus, ona shvati da to nije njena uobičajena hrana i onda pušta.

Ajkulina zabuna je lakša za razumevanje jednom kada počnemo da gledamo na stvari iz njene perspektive. Mnoge žrtve napada su surferi ili ljudi koji koriste bugi daske. Ajkula koja pliva ispod vidi grubi ovalni izgled sa rukama i nogama koji vise i veslaju. To je podseća na morskog lava (glavnu lovinu velike bele ajkule) ili morsku kornjaču (uobičajenu hranu za tigraste ajkule).

Ajkulin senzorni sistem

Napadi su se takođe često događali kada su ljudi pecali kopljima u vodama okeana. Ajkule privlače znaci koje šalje umiruća riba – miris krvi u vodi i električni impulsi ispušteni dok se riba bori. Ajkule registruju te signale pomoću „Lorencini ampula“, niza „detektora“ ispod kože ajkuline njuške. Ampule su ćelije osetljive na elektricitet koje su povezane sa površinom putem malih cevčica. Jednom kada ajkula stigne, postaje iziritirana i agresivna u prisustvu tolike hrane. Gladna, uzbuđena ajkula lako može zameniti čoveka sa svojim uobičajenim plenom, piše Nacionalna geografija.
Postoje slučajevi u kojima su ajkule napadale kao rezultat agresije, a ne gladi. Veoma malo se zna o njihovom ponašanju, ali se veruje da se neke vrste, uključujući velike bele ponašaju dominantno pred drugim ajkulama. Ovakvo ponašanje može da bude iskazanom „udarcem“ u njušku, ili ujedima koji ne ugrožavaju ajkulu.

Nažalost, kada ajkula pokušava da bude dominantna nad čovekom, ovi „nežni ujedi” mogu da izazovu teške povrede.

Ponekad se uzrok napada ajkula može jednostavno odrediti – ajkula odgovara na ljudsku agresiju. Neke ajkule su, na primer, mirne ribe koje leže na dnu okeana. Iz nekog razloga, to roniocima daje povoda da misle kako je dobra ideja povući ih za rep. Iziritirane ajkule su naučile nekoliko ronilaca da ruke drže k sebi. Iz tog razloga, statistika vezana za napade ajkula je podeljena na isprovocirane i druge napade.

Anatomija napada

Retko postoji neko upozorenje. Surfer ili plivač koji vesla nema ideju da će se dogoditi. Ponekad prvi indikator da nešto nije u redu je strah na licu obližnjeg prijatelja. Češće, prvi znak je iznenadan, masivni udar usled bacanja ajkule na žrtvu. Velike bele su poznate da napadaju morske lavove takvom silinom da cele iskoče iz vode sa žrtvom u ustima.

Surfera Kenija Dauda napala je velika bela ajkula nedaleko od obala Oregona 1979. Opisao je napad u svojoj knjizi „Surfovanje sa velikom belom ajkulom“:

- Čuo sam prigušeni huk kako su se ajkuline masivne čeljusti zaklopile preko mojih leđa, pritiskajući dasku za moje grudi... Ajkula me je povukla ispod vode, ali nije mogla da me zadrži zbog daske koja pluta... Osećao sam ogroman pritisak na grudima i čuo sam pucanje rebara i pucanje dna daske.

Napad se dogodio kao što je uobičajeno kada se velike bele ajkule hrane morskim lavovima odozdo, jednim masivnim ugrizom i povlačenjem žrtve ispod površine. Potom su dozvolile onesposobljenoj žrtvi da pluta po vodi i iskrvari na smrt, vraćajući se po obrok nekoliko minuta kasnije. U slučaju Dauda ajkula nije uspela da završi početni ujed zbog daske za surfovanje, ali je pokušavala narednih 20 sekundi.

- Osećao sam se apsolutno bespomoćno, kad mi je celo telo podignuto iznad vode i potom udarilo nazad ispod površine - priseća se Daud.

Obrasci napada

Vremenom ajkula je pustila Dauda i on je više nikada nije video. Iako se plašio da će uslediti još jedan napad dok je veslao ka obali, ajkula je otplivala i nije načinila drugi napad. Ajkula je verovatno shvatila da surfer i daska nisu dobar obrok. Velike bele su zapravo veoma probirljive što se tiče hrane – odbijaju da grizu stvari koje obično ne jedu, poput plutajućih leševa ovaca, nakon što ih prvi put probaju.

Ipak, postoje mnoge vrste ajkula, a ni svaka ajkula ne prati isti obrazac. Okolnosti takođe mogu da promene obrazac napada. Napadi ajkula u dubokoj morskoj vodi obično nisu „udari i beži“ napadi. U tom slučaju, gde su žrtve obično oni koji su preživeli potapanje brodova ili pad aviona, ajkule okružuju područje. One potom udaraju žrtve koje su van grupe ili one koje su već ranjene, pre nego što ujedu.

Jedan od najpoznatijih napada ajkula dogodio se nakon što je USS Indijanapolis potopljen od strane japanskih torpeda u Tihom okeanu 1945. godine. Nekoliko dana bilo je potrebno spasiocima da pronađu brod, zbog toga što je misija bila toliko tajna da niko nije prijavio nestanak broda. Kada je mornarički spasilački brod stigao, samo 317 ljudi je i dalje bilo živo od skoro 1.000 koji su preživeli prvobitno potapanje. Tigraste ajkule su krive za većinu smrti.

Zambezi ajkula je takođe poznata po netipičnom ponašanju za vreme napada. Na engleskom nosi naziv bull shark – bik ajkula, zbog tendencije da uporno napada, udarajući metu, kružeći, udarajući ponovo i tako non-stop. Četrnaestogodišnja devojčica koje je nedavno bila žrtva fatalnog napada ajkule na Floridi bila je udarena od strane ove ajkule koje nije želela da joj pusti nogu, čak ni kada su se spasioci pojavili. Nastavila je da kruži i napada, probajući da ugrozi drugog spasioca.

Posledice napada

Ajkula u napadu može naneti veliku štetu čoveku. U nekim slučajevima, prvi ujed je dovoljno jak da potpuno otkine ud. Hirurzi koji su operisali tinejdžere koji su surfovali u Australiji opisali su gubitak njihovih nogu kao „nalik giljotini”. Ajkule mogu da proizvedu silu od 28.000 tona po kvadratnom metru, izmerenu na vrhu zuba. Veliki primerci mogu biti u stanju da proizvedu još veću silu.

Ukoliko ajkula ne odgrize ud, ona obično uzme velik komad mesa, cepajući mišiće i kosti. Ujed za torzo može rezultovati slomljenim rebrima i lomljenjem drugih kostiju uz dodatak masivnog cepanja kože. U nekim slučajevima, ovo može izložiti unutrašnje organe i oštetiti ih.

Žrtve napada ajkula uglavnom ne umiru od iznenadne traume. One obično iskrvare na smrt. Potrebno je nekoliko minuta da žrtve stignu do obale, a još više vremena je potrebno hitnoj pomoći da stigne. Razlika između života i smrti obično leži u tome da li postoji neko ko ume da spreči veliki gubitak krvi, jer je svaka sekunda bitna.

Začudo, jedna od potencijalnih opasnosti koja vreba kada plivate u okeanu može pomoći žrtvama ajkula da prežive. Kada je neko napadnut u hladnoj vodi, njegova ili njena telesna temperatura pada opasno nisko. Pad temperature usporava telesne funkcije, uključujući gubitak krvi. To može žrtve održati u životu na duži period.
Jednom kada žrtva dobije medicinsku negu, postoji dodatna opasnost – infekcija. Ajkuline čeljusti i okeanska voda nisu baš čisti. Ujed ajkule sigurno ostavlja neke opasne bakterije u rani, koje mogu biti podjednako smrtonosne kao i sam ujed. Na svu sreću, moderni antibiotici pomažu u zaštiti žrtava od ovih infekcija.

Opasne vode

Velike bele, tigraste i zambezi ajkule su najopasnije iz nekoliko razloga: raširene su, dovoljno su velike da na čoveka gledaju kao na plen, dovoljno su jake da ujedom izazovu fatalnu štetu i na vrhu su lanca ishrane, što znači da se instinktivno ne plaše ničega.
Ipak, druge vrste ajkula su potpuno nevine. Peščane, čekićare i druge su odgovorne za nekoliko napada, dok je trećina napada vezana za manje poznate vrste poput raznih koralnih ajkula. Ukupno, zambezi ajkula je možda najopasnija vrsta zbog svog agresivnog obrasca napada i preferiranog staništa – plitkih priobalnih voda.

Statistički, između 30 i 50 neisprovociranih napada ajkula se prijavi svake godine širom sveta, od kojih je između 5 i 10 fatalno. Florida je američka država u kojoj se najviše napada događa, sa prosekom od 10 do 37 napada po godini od 1990. godine. Sjedinjene Američke Države su prve po broju napada na svetu.

Najviše napada dogodi se na nekoliko stotina metara od obala, prosto zbog toga što tu najviše ljudi ulazi u okean. Broj napada širom sveta i u SAD se povećava iz godine u godinu iz nekoliko sličnih razloga – više ljudi letuje na obalama i učestvuje u okeanskim aktivnostima. Nema indicija da su ajkule postale agresivnije.

Državna zaštita morskih sisara dovela je do porasta populacije foka, morskih pasa i drugih na zapadnoj obali SAD. Sve ove životinje su plen velikih belih ajkula. Kao rezultat, područja blizu obale San Franciska – posebno mesta koja su očigledno nastanjena ogromnom populacijom sisara – su prepuna ajkula. Većina ljudi ipak zna da ne treba plivati u područjima gde ima morskih pasa zbog toga što su ajkule uvek blizu.

Iako se napadi odvijaju na ograničenim područjima, ajkule prevaljuju ogromne razdaljine i konstantno šire svoju teritoriju. Velike bele ajkule konkretno, nemaju problema da budu u hladnoj vodi – mogu se naći čak u vodama oko Oregona ili Nove Engleske.

Izbegavanje napada

Svakog leta, mediji pridaju veliku važnost napadima ajkula. Jedna od posledica tolike pažnje je da imamo tendenciju da pretnju smatramo većom nego što ona zapravo jeste.
Ne treba svako ko uđe u vodu da bude prestravljen mogućim ajkulama, ali ljudi koji plivaju i surfuju u okeanu moraju da budu svesni opasnosti koju divlje životinje mogu da predstavljaju. Učenjem o rizičnim faktorima za napad ajkula može pomoći u smanjivanju šansi da postanete žrtva.

BONUS VIDEO:

RUŠEVINE NA SVE STRANE: Posledice granatiranja Belgoroda, Severodonjetska i Melitopolja

(Sputnjik)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (2)

NEOČEKIVANO: Alkaraz se odlučio na nesvakidašnji potez pred Australijan open (FOTO)