LUKIJANOM SE DIČI I VALJEVSKI KRAJ: Jedan od najumnijih Srba svog doba nije bio vezan samo za Vojvodinu

LUKIJAN Mušicki, rođen u Temerinu, u Bačkoj, jedan od najumnijih i najobrazovanijih Srba svoga doba, poreklom je - iz valjevskog kraja. Njegovi roditelji, naime, svojevremeno su se na sever Vojvodine doselili iz sela Mušića, kod Mionice, pa otud i prezime - Mušicki.

Grob Lukijana Mušickog u Karlovcima / Foto Eparhija gornjokarlovačka

Predanje veli da je prezime zapravo bilo Mušićanin, ali ga je, navodno, austrijski činovnik, poreklom Slovak, prilikom uzimanja podataka, preimenovao u - Mušicki. Njegovi roditelji, Anastasija i Đorđe, prvo su se naselili u blizini Subotice, zatim u Temerinu, gde se 27. januara 1777. godine rodio Luka, potonji Lukijan. Završio je u Temerinu srpsku i nemačku osnovnu školu, a četiri razreda u novosadskoj srpskoj gimnaziji. U Pešti je studirao filozofiju, završio je i karlovačku bogosloviju.

- Lukijan se 1802. zamonašio u manastiru Grgetegu, a godinu dana kasnije postao je đakon i profesor gimnazije - kaže vajar Milutin Ranković, i sam poreklom Mušićanin.

Istovremeno, bio je knjižar mitropolitske biblioteke, a 1809. godine proizveden je u protosinđela. Odbio je 1812. godine mesto profesora na učiteljskoj školi u Sentandreji. Mitropolit Stratimirović proizveo ga je za arhimandrita i dao mu je upravu manastira Šišatovca. Lukijan je održavao veze sa najistaknutijim ličnostima slovenskih književnosti, Vukom Karadžićem, Kopitarem, Šafarikom... Napisao je mnoštvo knjiga, po kojima je bio čuven u svoje vreme, ali i danas.

Monaško ime Lukijan, dobio je po grčkom filozofu. Od 1823. vodio je administraciju Gornjokarlovačke eparhije, koju je u to vreme odlikovao intenzivni prosvetiteljski rad, naročito sa mladima. Od 1828. do smrti 1837. bio je vladika gornjokarlovački, sa sedištem u Plaškom, potom u Gornjem Karlovcu.

- Sela Donji i Gornji Mušić, na reci Toplici, odakle se širi pogled na Valjevske planine, Maljen i Povlen, postojbina su znamenitog Lukijana, te svih potonjih Mušickih, koji i danas žive u Novom Sadu i Temerinu - kaže Ranković. - Kako je zapisao čuveni antropolog Ljubomir Pavlović, mnoge porodice iz ovog dela mioničke opštine raselile su se u ravnije krajeve, te su tako i Lukijanovi roditelji, Đorđe, ili kršteno Georgije i Anastasija, otišli na sever, kod Subotice. Nazivali su se Mušićanima, a kako je ime sela nastalo, niko pouzdano ne zna.

Neki govore, ističe Ranković, da je to ime doneo izvesni Živko, koji je stigao iz užičkog kraja, gde je postojao isti toponim. Drugi tvrde da sela Donji i Gornji Mušić ime nose po Stefanu Musiću, čiji je, navodno, prsten pronađen u manastiru Bogovađa, nedaleko od Lajkovca.

- Naravno, to je samo narodno predanje, koje su prenosile generacijama doseljeničke porodice, a možda je i želja stanovništva ovog dela valjevskog kraja da nikad ne nestane mit o nekadašnjem nemanjićkom plemstvu - kaže Ranković. - Svakako, sigurno je da Lukijan Mušicki pripada kulturnom, književnom, filozofskom, duhovnom, verskom plemstvu srpskog naroda i baštine. U Karlovcu je učio engleski, jevrejski, kasnije i arapski jezik, a Sveto pismo čitao je u originalu. Za Mušickog je Jovan Skerlić rekao da je najobrazovaniji srpski pisac svoga vremena. Iako velikan, za života je tražio da ne bude sahranjen u crkvenoj porti, pa tako počiva na srpskom groblju u Karlovcu. U teškim vremenima, bio je simbol izdržljivosti i nade u bolje, kao što je Jovan Jovanović Zmaj napisao o stogodišnjici Lukijanovog rođenja: "Sad možemo poći i po crnoj noći, preko strašnih stava i gola kamenja, jer taj spomen lepi divno nas okrepi, za sva iskušenja..."

ODE I EPIGRAMI

U najvažniju književnu zaostavštinu Mušickog spadaju ode i epigrami. Ode su posvećene znamenitim ličnostima, od Svetog Save i kneza Lazara do Miloša Obilića i Karađorđa, Vezilića, Dositeja, Mihaila Vitkovića, Kopitara, Vuka, Šafarika, Stratimirovića, Njegoša, Miloša Obrenovića... Najviše epigrama posvećeno je pitanjima jezika, pravopisa, literature...

PREDAN RAD NA GRAMATICI

- Mušicki je sastavio za ono doba najpotpuniju bibliografiju srpsku, da bi stvorio osnovu za istoriju književnosti, a često se pominje i njegov predan rad na gramatici - kaže Ranković. - Spisi kazuju da je cenio srpske narodne pesme, te je pomagao slavnog Filipa Višnjića i druge pevače. I Vuku Karadžiću bio je od naročite pomoći pri sakupljanju narodnih pesama. Njegov rad obeležilo je pesništvo. Sve sakupljene njegove pesme objavljene su nakon smrti, u četiri knjige "Lukijana Mušickoga Stihotvorenija". U rukopisu je ostao i njegov nacrt za bukvar, a 1809. godine počeo je da sakuplja materijal za istoriju kulture u Srba. Ostavio je i biblioteku od 800 naslova, prevode antičkih pesnika Horacija, Vergilija, Katula i Anakreonta i veliku zbirku antičkog novca.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije