U PERO I U VETAR – OTROVANE DUŠE

SVETI Justin Ćelijski, čije je misli klasifikovao i izdao Dragan Lakićević, u svim vidovima mržnje prepoznaje vodeću ulogu Đavola. Mržnja je smrt duše, samoubistvo prosvećene pameti. U tom, otvorenom grobu, pod dirigentskom palicom izumitelja svih zala, divljaju pakost, samoživost, gramzivost, lenost, mrzovolja, klevetanje, podmetanje i ogovaranje – sve ono što nam politička scena, svetska i naša, neštedimice nude

Milovan Danojlić, Foto P. Mitić

Gledam i slušam jednog javnog radnika, političkog aktivistu, dok se izjašnjava o tekućim društvenim prilikama. To što iznosi nisu ocene, ni stavovi, ni protivutuci, nego besprizivne smrtne presude, anateme bačene na vlastodržačku ekipu, a pre svih na prvog u njoj. Vrhovnik je uzročnik njegove lične nesreće, on mu je zatrovao život, prekinuo karijeru, gurnuo ga u bespomoćno očajništvo. Ucveljen je, naporno diše, a ono što kako-tako prevali preko jezika još više raspaljuje dugo nagomilavani bes. Stanje je toliko loše da se ne vredi zadržavati na konkretnim pojavama, greškama i promašajima, ni davati predloge za bolja rešenja. Kritičar je ogorčen, sikće protiv celog ustrojstva, na čijem vrhu stoji tiranin, gušilac svih sloboda, osim njegove da ga iz dna ranjene duše – mrzi. Čudovište je zgrabilo vlast na nekakvim bajagi slobodnim izborima, ima podršku zaostale, neprosvećene mase, ucenjene i nesvesne onoga što čini. Poštenim građanima, kao što je kritičar, vezane su noge i ruke.

Jadnik, koža na licu mu se zategla od bola, iskidana neravnomernim trzajima. Davljenički lovi reči, i nijedna nije dovoljno jaka da izlije gorčinu usamljenika gurnutog na marginu društvenih zbivanja. Nekad je i on bio na vlasti, čini mi se ministar ili zamenik ministra, stranački agitator, pa mu se to, o sudbo kleta, izmaklo, i sad, kao ošamućeni bokser, posrće po ringu, prepušten razumevanju retkih opozicionih glasila. Nikako da se navikne na novonastalu situaciju, došli gori od njega, u najboljem slučaju istih sposobnosti i eto ljute nepravde. Vlast je opaka droga, nema uličnih dilera da im tutneš stotku u ruku i, bar za časak, utoliš glad. Ono jeste, dok je bio na položaju, pravio je neke greškice, priznaje i kaje se, sad bi sve bolje i drukčije, ali ne daju dušmani. Na poslednjim izborima nije prešao cenzus, još su i to smislili, da uspešnije podvaljuju. Redovnim putem to se ne da srušiti. Kad bi bar hteo da potpiše, to bi bilo dvostruko korisno: pokazalo bi se da je lažni patriota, konačno bi se kompromitovao, a onda, svi bismo se oslobodili tog prokletog Kosova, opozicija bi mogla odvezanih ruku pravo u Evropsku uniju. Lukavac, mutivoda, uništio je život poštenu čoveku!

Sveti Justin Ćelijski, čije je misli klasifikovao i izdao Dragan Lakićević, u svim vidovima mržnje prepoznaje vodeću ulogu Đavola. Mržnja je smrt duše, samoubistvo prosvećene pameti. U tom, otvorenom grobu, pod dirigentskom palicom izumitelja svih zala, divljaju pakost, samoživost, gramzivost, lenost, mrzovolja, klevetanje, podmetanje i ogovaranje – sve ono što nam politička scena, svetska i naša, neštedimice nude. Besni mrziteljski rat, u Evropi i kod nas, u Ukrajini bombama, a kod nas rečima. Raspomamili se pohlepa, otimanje za moć i bogatstvo, u kontinentalnim, državnim, opštinskim i komšijskim razmerama. Sotoni pune ruke posla. Vršioce vlasti treba na svaki način kompromitovati, naći im nešto u biografiji, u porodičnoj sredini, otkriti proneveru, račun u stranoj banci, seksualni prestup, posejati sumnju, ukazati na vezu sa podzemljem, posrednu ako nema direktne. Osveta povređene taštine ne zna za uzdržanost, škrgutanje zubima traži brzo zadovoljenje. Vidik se suzio, očinji vid se ispunio životinjskim slepilom. Odvratiš li pogled, i prihvatiš se kakve knjige, možeš naleteti na zapise nižeg diplomatskog činovnika Crnjanskog, na Dnevnik Branka Lazarevića iz prvih meseci po oslobođenju Beograda, na ispovesti L. F. Selina iz godina robijanja u Danskoj, ili na moralističku isključivost Šopenhauera, što se meni, jedne jeseni, za vreme pandemije dogodilo, pa se od zla zvanog nezadrživa mržnja ni kod velikana nisam mogao izlečiti.
Svako vuče svoje nasleđe sitničavosti, i potreban je trenutak zamora, da prljavština pokulja na svetlost dana. Malo posrneš i začas izgubiš pravac. Šta je kultura, nego ono što smo odnegovali opirući se izvesnim prirodnim nagonima? Spasavamo se podsmesima, preziranjem ili razumevanjem gluposti, čime neprijatelje navodimo da izbegavaju sporenje sa nama.

Na prvi pogled, mržnja ima nekog opravdanja ako je usmerena prema okupatoru: pomaže nam da za časak dignemo glavu, da oživimo zgaženo dostojanstvo. Na duže staze, lek gubi dejstvo. Pribrano ispitivanje uzroka i posledica otvara put ka oslobođenju. Eto, neke nedovoljno uobličene narodne zajednice nalaze, u mržnji prema malo uspešnijim susedima, podsticaj za učvršćivanje nacionalnog identiteta. Treba biti mnogo nesrećan pa u mržnji protiv čitavog jednog naroda otkrivati smisao svoje kolektivne posebnosti. Na to zlo mi ukazujemo usput, svađalački; mirno i razložno niko se njime ne bavi.
Uopšte, naše je tlo pogodno za bujanje otrovnih korova. Imali smo dva antifašistička pokreta otpora, i prvo što im je, u jesen 1941, došlo na um bilo je da se međusobno pokolju. Oko čega? Oko vlasti, oko čega bi drugog. Jedni su na nju polagali nasledno pravo, drugi su se pozivali na revolucionarnu nužnost. Revolucionar je bio veštiji, imao je jače spoljne pokrovitelje, pa je protivnika proglasio za saradnika okupatora. Isekli su ga na komade i razbacali po jarugama otadžbine. Pobednik je sebi, pod nadimkom Plava Ljubičica, obezbedio počinak u Kući cveća. Taj kanal domaće mržnje ni do danas nije pročišćen, mi i dalje živimo sa jednom zataškanom sramotom. Zlo prošlosti razara sadašnjicu, ono je uzelo pod svoje delove istorijskog pamćenja. Hoće se izuzetan duhovni napor za prevazilaženje tolikih suprotstavljenih istina. On nam nedostaje i pri rešavanju mnogo jednostavnijih zadataka.

Naši se sporovi ne razlikuju mnogo od kafanskih prepirki. Ja sam sto posto u pravu, protivnik sto posto u krivu, a kad prekipi, onda flašom u glavu. Sumnjiv sam, jer mislim drukčije, a za osudu je svako ko ne misli kao ja. Naslušali smo se optužbi vrednih hiljadu godina robije, a pri tome niko nikoga ne izvede na sud. Onamo, na vlasti, sve goli lopov, a na drugoj strani plaćenici, izdajnici, profiteri tranzicije. Otmena gospoda, milina je živeti u takvom društvu. A o planetarnom razbojniku koji nam se svima navalio na kosti, pod čijim pokroviteljstvom razvijamo neokolonijalnu demokratiju, tek ako poneko promrmlja reč-dve. Sva je pažnja usredsređena na jednog nevoljnika, prinudnog upravnika zatečenog stanja stvari, sa žarkom željom da počini kakvu groznu nepodopštinu, pa da ga se otarasimo!

Takav je svet u kome živimo; njegovu rugobu, u Ukrajini, pratimo iz dana u dan. Kako je među velikima, tako je i u našem tamnom vilajetu. Grabe se za prevlast vojni savezi, države, pokrajine, korporacije, banke, kompanije, familije, susedi. Gledamo, i čekamo čas kad će tok krenuti u drugom pravcu. Koliko da odahnemo, nakratko.

Otrovanim dušama se ne može osporiti iskrenost u govoru i neposrednost u nastupu. I evo gde nam se, najednom, predočavaju prednosti što ih je u civilizovanim društvima unela hipokrizija. Glumljenje pristojnosti je hvale vredan napor, putokaz ka oplemenjenoj duševnosti. Prazna forma, ali ograničava i kroti spontano divljaštvo, omogućuje podnošljiv suživot. Ako nismo u stanju da se vinemo u oslobađajuće visine istine, izigravanje tolerancije pomaže u probijanju kroz saobraćajnu gužvu.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije