SUSRET SA ISTORIJOM, SRBI VATIKANU DALI JEDNOG PAPU I DVA SVECA: Kako je sveta stolica kanonizovala naše ljude, katolike iz Boke Kotorske

MNOGI znatiželjnici bili bi vrlo začuđeni kada bi pažljivim listanjem hronologije Vatikana otkrili neke manje poznate detalje iz njihove istorije.

ISPOVEDNIK Bogdan Leopold Mandić, Foto Arhiva

Ustaljeno mišljenje da je prvi papa Sloven bio Poljak Karol Vojtila, Jovan Pavle II, našlo bi se na ozbiljnom istorijskom ispitu. Posebno čuđenje izazivao bi podatak da je na čelu rimske kurije bio čovek poreklom iz Boke Kotorske - papa Sikst V.

Ko je bio on i šta se zna o njegovom poreklu? Postoji nekoliko teorija o njegovom poreklu koje se zasnivaju na istorijskim izvorima: svedočenjima barskog nadbiskupa i primata srpskog Andrije Zmajevića, u njegovom čuvenom delu "Ljetopis crkovni" (Obod Cetinje, 1996, tom 2. str. 490-491), kao i na dokumentima iz vatikanskog arhiva. Ove teorije razlikuju se samo u nekoliko detalja - da li se otac budućeg pape u zavičaju prezivao Papić ili Šašić i da li je njegova porodica pripadala širem bratstvu Svilanovića. Pre ustoličenja, papa Sikst zvao se Feliće Pereti. Prezime Pereti uzeo je Sikstov otac, po tadašnjim običajima da se familijarno ime daje prema mestu rođenja. Pošto je svet ugledao u selu Bjelskoj Kruševici u Boki Kotorskoj, preveo je ime zavičajnog mesta na italijanski - kruškica se na ovom jeziku kaže pereta - i tako ozvaničio porodično ime.

Proročanstva Blaćena Ozana, Foto Arhiva

KAKO se papin otac našao u Italiji? Krajem 15. veka u zaleđe Boke stiže turska armada, pa se Sikstov otac sklanja u franjevački samostan u Kotoru, odakle ga jedan italijanski redovnik odvodi, pod okriljem papske države, u izbeglištvo. Nastanio se u mestu Grotamare, oženio Italijankom Marijanom, a 13. decembra 1521. rođen je njihov četvrti sin, koji je nazvan Srećko (italijanski Feliče). Siromašna porodica sa mnogo dece nije mogla da prehrani sva gladna usta, pa je Srećkov ujak, franjevac Salvatore, odveo četrnaestogodišnjeg Feličea u franjevački samostan u Montaltu, gde je i zaređen.

Pola veka kasnije, nakon smrti pape Grgura XIII, 24. aprila 1585. izabran je za papu. Umro je u Rimu, 24. avgusta 1590. godine.

Andrija Zmajević, koji je živeo nešto docnije (Perast 1624. - Paštrovići 1694), u svojoj hronici svedoči da papa Sikst V potiče "od oca iz Kruševica, sela u Boci od Kotora, nedaleko od Perasta, našega mjesta, gdje i današnji dan Papića kuća zove se, otuda u njoj ljudi njemu prilični... " i da su od pravoslavnog bratstva Svilanovića, koji slave Svetog Nikolu.

DOSTOJANSTVEN Don Niko Luković, Foto Arhiva

Pontifikat Siksta V trajao je pet godina. Imao je jasnu viziju obnove Rima. Čim je preuzeo Svetu stolicu formirao je Vatikansku biblioteku, dao nalog arhitekti Domeniku Fontani da počne presvođenje kupole bazilike Svetog Petra, izgradnju novih palata, popločao 121 ulicu, izgradio oko 10.000 metara novih ulica... Obnovom ili dogradnjom antičkih vodovoda u dužini od tridesetak kilometara snabdeo je Rim vodom i podigao 27 javnih fontana.

Obnovio je i oko 120 crkava. Po onome što je ostalo iza njega, Sikst V može se smatrati utemeljivačem moderne koncepcije evropskog grada. U svakom slučaju, Sikst V, bio naš ili ne, kratko je, ali slavno papovao.

PRIČA o papi Sikstu V ne bi bila potpuna ako se ne objasni kako ga svojataju, po običaju, i naše komšije Hrvati. Za njih je "Feliče Pereti bio sin jednostavnih zemljoradnika iz krajeva s južnog ruba hrvatskog etničkog prostora".

- Vjerovatno je iz Kruščice u Boki Kotorskoj. Otac, Hrvat, mu se preselio u Italiju gdje se oženio njegovom majkom koja je bila Talijanka - ukazuju Hrvati. Mogli bi se navesti još neki primeri sa sličnim tvrdnjama. Ali jedna činjenica je neoboriva - u Boki Kotorskoj i njenom zaleđu ne postoji nijedno selo koje se zove Kruščica. A u pisanim istorijskim tragovima nema dokumenta koji bi osporio svedočenje Andrije Zmajevića.

VATREN SRBIN Nadbiskup Andrija Zmajević, Foto Arhiva

A ko je Andrija Zmajević? Njegova porodica je poreklom sa Njeguša. O nekadašnjem bratstvu Zmajevića u Njegušima govori i toponim Zmajevića Krši i Zmajuša. Krajem 15. veka, u vreme kada su Crnu Goru napuštali i Crnojevići, silaze u Kotor, gde stiču nešto ugleda i imetka.

Iz Kotora prelaze u Perast i u novoj sredini uspevaju da puste duboke korene i da se probiju u prve redove uglednika. Njegov otac Nikola, zvani još Milutin, koji se inače oženio katolkinjom, do kraja života ostao je pravoslavac. Imao je tri sina. Andrija, najstariji, rodio se 1624. Dozvolio je da deca budu krštena po rimokatoličkom kanonu, ali ih je vaspitavao u srpskom duhu, a oni će to prenositi na potomstvo.

Teološke studije završio je u Rimu gde je doktorirao 1654. godine. Odmah posle studija zaredio se i postao opat samostana Sv. Jurija koji se nalazio prekoputa Perasta. Potom je bio vikar u Budvi, a 23. februara 1671, za nadbiskupa barskog i primasa Srbije papa Klement X imenovao je Zmajevića. Andrija je stolovao u Budvi do smrti 1694, jer je Bar tada bio pod osmanskom upravom.

U svom literarnom radu ispoljavao je višestruko interesovanje prema istoriji, kulturi i narodu "kraljevstva Srbije". Održavao je prijateljske veze sa najistaknutijim srpskim prvacima svog doba, sa hercegovačkim mitropolitom Vasilijem Jovanovićem (Sveti Vasilije Ostroški) i s patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem. O patrijarhu je pisao da je "po starini zemljak naš, drag prijatelj". Znao je crkvenoslovenski jezik i pisao ćirilicom jer, kako je govorio, "tim se pismom služi čitava naša nacija". Za sebe je govorio da je "vatreni katolik i vatreni Srbin". Bio je jedan od najprosvećenijih ljudi svog vremena.

VIZIONAR Papa Sikst V, Foto Arhiva

Čitav jedan vek i tri decenije pre Andrije Zmajevića u Lješanskoj nahija, u selu Releze, rođena je Jovana - Joše Đujović, prva katolička svetica stasala u Boki Kotorskoj. Njen kult, o Blaženoj Ozani, pored Kotora i cele Boke veoma je prisutan i u Dalmaciji. Roditelji su joj bili pravoslavci. Sa majkom je često išla u Kotor, na crnogorski pazar. Onovremeni izvori je opisuju kao nisku i prijatnu osobu, izuzetno blage ćudi. U to vreme običaj je bio da mlade Crnogorke dolaze na službu u ugledne kotorske familije. Jovana je sa 14 godina postala sluškinja u domu sudije i gradskog većnika Lesa Buće. Ubrzo će preći na katoličanstvo, a budući da je rođena na dan Sv. Katarine, u novoj veri uzela je to ime. Posle sedam godina posluživanja u domu gradskog većnika zaredila se. Priča se da su se njena proročanstva ispunjavala, pa da je čak predvidela zemljotres 1563. Formalizovanje njenog kulta desilo se kasno - proces je započeo 1905, a okončan 1907. godine. Vatikan je odluku o njenoj beatifikaciji doneo tri i po veka od Ozanine smrti, 20. decembra 1927. godine.
U Herceg Novom, nedaleko od tvrđave Forte Mare, na pola puta do nekadašnje železničke stanice, na koju još jedino podseća kafić "Stanica", nalazi se žuta, trospratna, pravougaona zgrada, koja je čuvena po tome što u njoj živi čuveni slikar Vojo Stanić. Ali, u toj kući 12. maja 1866. rodiće se jedan budući svetac, katolički. Bio je jedanaesto dete Petra Mandića i Dragice, rođene Carević, pravoslavaca, i na krštenju dobio je simbolično ime Bogdan!

Prema jednom predanju, Mandići su poreklom iz Bosne, gde su pripadali sitnom plemstvu.

No, dolaskom "Otomanske imperije" izbegli su u gudure sela Zakučac, iznad Splita. S kamenjara, između Mosora i mora, Mandići potom dolaze u Herceg Novi. Bogdanovu životnu stazu odrediće franjevci koji su u komšiluku imali omanji samostan. Pod njihovim uticajem zaređen je 1890. u Veneciji pod imenom Leopold. Najveći deo duhovnog službovanja proveo je u Padovi, kao jedan od najčuvenijih katoličkih ispovednika "pa su ga još za života smatrali svecem". Tamo će i preminuti 30. jula 1942. godine.

Blaženim je Bogdana-Leopolda Mandića proglasio papa Pavao Šesti, 2. maja 1976, a svetim papa Ivan Pavao, 1983. Mnogo je publikacija napisano o sv. Leopoldu Mandiću, a u jednom njegovom zapisu se tvrdi: "...Moje je srce s onu stranu mora i ja živim za svoj narod. Molite blaženu Gospu da mi isprosi milost i da, kad ispunim svoje poslanje u Padovi, mogu ponijeti svoje bijedne kosti među svoj narod i za dobro njihovih duša..."

IDEALI KOSOVSKIH ORLOVA

NEOPRAVDANO bi bilo ne spomenuti don Nika Lukovića koji je javno govorio o svom srpskom preklu. Rođen je 21. septembra 1887. u uglednoj pomorskoj porodici u Prčnju. Kako je tradicija nalagala da župnik uvek bude meštanin, don Niko će u svom rodnom mestu biti na čelu crkve od 1910. do smrti 1970. godine. O njegovom pripadništvu srpskom narodu najbolje svedoči beseda koju je izgovorio 1946. u Skupštini Crne Gore:

"Kada su se kosovski orlovi ugnezdili u ovim slavnim krševima, zasadili su na Lovćenu, crnogorskom Parnasu, srpski barjak, simbol junaštva, viteštva i slobode, gde je pet vekova slobodno lepršao, ničim neokaljan, dok su neprijatelji našega naroda, počevši od azijatskog dušmanina do fašističkog zavojevača, 'o te krši zub svoj zaman kršili', da ga otmu i rastrgaju. Ali ponosni Crnogorac kao da je iz Lovćena izrastao, stoji svojim granitnim nogama nepomičan na krvavoj straži, čuvajući slobodu i svetle ideale srpstva."

Rekao je još don Niko da Crna Gora nije samo junačko gnezdo, "u njoj se rodila prva državna misao kod Srba, u 11. veku".

Zapratite Nportal na Fejsbuk stranici

Preporučujemo

Društvo

2 8

SUSRET SA ISTORIJOM - ZAGREB SVOJATA SRPSKU PROŠLOST: Srbi katolici kao skrajnuta tema o kojoj naša javnost zna malo toga

26. 09. 2021. u 16:00

Društvo

0 3

SUSRET SA ISTORIJOM - KAKO JE GOVORIO MILO: Crnom Gorom teče Zeta, a uskoro i Neretva - Od komuniste, srpskog nacionaliste, do montenegrina

19. 09. 2021. u 13:00

Društvo

3 5

SUSRET SA ISTORIJOM: Zagreb nastavlja ono što su ustaše počele

12. 09. 2021. u 17:00

Poznati

0 0

SILVANA JAVNO O PRELjUBI: Sudarila se kolima sa Radmilom i pretukla njegovu ljubavnicu

01. 10. 2021. u 15:43

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije