SRBI I RUSI NAJJAČI KAD SU OKRENUTI SVOJOJ VERI: Otac Vitalij Tarasjev o neraskidivom bratstvu dve zemlje

SRBIJA i Rusija i u narednih 100 godina deliće dobro i zlo. Ko hoće da vidi, taj će primetiti da obe naše zemlje idu zajedno ka duhovnom preobražaju i da su od devedesetih krupni koraci dva istokrvna i istoverna naroda na tom putu učinjeni.

Foto I. Marinković

U razgovoru, za "Novosti", Vitalij Tarasjev, starešina Podvorja Ruske pravoslavne crkve u Srbiji, uoči predstojećeg "beogradskog" obeležavanja 100 godina od dolaska ruskih emigranata koji su bežali ispred krvave Oktobarske revolucije, dodaje i da mnogo toga veže Rusiju i Srbiju:

- Spomenik Stefanu Nemanji u Beogradu koji je projektovao "naš" Aleksandar Rukavišnjikov, ili mogućnost koju nam je dao srpski narod, da ukrasimo Hram Svetog Save, zavetni hram srpskog naroda na Vračaru, mali je, ali najvidljiviji deo puta koji prelazimo po zajedničkoj stazi preobraženja.

Razgovor sa starešinom Hrama Svete Trojice vodimo u crkvi koju Beograđani zovu i "belogardejska bogomolja", a ovaj jedinstveni komad zemlje na Tašmajdanu, Ruskoj crkvi poklonilo je starešinstvo Crkve Svetog Marka 1920. na molbu tadašnjeg patrijarha srpskog Dimitrija. Svetotrojičina ruska crkva napravljena je 1924. po projektu arhitekte Valerija Staševskog.

Beograđani kažu da crkva nije imala temelje jer su Rusi mislili da će se brzo vratiti?

- Nije do kraja tačno. Za klasične temelje nije bilo para jer je ta 1920. bila godina kada se izranjavani Beograd ponovo uzdizao, a Rusi su pristizali u velikom siromaštvu. Kralj Aleksandar je vladar koji je unesrećenim Rusima pružio svu tada moguću ljudsku i materijalnu pomoć. Ostalo je zabeleženo da je lično tražio "uhleblenije" za svakog Rusa koji mu se požalio. Srpski narod je sledio svog kralja. Blizu 80.000 ljudi iz daleke zemlje pristiglih preko Turske, iz bugarskih izbegličkih kampova i sa drugih strana, primano je širom Srbije kao najrođeniji i nije čudo što su se trudili da joj uzvrate ljubav.

Foto Z. Jovanović

Kažete da se događaji od pre jednog veka ne mogu zaboraviti?

- Samo u Aleksandrovoj Kraljevini ruski intelektualci kojih je bilo oko 90 odsto među pristiglima dobijali su posao ravnopravno sa domicilnim stanovništvom i u državnoj upravi. Oficiri koji su hteli da nastave službu u kraljevoj vojsci dobijali su nameštenje, isti čin i platu. Kompletni manastiri sa monaštvom su dolazili u Srbiju i nekoliko hiljada ruskih monaha zajedno sa srpskim bratstvima duhovno su uzdizali ratom raskrvarenu zemlju. Uostalom, čuveni general Petar Nikolajevič Vrangel, ruski plemić skandinavskih korena, u testamentu je tražio da ga iz Brisela gde je umro vrate u bratsku zemlju i sahrane među prijateljima. Zemni ostaci najčuvenijeg kozačkog komandanta "bele Rusije" od 1929. počivaju u našem hramu.

Kako su Rusi dočekani u ostalim delovima kraljevine?

- Nigde kao u Srbiji. U Vršcu gde je bio Paženski kadetski korpus nikla je i crkva. Ovu vojnu školu preseljenu iz Peterburga prethodno je u Rusiji završio i kralj Aleksandar.U Zagrebu, Rusi su išli u srpsku crkvu na Mirogoju, u Sarajevu su takođe pohađali hram SPC.

Crkvena opština je bila u Kranju ali bez hrama, pa su se ljudi okupljali u stanu. U jesen 1944. gotovo 90 odsto Rusa koji su već postali Srbi krenulo je u novu seobu ispred Crvene armije na Zapad.

Izbeglice iz velike zemlje donele su sa sobom mnogo?

- Pre svega ljubav prema Hristu i veri, a zatim i znanja i veštine koje su stekli u ruskim školama. Među stotinama mislilaca i teologa, ovde je propovedao veliki svetitelj Jovan Šangajski Maksimović. On je bio srpskog plemićkog porekla i slavio je Svetog arhangela Mihaila. Njegovi su izbegli pred Turcima u Rusiju, a vratio se na čelu izgnanih monaha da bi odatle nastavio svoj svetački život. Čitavi manastiri iz Rusije su dolazili, tako da se u Zemunu nastanilo monaštvo Ljesjinskog manastira sa čudesnom kamneom, ikonom Lisinske Bogorodice koja je nađena u šumi i za koju je utvrđeno da je ljudska ruka nije stvorila. Ceo taj manastir je 1944. otišao u Pariz. Bogorodica Kurska Karinaja iz Kurska takođe je sa monaštvom došla u Srbiju, a sada je ta svetinja u Njujorku.Čuvena igumanija Angelina Gračova dugo je bila nastojnica manastira Vavedenje u Beogradu gde su bile ruske monahinje, a ruski monah Ambrosije u manastiru Miljkovo bio je duhovni otac čuvenog oca Tadeja Vitanovačkog.

Doprinos "belih" Rusa Srbiji nije samo verski?

- Na ponos oba naroda, ovde su radili arhitekta Nikolaj Krasnov kojem su Srbi poverili da radi u Arhitektonskom odeljenju Ministarstva građevina. Obnovio je Crkvu Ružicu, napravio Palatu ministarstva finansija Kraljevine Jugoslavije na uglu Nemanjine i Ulice kneza Miloša, gde je danas smeštena Vlada Republike Srbije. Palata u kojoj je smešteno Ministarstvo inostranih poslova takođe je njegovo delo kao i zgrada Arhiva Srbije u Karnegijevoj ulici. Most kralja Aleksandra I, koji je povezao desnu i levu obalu Save, odnosno pilon, takođe je on uradio i još desetine najreprezentativnijih objekata.

Profesor Ignatovski je osnivač "Interne B" klinike, arhitekta akademik Farmakovski takođe je autor mnogih građevina. Umetnica Olga Jančevecka bila je uzor prvobitnoj pevačkoj estradi u kraljevini, a potom zvezda u Italiji, a balerina Nina Kirsanova utemeljivač je škole baleta u Beogradu...

Foto Arhiva

Na ulazu u vaš hram nalazi se spomen-ploča palim ruskim dobrovoljcima u ratovima devedesetih.

- Na ploči je više od 40 imena palih Rusa, od ratova u RS do Kosova, mada ih ima više poginulih. Samo neosvešteni ljudi i oni koji ne znaju istoriju zameraju. To su bili obični ruski ljudi, patriote, uglavnom vojna lica koja su došla da zaštite srpski narod od genocida u devedesetim godinama. Grof pukovnik Nikolaj Rajevski pao je 1876. u svojoj 37. godini u Adrovcu kraj Niša u Srpsko-turskom ratu na čelu ruskih dobrovoljaca, a treba se setiti i da su brojni srpski vojnici izbegli u seobama u Rusiju, davali živote za nju i pravoslavlje.

ISTORIJA  Od prve - 1924. do velike litije 2018. godine na beogradskim ulicama, Foto Arhiva

Govorite o preporodu naša dva naroda, na šta konkretno mislite?

- Bog svakoj generaciji da šansu da izgradi nešto novo, a svaki duhovni preporod traje dve do tri generacije. Tako je zapisano u Starom zavetu, baš na primeru starozavetnog jevrejskog naroda koji je imao velika iskušenja. Negde devedesetih Srbi su postajali svesni da su narod Svetog Save, a u Rusiji je takođe krenuo povratak veri. Od tada sa puta su otpali "verski pomodari", a korpus pravoslavnih koji žive hrišćanski i liturgijski je značajno osnažen. Ponosan sam kada ispred Hrama Svetog Marka u nedelju vidim redove vernika koji čekaju ispoved, a kod nas koji svaki dan služimo liturgiju, broj vernika se neprestano uvećava. Subotom kada se služi bdenije u našem hramu, crkva postaje mala.

Treća sam generacija sveštenika u Beogradu i svedočim da ranije tako nije bilo. Samo, treba biti strpljiv. Preporod naroda u knjigama beleži se na pola stranice, a u stvarnom životu to su tri generacije.

Foto Arhiva

Kako teče preporod u verskom životu Rusije?

- U Rusiji je danas verski život savremeno ustrojen i više nemamo eparhije velike po 1.500 kilometara, nego 400 episkopa služi narodu na daleko manjoj teritoriji tako da su uvek među ljudima. Kod nas su kanonizovani velikomučenici postradali za veru u Oktobarskoj revoluciji. Deo šala kraljevića Andreja patrijarh Moskovski i cele Rusije Kiril poklonio je nama kao svetinju.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije