BORCI STOIČKI TRPE SVOJU MUKU: Predrag i Nenad Marić i njihova majka Dosta optimisti, iako su teški invalidi

BRAĆA blizanci Predrag i Nenad Marić (49), rodom iz Livna, žive poslednje dve decenije u Ribarima kod Šapca sa majkom Dostom, rođenom Glamočankom.

Foto V. Mitrić

Svo troje su teški invalidi, a njihova mesečna primanja iznose, uključujući i socijalnu pomoć, 26.000 dinara.

Da zlo bude veće, kad su kupili kućerak u Mačvi, prevareni su i dan-danas ne mogu da se upišu kao vlasnici. Kako nesreća nikad ne ide sama, braća imaju i teške psihičke tegobe. Majka Dosta ne prima ni tuđu pomoć i negu. Kupaju je i oblače takođe bolesni sinovi.

- Najteže mi je kad vidim svoje sinove, koji su bili kao sokolovi, ne zna se da li su bili bolji, vredniji ili lepši, ponos Livna i svih nas - kaže majka. - Časni su i pošteni bili i ostali. Sada smo sami, ostavljeni, zaboravljeni. Radost nam povremeno donosi samo dolazak Nenadove ćerke Marije, koja živi u Rogatici. Nenad, uprkos muci, šalje joj svakog meseca oko 13.000 dinara za alimentaciju. Da mu nije retkih prijatelja, ne bi ni to uspeo. Nema uslova da je dovede kod nas.

Da bi se Predrag i Nenad koliko-toliko bolje osećali, potrebno je za lečenje oko 70.000 dinara mesečno. Pošto ne mogu da pribave toliko novac, ne idu na terapije. Jedva sakupe dvadesetak hiljada dinara za osam injekcija, što je samo jedan deo potrebne terapije.

Nenadu je od promrzlina iz rata operisana noga. Sada teško hoda i sa štakom. Predrag je među njima još i najvitalniji. Nenad i majka vele da ne znaju kako bi živeli da nije njega.

Iza braće blizanaca je pet meseci logora u Hrvatskoj. Njih dvojica su te 1991. godine služili vojsku u Petrinji, kada su ih zarobile "zenge" i prebacile u logor u Zagrebu.

- Teško mi je i samo kad pomislim na te dane, kada nisam znala šta je sa mojim sinovima, koji su bili zarobljeni - priča majka Dosta. - Svaki dan je bio kao večnost, strahovala sam za njihove živote, a već već tada je bilo onih u Livnu koji su počeli da provociraju i da nas nazivaju četnicima.

Iz logora se vraćaju kući, na petnaestak dana, a onda su skinuli uniformu JNA, jer su odslužili svih 15 meseci. Opet su u Livnu, ali samo posle 10 dana, morali su da beže sa kućnog ognjišta, kao i većina Srba, zbog teških pretnji koje su podsećale na one iz krvave 1941. godine.

Foto V. Mitrić

Ljudi ovog kraja to nisu zaboravili jer o zverstvima svedoče jame u Donjim Rujanima, u Korisnoj i Spomen-kosturnica u Livnu, u porti crkve, koju su srušili u poslednjem ratu.

- Za razliku od većine Srba naše generacije iz grada, nismo otišli u Srbiju ili "treće zemlje", već smo se prijavili dobrovoljno u Drvar u Komandu Drugog krajiškog korpusa VRS, gde smo stupili u diverzantsko-izviđački vod, pri Vojnoj policiji, kojom je komandovao tadašnji potporučnik Milorad Šušljik Mile - priseća se Predrag. - Prošli smo skoro sva ratišta u BiH. Početkom 1999. godine smo bili na obuci na Tari, posle čega smo 23. aprila 1999. krenuli na Kosmet, gde smo bili do 11. juna. Bili smo u sastavu Jedinice za specijalne opreracije RDB MUP Srbije. Časno i pošteno smo se borili. U svakom pogledu smo sačuvali obraz. Svi su za nas znali i poštovali su nas kao i mi njih. Danas, međutim, imamo samo dva prijatelja koji nam pomažu koliko mogu.

Braća nemaju mogućnost da dobiju potvrdu da su bili dobrovoljci JSO i zato ne mogu da ostvare nikakva boračka prava, od lečenja do drugih primanja. Bili bi srećni kada bi im barem injekcije bile plaćene. Borci su prve kategorije Vojske Republike Srpske.

- Dok su sinovi ratovali, i ja sam morala da bežim iz Livna, onda slede potucanja od Glamoča, Mrkonjić Grada, kolektivnog smeštaja u Banjaluci, Modriči u Vukosavlju, u Kravici, kod Bratunca, u Srebrenici - kaže Dosta. - Sinovi po četiri meseca nisu dolazili kući. Živela sam u strahu, muci i bedi. Svaki dan! Njihova mladost je otišla, jako mi je teško takve da ih gledam. A, bili su delije, i te kakve!

Uprkos svemu što su prošli, Marići su svim srcem uz svoj srpski rod. Vole svoju Srbiju. Ispred kuće u selu vijori se srpska trobojka na koju su ponosni kao i na pozdrav sa tri prsta.

Duhom ne posustaju, ali svaka pomoć bi im dobro došla iako ovi junaci minulih vremena sve nedaće podnose dostojanstveno i priželjkuju život bez bola.

PRONELI ZASTAVU

MEĐU Livljanima Srbima i danas je živo sećanje da su braća Marići jedini proneli srpsku zastavu kroz Livno i čuvali pravoslavnu crkvu.

SNAŽNA PORUKA SVOM RODU

UPITANI kakvu poruku mogu, posle svega, da pošalju svome rodu, Marići kažu:

- To su besmrtne reči našeg svetog vladike Nikolaja da se složimo, umnožimo i obožimo!

Preporučujemo

Srbija

0 0

RASPISAN KONKURS: Za projekte pomoći invalidima

17. 06. 2022. u 10:24

Nesreće

0 1

BELE RUŽE ZA ALEKSANDRA: Sahranjen Šapčanin koji se udavio u Savi

16. 06. 2022. u 19:25

Nesreće

0 1

TEŠKA SAOBRAĆAJNA NESREĆA KOD LOZNICE: U sudaru automobila i motocikla dve osobe povređene (FOTO)

14. 06. 2022. u 17:58

Ekonomija

3 7

MALINARI TRLjAJU RUKE: Otkupna cena ovog voća u delovima Srbije čak 600 dinara

14. 06. 2022. u 17:12

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije