PROF. DR MILAN ŠAŠIĆ: "I posle pola veka još uvek pamtim agoniju umiranja od variole vere"

OGLEDAJUĆI se u očima najbližeg sapatnika svako je video svoju smrt. Bolest je izobličavala tela osuta plikovima.

Prof Šašić, danas je infektolog u penziji, Foto M. Anđela

Onima koji su još imali bar malo snage, vladao je strah. Činilo se da je lakše umreti nego gledati umiruće. Samo što to nije bila smrt koja oslobađa, već ona mučna, u agoniji. I, mogla je da se predoseti. Nepun sat i po nakon što je tehničaru u viziti, držeći ga za ruku, rekla: "Ja umirem, Riki", petnaestogodišnja devojka iz Mladenovca je izdahnula.

Ta slika je u sećanju doktora Milana Šašića živa kao da se juče dogodilo, a prošlo je punih pola veka. Tad, na tom strašnom mestu, u hotelu "1.000 ruža" nadomak Beograda, pretvorenom u karantin, brojali su se samo minuti, možda sati, u panici da li će ih u sledećem bolest savladati. Na godine, a kamoli decenije, niko nije pomišljao. Bio je početak marta, godina 1972, epidemija variole vere.

Faktografski: Virus velikih boginja laboratorijski je potvrđen u Institutu "Torlak" 15. marta. Epidemija je trajala od 16. februara do 11. aprila. U SFRJ je bilo 25 žarišta. Po jednim izveštajima obolelo je 175, po drugim 184 osobe. I podaci o broju umrlih se razlikuju - 39 ili 40 preminulih je bio epilog.

Život je, ipak, mnogo slojevitiji od statistike. U tih 55 dana dogodilo se toliko toga da bi svi koji su bili na poprištu epidemije mogli da snime lični "horor film" ili "dramu sa srećnim krajem", kako ko.

Foto Privatna arhiva

Doktor Šašić je tada imao 29 godina, još nije počeo ni specijalizaciju iz epidemiologije, a odmah je određen za karantinsko odeljenje u Infektivnoj klinici KCS. Radio je u prijemnoj ambulanti kada ga je profesor Jovan Pavlović pozvao i rekao: "Idi kući, spremi se i dođi u 8.45". Da li je "kocka" baš na njega pala zato što je najmlađi, ili zato što je služeći vojsku u Kranju bio revakcinisan protiv velikih boginja, nije otkrio.

- Samo nekoliko dana kasnije, kako se povećao broj obolelih, prešli smo u hotel "1.000 ruža". Tu su bila tri paviljona: u jednom bolesni, u drugom oni koji su bili u kontaktu sa zaraženima, u trećem "sumnjivi". Nijedna bolest ne daje tako upečatljivu sliku kao velike boginje. Neizvesnost i ogroman strah da se to njima ne desi bili su najintenzivnije osećanje. Oboleli su već čuli da se od variole umire. Upadali su u neuroze - priča za "Novosti" 50 godina kasnije profesor Šašić, sada infektolog u penziji.

Kasnije će se, u Infektivnoj klinici, lečeći i zavisnike od narkotika, nagledati svakavih, uglavnom jezivih smrti, ali pre pet decenija Riki iz Mladenovca bila je njegov prvi pacijent sa variolom verom, i to najtežim hemoragičnim oblikom. Riki, zapravo, samo nije imala sreće. Dolazeći na kontrolu u Prvu hiruršku kliniku dve nedelje posle operacije slepog creva, devojka je prolazila hodnikom pored sobe u kojoj je ležao Latif Mumdžić, dvadesetdevetogodišnji učitelj iz Dobrog Duba kod Tutina. Sumnjalo se na pucanje čira, na dermatološko oboljenje... Kasnije će se ispostaviti da je Latif, koji preminuo 10. marta, u 21.30, bio prva žrtva variole vere u tadašnjoj SFRJ.

- Desetak dana kasnije Riki se razbolela. Kod velikih boginja spečifičnost je to što je dovoljan samo jedan virus da se zarazite, dok kod svih drugih do zaraze dolazi tek kada se dođe u kontakt sa određenom infektivnom dozom virusa. Velikih boginja pre ove epidemije kod nas nije bilo duže od 40 godina, još od 1930. Jedino su profesori Vojislav Šulaković, Miomir Kecmanović i Ljiljana Lesić sa Infektivne klinike u Beogradu, dotad u praksi videli kako izgledaju velike boginje. Mnogi oboleli nisu imali klasičnu kliničku sliku, nego "zamagljenu" koja je ličila na grip i štošta drugo...

Za 10 dana protiv velikih boginja cepljeno 18 miliona građana, Foto Privatna arhiva

Tako se i za Latifa posumnjalo da ga je odnela variola vera tek kada se razboleo njegov rođeni brat, i to sa osipom klasičnim za velike boginje. Latif se najverovatnije zarazio u Đakovici, a onda preneo bolest u Novi Pazar. Obolelo je osmoro, jedno umrlo. Sa krvarenjem koje je ličilo na kožno oboljenje upućen je na kožno odeljenje u Čačak. Tu je zarazio još devet osoba. Jedna je umrla. Odatle je prebačen na kožnu kliniku u Beogradu, gde je za dan zarazio još devetoro, a potom na Prvu hiruršku i tu je virus preneo na 11 osoba, od kojih je petoro preminulo.

Ni Latif, kao ni Riki, nije imao sreće. On je, verovatno, inficiran slučajnim kontaktom sa nekim na jugu zemlje, gde je infekciju sa hodočašća u Meku doneo izvesni Ibrahim Hoti iz sela Danjani na Kosovu i Metohiji. Prof. Šašić kaže da nema nedoumica da je Hoti bio "nulti pacijent", iako sve vreme provejavaju i sumnje da mu je ta uloga određena nekim političko-državnim "dekretom".

- Možda su te spekulacije nastale jer je Hoti, koji je inače godinu dana pre puta u Meku bio vakcinisan u Skoplju, imao lakši oblik variole, kao grip, bez ospi - priča profesor Šašić.

- To je bio razlog što bolest nije prepoznata kao variola, te je Hoti zarazio čak 38 zemljaka. To je rekordan broj inficiranih od jedne osobe.

Na Kosovu i Metohiji tada su obolele ukupno 124 osobe, 26 je umrlo. Uglavnom su to bile porodične epidemije u Đakovici i Prizrenu. U centralnoj Srbiji: Novom Pazaru, Čačku, Beogradu, Moroviću, Novom Sadu, Trnjanima, obolelo je 49, umrlo osmoro.

Prva žrtva variole iz redova zdravstvenih radnika bila je medicinska sestra na Prvoj hirurškoj klinici KCS, Dušica Spasić iz Resnika. U istom danu umrla je još jedna sestra

- Milka Đurašić iz Čačka. Sestra Dušica, mlada devojka od 23 godine, pred udajom, nepune dve nedelje ranije na Prvoj hirurškoj klinici smestila je u krevet Latifa Mumdžića i negovala ga do kraja smene. U noći između 20. i 21. marta Dušica je počela da se žali na bolove u bubrezima, smeštena je prvo na Prvu hiruršku, pa prebačena u izolaciju na Infektivnu. Sve je ukazivalo da je obolela od najteže, "purpurne" variole.

Čim je videla devojku, viruisolog Ana Gligić rekla je da neće preživeti. Preminula je 23. marta, u 11 sati. Iz njene krvi izolovano je 21.750 virusnih čestica po kubiku, što znači da nije imala ama baš nikakvu šansu.

Jutarnji sastanak u "Torlaku" tog marta 1972. Foto Privatna arhiva

Sutradan, u sumrak, nad bezimenom humkom na seoskom groblju u Resniku, pognute glave stajao je sam Živorad Vićentijević, sekretar mesne zajednice, koji je dobio zadatak da u strogoj tajnosti organizuje sahranu. Bio je petak, a Resnik skroz blokiran. Milicija je bila tu da osigura da zatvorena kola sa kovčegom niko ne vidi. Na toj "gluvoj sahrani", niko nije ni plakao, ni govorio. Stotinak metara niže niz sokak, železničar Milan Spasić (52), majka Dobrila i brat Slobodan, u porodičnoj kući nisu ni slutili da njihovu Dušicu ukopavaju u bezimenu humku. Sutradan su odvedeni u karantin.

Na početku sokaka, u kojem je i danas kuća Spasića, sad stoji tabla, Ulica Dušice Spasić.

- I posle toliko godina boli nas - pričao je pre dve godine za "Novosti" njen brat Slobodan.

- Nikada nismo saznali pojedinosti, u kakvim je mukama preminula. Osećali smo roditelji i ja da je nećemo više videti, ali postojala je nada da je ipak živa. Tri nedelje proveli smo u karantinu. Tek na otpustu saopštili su nam da je naša Dušica umrla od variole vere. Samo je tadašnji sekretar mesne zajednice znao gde joj je grob.

Dušica je preminula u "1.000 ruža", gde su već bili prebačeni i svi iz prvog karantina u "Čarapićevom brestu".

- Bolest je bila strašna, često praćena neurozom, oboleli su gledali jedni druge sa strahom, opsednuti smrću. Hteli su da se pogledaju u ogledalu. Nisu mogli. Rukama su prikrivali lice i ječali - priča profesor Šašić.

Bolest je izobličavala tela osuta plikovima, Foto Privatna arhiva

Doktori su svakog jutra na kapiji davali informacije za javnost.

- Jednog dana došao je čovek. Pištolj mu u džepu. Kaže, ako se moja sestra razboli, vas dvojicu ću da ubijem - seća se profesor Šašić susreta sa bratom medicinske sestre koja je zbog kontakta bila u karantinu i, srećom, nije obolela.

Dolazio je u podnožje Avale, kaže, i tadašnji gradonačelnik Beograda Branko Pešić, da se raspita treba li šta, kako da pomogne. Svega je bilo. Država se, svedoči profesor Šašić, pobrinula da ima i lekova, potrošnog materijala, opreme, hrane, baš svega.

- Posle jutarnje vizite skidali smo skafandere, upotrebljeni su iznošeni na dvorište i paljeni, zato je gorela "večna vatra", a mi smo se presvlačili u nove - nastavlja profesor.

- Kad nam je predstavnik SZO bio u poseti, pitao je šta radimo sa skafanderima, a kada je čuo da ih spaljujemo, malo nas je i ponizio objašnjavajući da je dovoljno da se operu.

Variola vera je prva bolest u istoriji za čije lečenje je primenjen serum napravljen iz krvi izlečenih od ove zaraze. I to su primenjivali u "1.000 ruža", ali samo za najteže obolele, a uz simptomatsku terapiju. Imali su i specifičan za variolu, lek "marboran", koji je, takođe, davan samo u najtežim slučajevima i onima koji nisu odreagovali na vakcinu.

- Pre ulaska u karantin lično sam na kapiji kod Infektivne vakcinisao više od 700 studenata medicine i stomatologije. Malo zagrebem kožu, očistim etrom, pa ukapam vakcinu, to je klasična skarifikacija. Kasnije su stigli pištolji za imunizaciju - priča prof. Šašić.

Slobodan Spasić, nad odrom svoje sestre Dušice, prve žrtve iz redova zdravstvenih radnika, Foto Foto Ž. Knežević/ privatna arhiva

Prve količine vakcine napravio je Zavod za imunologiju u Zagrebu, odakle su stigle u beogradski "Torlak". Ljudi su stajali u redu da prime vakcinu. Samo u Beogradu je bilo 727 punktova. Za 10 dana od ukupno 20 miliona stanovnika SFRJ fakcinisano je 18 miliona.

- Nije to bilo kao sad, nije bilo ni traga antivakserskom pokretu, ni govora o nekom otporu, iako je vakcina imala i neželjenih destava - seća se prof. Šašić. - Poverenje u lekare i državu bilo je bezrezervno. Postojale su ekipe za uzorkovanje, dijagnostiku, otvarani štabovi, četiri bolnička i isto toliko karantina formiranih van bolnica.

Inkubacija kod ove bolesti je sedam do 16 dana, a bolest je, seća se prof. Šašić, najčešće počinjala od devetog do 13. dana od kontakta sa zaraženim.

- U prvom talasu epidemije obolelo je 16, u drugom 100, u trećem oko 60 ljudi - kaže profesor.

- Nevakcinisani su imali teži i težak oblik, vakcinisani lakši i srednji.

Epidemija je sve zatekla. Naime, 1970. godine Svetska zdravstvena organizacija saopštila je da su velike boginje iskorenjene i da više nije neophodna imunizacija. To je bila velika greška. Već desetak godina ranije smanjivao se obuhvat vakcinacijom, ali za razliku od izbijanja sadašnje pandemije kovida 19, kada se ništa nije znalo o samom virusu SARS-KoV2, i nije bilo vakcine, variola vera je mogla da se spreči i daleko lakše je bilo sa njom izaći na kraj, jer su mnogi ranije bili cepljeni.

Profesor Šašić, samo jedno kratko vreme po izlasku iz karantina na Avali, gde je kasnije baš u hotelu "1.000 ruža" pravio svadbeno veselje (što,, kako u šali kaže, možda i nije bilo dobro, jer je taj prvi brak propao), sretao je one koje je tamo lečio:

- Oni su iz karantina izlazili izlečeni i nije bilo potrebe da se viđamo na kontrolama.

Ali, i danas se po ožiljcima prepoznaje svako ko je preležao variolu veru.

Prof Šašić, danas je infektolog u penziji, Foto M. Anđela

PONOSAN NA SVOJE ĐAKE

SREBRNU zvezdu za zalaganje tokom epidemije variole, kojom je odlikovan, profesor Šašić još čuva u kutiji sa plaketom koju je potpisao Josip Broj Tito. Gotovo isto koliko i na to odlikovanje ponosan je, kaže, i na svoje nekadašnje studente, koji već dve godine vode borbu protiv kovida 19:

- Goran Stevanović, direktor, i Ivana Mišić, zamenik direktora Infektivne klinike UKCS, moji su đaci. Oboje su bili odlični studenti, a sad su i vrsni lekari i dobri ljudi. Ponosan sam na njih.

ZALEĐEN U LABORATORIJI

VIRUS velikih boginja čuva se zaleđen u nekoliko laboratorija: u SAD, Velikoj Britaniji, Francuskoj. Kako kaže profesor Šašić, verovatno i u Kini:

- Virus je poreklom od majmuna i nije isključena mogućnost da se ponovo pojavi u prirodi.

Iz tog ugla zamrznuti virus u laboratorijama daje nam prednost, jer brzo može da se napravi vakcina. S druge strane, ko može da garantuje da će se tim potencijalnim biološkim oružjem pohranjenim u laboratorijama uvek rukovati na moraalan način.

Preporučujemo

Društvo

0 0

NAJNOVIJA NAUČNA STUDIJA UPOZORAVAJU: Moguće je da ćemo se još godinama boriti sa kovidom

09. 03. 2022. u 08:53

Društvo

0 17

OVČIJE BOGINjE HARAJU SRBIJOM: Pedijatri upozoravaju da se infekcija brzo širi

16. 12. 2021. u 17:09

Crna Gora

0 2

RODITELjI SVE ČEŠĆE ODLAŽU MMR VAKCINU: Prepolovljen procenat dece vakcinisane protiv malih boginja, zauški

31. 03. 2021. u 08:38

Društvo

0 11

UPOZORENjE DOKTORA VUKOMANOVIĆA: Posledice manje vakcinisanih protiv morbila mogu biti katastrofalne

17. 03. 2021. u 08:28

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije