POBEDILI SMO JA I MOJA ZEMLJA: Kraljevčanka Bojana Žarčanin Terzić, tokom NATO agresije teško ranjena, ali smogla snage da iznese svoj bol

G. ĆIROVIĆ

26. 03. 2022. u 10:33

IMALA sam tremu. Plašila sam se da li ću moći da izgovorim sve što sam naumila. Emocije su proradile, glas je drhtao, suze navirale. Verujem da je svima jasno šta sam htela da poručim.

ПОБЕДИЛИ СМО ЈА И МОЈА ЗЕМЉА: Краљевчанка Бојана Жарчанин Терзић, током НАТО агресије тешко рањена, али смогла снаге да изнесе свој бол

Foto Tanjug

Ovako za "Novosti" govori Bojana Žarčanin Terzić (37) iz Kraljeva, hrabra žena čije je bolno sećanje na nesreću koju je preživela tokom bombardovanja 1999, kada je izgubila nogu, potreslo i rasplakalo, ali istovremeno i zadivilo Srbiju, naš državni vrh i prisutne građane na Trgu srpskih ratnika kao i sve koji su na malim ekranima pratili prenos državne ceremonije povodom Dana sećanja na žrtve NATO agresije. Sa bine je poručila da će možda oprostiti ali da nikada neće zaboraviti NATO agresiju na svoju otadžbinu uz jasnu poruku predsedniku Vučiću da čuva mir i stabilnost naše zemlje i svih nas.

Jutro posle komemorativne akademije, razgovarali smo sa Bojanom, na njenom radnom mestu u gradu na Ibru.

- Bila sam četrnaestogodišnja devojčica, pred upisom u srednju školu, kada je snažna, zaglušujuća detonacija NATO bombe pala samo nekoliko metara od mene. Prekinula mi je detinjstvo i život odvela u nekom sasvim drugom pravcu. Preživela sam, oporavila se, završila školovanje, zasnovala porodicu. Veliki ožiljak je ipak ostao. Ne znam da li sam spremna da oprostim, mnogo je bola naneto te 1999, ne samo meni i mojoj porodici, već mnogobrojnim porodicama širom Srbije - priseća se Bojana zločinačke agresije i kobnog 1. maja kada je u detonaciji bombe ostala bez noge.

- U rodnom selu Žarče kod Ušća, tog lepog, sunčanog dana sa babom, dedom, ocem, stricem, rođenim bratom Bojanom i braćom od strica otišla sam na proplanak poviše kuća da obiđemo pčele. Desilo se odjednom. Pale su dve bombe. Jedna između kuća, a druga pet metara od mene. Za samo jedan treptaj oka od smeha, žagora i trčkaranja, nastali su plač, kuknjava, vrištanje. Detonacija me odbacila visoko i pala sam na kamen. Prva mi je prišla strina i rekla: "Zašto tebe, Boko?" - nastavlja Bojana svoju potresnu ispovest za "Novosti".

Bojana Žarčanin Terzić, Foto G. Ćirović

U eksploziji Bojani je teško povređena noga koja joj je kasnije operacijom amputirana.

Njen pet godina stariji brat Bojan, koji živi i radi u varošici Ušće u Ibarskoj klisuri, pedesetak kilometara od Kraljeva, i danas ima geler kraj srca, otac i stric vidljive ožiljke, a svi zajedno veliku, zajedničku ranu na duši koju su im naneli "veliki i moćni" članovi zločinačke Alijanse.

- Bila sam svesna svega što se dešava. Videla sam da iz krvave noge vire kosti, da se noga bukvalno drži samo na koži. Sumnjala sam na loš epilog, ali sam sebi rekla da želim da ostanem živa! U pomoć je pritekao gazda obližnje kafane koji me je umotao u ćebe i uneo u svoj automobil. U Zdravstvenoj stanici u Ušću ukazana mi je prva pomoć i primila sam injekciju protiv bolova. Potom smo krenuli za Kraljevo, ali je granata oštetila Ibarsku magistralu tako da smo se našli u dugačkoj koloni. Preneli su me u vozilo jednog vojnika koji me je dovezao u kraljevačku bolnicu.

U Zdravstvenom centru "Studenica" Bojana je hitno operisana, ali uprkos ogromnim naporima lekari ipak nisu uspeli da joj spasu nogu.

- Kada sam se probudila posle operacije podigla sam pokrivač i videla da je noga amputirana. Zatvorila sam oči, stisla pesnice i pomislila - idem dalje! Lekari su sve vreme bili uz mene, spasli su mi život i pružili neizmernu podršku - iskrena je hrabra Kraljevčanka.

- Posle operacije i  boravka u bolnici išla sam na oporavak, rehabilitaciju, jedno vreme sam provela i u Parizu zahvaljujući humanitarcu Milanu Pavloviću, gde sam uz lečenje dobila i adekvatnu protezu. Uz podršku porodice nastavila sam život kako sam sebi i obećala.

Ni posle 23 godine, kako kaže, ne može da razume razloge zbog kojih je njena zemlja, njena Srbija, bombardovana, zašto su stradala deca, nevini civili...

- Bila sam jedno od mnogobrojne dece kojoj su oduzeli srećno detinjstvo. Odrasli smo i sazreli za samo par meseci. Naravno da sam se pitala zašto su baš tu gađali kada kod nas u okolini nije bilo nikakvog vojnog objekta. Samo proplanak. Odgovor još nisam pronašla, ali sam shvatila da sam uspela da ih pobedim. I ja, i moja zemlja!

Agresori ciljali most a pogodili Bojanino selo Žarče (desno), Foto G. Šljivić

DUNjA - SIMBOL NEPOKORA I ŽIVOTA

DOKAZAVŠI da je njeno hrabro srce jače od NATO bombe, posle završene srednje Ekonomske škole u Kraljevu, Bojana je diplomirala na Ekonomskom fakultetu. Zaposlila se i zasnovala porodicu. Pre pet godina rodila je ćerkicu Dunju, koju je u govoru povodom Dana sećanja na stradale u NATO agresiji predsednik Vučić nazvao simbolom slobode, života, nepokora, srpskog srca i srpske budućnosti.

- Dunja je mamin i tatin ponos, sve na ovom svetu - drhtavim glasom dodaje Bojana.

- A, sve fotografije i uspomene koje imam iz mučnog perioda posle ranjavanja sklonila sam u stranu. Ostala sam živa, ali tokom NATO agresije mnoge majke su ostale bez svojih sinova, mnoga deca bez očeva... Sve to i dalje mnogo boli.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
pogledaj sve

Komentari (0)

NEVEROVATNI POPUSTI DO KRAJA MESECA! Ne propustite priliku za veliku uštedu