STRANCI KOJI SU ZADUŽILI SRBIJU: Oliv Mej King - Žena hrabrost nesalomivog duha

ROĐENA je i odrasla u bogatoj porodici u Sidneju, dobila je najbolje obrazovanje i mogla da priušti sebi da putuje po svetu i bavi se svojim hobijima.

Oliv Mej King

Objavu Prvog svetskog rata dočekala je u Londonu, gde se odmah prijavila da ide na front u okviru Misije škotskih žena.

U Srbiju je došla 1915, kamionom koji je kupila od svog novca i preradila da liči na sanitetsko vozilo. Bila je to velika mašina, smešnog izgleda, ali vrlo izdržljiva i korisna. Oliv joj je dala ime „Slonica Ela“, i   postale su nerazdvojne.

Oliv i Ela su stizale svuda. Prosto je neverovatno kakve napore su obe izdržale. Na tom delu Solunskog fronta nije bilo vozila za izvlačenje ranjenika, pa su Oliv i Ela neprestano prelazile opasan put od linije fronta do bolnice. Neumorno je vozila do same linije borbi, zajedno sa vojnicima izvlačila ranjenike, smeštala u Elu i vozila u poljsku bolnicu 20 km od fronta. I tako stalno, bez predaha, jer predah je, često, značio one izgubljene minute važne za nečiji život. Ostalo je zabeleženo da je, kada je bio veliki požar u Solunu, ova neumorna žena bila za volanom puna dvadeset dva sata, bez prestanka. Čudo od izdržljivosti i žene i mašine.

Često nije bilo benzina potrebnog da Ela radi i mogao se naći samo na crnoj berzi i za visoku cenu. Tada je uskakala Oliv i ličnim sredstvima kupovala hranu za Elu, koja je značila život za mnogo ranjenika koji su sklonjeni i zbrinuti.

Oliv je izazivala divljenje i poštovanje za neverovatnu hrabrost i izdržljivost. Drugi su joj se divili, a samo je ona znala da je u toj maloj zemlji, za čije postojanje doskoro nije ni znala, konačno pronašla sebe i svrhu svog bitisanja na ovom svetu – da, prkoseći opasnosti, spasava, sklanja, teši, hrabri, da bude tamo gde niko nije.

Tu, na liniji fronta, u opasnosti koja je vrebala, Oliv   se zaljubila. Prvi i, kako će se kasnije ispostaviti, poslednji put u životu. Niko nije znao kada se rodila ljubav između Oliv i oficira Milana Jovičića. Nju su svi vojnici voleli i divili joj se, neki su bili ozbiljno zaljubljeni, a ona je sa svima bila ista, otvorena srca, spremna da pomogne, igrala je karte u kratkim pauzama i smejala se njihovim šalama. Tek kada je obolela od malarije, pred kraj 1916, kada je uz njen bolesnički krevet sedeo Milan, svi su shvatili da to nije samo prijateljstvo. Brzo se Oliv pridigla i vratila redovnim dužnostima. Na Uskrs 1917, unapređena je u narednika. Za svoje podvige odlikovana je Srebrnom medaljom za hrabrost, a  posle i Zlatnom za požrtvovanost.

Ako je nešto sigurno, to je da ova neobična žena  nije sebe štedela. Odlično je naučila srpski i hrabrila je one koji su bili u bolovima, pevala i pričala šale dok je Ela poskakivala po neravnim putevima sa bolnim tovarom u sebi. Njen pretpostavljeni, dr Sondermajer, svedočio je da je vojska  obožavala tu ženu nesalomivog duha.

Krajem 1917, doživljava ljubavni bol zbog rastanka, jer njen voljeni oficir, Milan, dobija novi zadatak i odlazi u London u diplomatsku službu. Oliv zna da je ovo zauvek rastanak. Ona nastavlja sa uobičajenim dužnostima, na njoj se ne vidi da je pola nje odneto da se nikada ne sastavi ucelo.

Kraj rata doneo je olakšanje, ali i nove probleme. Zemlja je bila opustošena, trebalo je još pobediti glad, bolesti, prihvatiti siročad i invalide. Ovo je značilo da je Oliv još potrebna, a ona nikada nije ostavila nekog kome je njena pomoć bila spas. Piše svom ocu i on pokreće Fond za pomoć Srbiji. Sam prilaže veliku svotu novca i prikuplja donacije od bogatih ljudi iz Sidneja. Sakupljena je velika suma i Oliv organizuje centre za pomoć, gde nevoljni mogu dobiti hranu, odeću, lekove. U Beogradu i većim gradovima u Srbiji radi besprekorna organizacija, a o tome se stara Oliv lično. Pune dve godine radila je Fondacija Oliv Kejsi, a kada su ti centri za pomoć zatvoreni jer više nije bilo  potrebe, ostatak novca dobili su Beogradski univerzitet i bolnica u Sremskoj Kamenici.

Posle šest godina vratila se kući i nastavila sa dobrotvornim radom. Veliko i hrabro srce Oliv King umorilo se i prestalo da kuca novembra 1958. U njemu je, pored njenog oca i sestara, živela cela Srbija, i jedan oficir čiju je sliku čuvala na stočiću u svojoj spavaćoj sobi do poslednjeg dana svog života.

Preporučujemo

Feljton

0 5

FELjTON - DOBROTVOR MANASTIRA HILANDAR: Car Ivan Grozni imao je srpske pretke i po ocu

31. 05. 2021. u 18:00

Feljton

0 0

FELjTON - TRAJNO DOBRO PLEMENITIH LjUDI: Uzvišeno je ono što su učinili za našu zemlju

30. 05. 2021. u 06:45

Kultura

0 2

U PRODAJI JE NOVA KNjIGA "NOVOSTI" O STRANCIMA KOJI SU ZADUŽILI SRBIJU: Novo, izuzetno izdanje Kompanije "Novosti"

24. 05. 2021. u 11:00

Feljton

0 0

FELjTON - VIZIONAR MODERNOG BEOGRADA: Kada je je Fransis Makenzi stigao današnji Trg Slavija bio je močvarno zemljište

03. 06. 2021. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije