Feljton

POZORNICA PORAZA I OČAJANJA: Srpska vojska, sabijena u Metohiji, iza leđa imala je zid od planina, a ispred sebe višestruko jačeg neprijatelja

Милош Ковић

13. 03. 2021. u 18:00

U DEPEŠI komandantima armija od 21. novembra, posle neuspeha Kačaničkog manevra, vojvoda Putnik je naredio povlačenje svih srpskih snaga na levu obalu Sitnice, prema Peći, Đakovici i Prizrenu.

ПОЗОРНИЦА ПОРАЗА И ОЧАЈАЊА: Српска војска, сабијена у Метохији, иза леђа имала је зид од планина, а испред себе вишеструко јачег непријатеља

Foto Arhiv Beograda

Regent je prešao u Prizren 20. novembra, a kralj dva dana kasnije. Koncentrisanje srpske vojske u Metohiji završeno je do 24. novembra. Toga dana neprijatelj je već bio prešao Sitnicu. Dan ranije, malo posle odlaska kralja Petra, Nemci i Bugari ušli su u napuštenu Prištinu.

Sandžačka vojska se tek tada povukla sa Drine i Lima ka Tari. Srpski Vardarski odred, Tetovski odred i Albanski odred nisu trpeli veće napade, ali su ostali izolovani u Makedoniji. Konačno povlačenje francuske Istočne armije ka Solunu počelo je 24. novembra.

Glavnina srpskih snaga, Prva, Druga, Treća armija i Trupe odbrane Beograda, već su bile napustile teritoriju Kraljevine Srbije; nalazile su se u Crnoj Gori, na području oko Peći i Rožaja. Druga, manja grupa, sastojala se od Trupa Novih oblasti, koje su se nalazile kod Đakovice (takođe u Crnoj Gori) i kod Prizrena, i od Timočke vojske, raspoređene oko Prizrena.

VEROVALO se da Putnik sprema novu ofanzivu. Vrhovna komanda je, međutim, 23. novembra, obavestila crnogorsku Vrhovnu komandu o predstojećem povlačenju srpske vojske kroz Crnu Goru i Albaniju. Dan ranije, ona je od srpske vlade dobila uveravanja da su u Skadru i Draču već formirane savezničke baze za snabdevanje srpske vojske, i da će Esad paše Srbima dati oko 5.000 tovarnih konja. Crnogorska vlada je u Đakovici srpskoj vojsci stavila na raspolaganje jedanaest tona kukuruza. Srbi su, međutim, imali hranu za devet dana, dok je put ka albanskoj obali trebalo da traje bar 15 do 20 dana. Vrhovna komanda je zato računala da će sa pola dnevnog obroka vojska moći da se probije do mora.

NESLOGA MEĐU OKUPATORIMA

ZBOG izostanka završnog udarca nesuglasice između Fon Falkenhajna i Fon Hecendorfa pretvorile su se u uzajamne optužbe. Desno krilo austrougarske Treće armije, koje je trebalo da napreduje kroz Hercegovinu, Novopazarski sandžak i Crnu Goru, umesto da bude ojačano, oslabljeno je povlačenjem nemačkih jedinica iz njegovog sastava. I nemačke i austrougarske trupe želele su da sačekaju popravku železničkih pruga koje su vodile dalje ka jugu. Izostao je i odlučniji prodor bugarske Druge armije od Uroševca ka Prizrenu i Ljum Kuli, koji je Srbima mogao da preseče odstupnicu ka Albaniji i Jadranskom moru. Srbi će tako dobiti priliku da se povuku u crnogorske i albanske planine.

Nikola Pašić je, naime, još 19. novembra, kada je bilo jasno da je Kačanički manevar propao, naložio srpskim poslanicima da obaveste Saveznike da će se srpska vojska povući preko Crne Gore i Albanije na Jadransko primorje. Tražio je dopremanje naoružanja i hrane na obalu, u Andrijevicu,Tiranu, Puku i Elbasan, za oko 250.000 ljudi.

SAVEZNIČKIM poslanicima Pašić je saopštio da je put kojim je vlada htela da se povuče, od Prizrena preko Ljum Kule i Debra ka Bitolju, bio ugrožen prodorom Bugara u pravcu Debra. Trebalo je da poslanici hitno krenu ka Peći, da bi se odatle, preko Crne Gore, probili ka Skadru i Medovi.

Srbi su, napušteni od Saveznika, sabijeni u Metohiji, iza leđa imali zid od crnogorskih i albanskih planina, a ispred sebe višestruko jačeg neprijatelja. Samo pri Vrhovnoj komandi, u Prizrenu je bilo, sa sve porodicama i pratnjom oficira, oko 300 duša. Francuskih oficira, vojnika i pomoćnog osoblja bilo je skoro 250.

Prizren je tih dana bio pozornica poraza i očajanja. O opštem stanju duhova svedoči i činjenica da su iskusni admiral Trubridž i sumnjičavi pukovnik Filips, poverovali u glasinu da su Britanci, napredujući sa juga, ušli u Skoplje, predvođeni samim lordom Kičenerom. O atmosferi u Prizrenu svedoči i Ogist Bop: "Došavši do mesta odakle nema izlaska, gomila oseća da je zapala u klopku; kao zver koju gone, ona preplašena tumara tamo-amo; lica na kojima se ogledaju umor, patnja i glad - potamnela; ljudi došli žuti kao njihovo kaljavo odelo; gomila, ulica, ljudi, stvari, sve to podseća na slom."

DEZERTIRNjE je počelo već krajem oktobra. Vlastimir Petković piše da je njegov Deveti puk 28. oktobra, po prelasku Resave, za jednu noć napustilo oko stotinu vojnika. Na Kosovu je dezertiranje poprimilo ozbiljne razmere. Kralj Petar je 21. novembra u dnevniku zabeležio da je za jedan dan i noć vojska imala oko 1.000 begunaca. U Metohiji je napuštanje jedinica postalo masovno. Kod Prizrena je jedan konjički puk za noć izgubio polovinu ljudstva i stoke. Naročito masovno bežali su regruti iz sastava Rezervnih trupa i dečaci koji su se nalazili pod staranjem ministarstva unutrašnjih poslova.

Ovlašćenja za suzbijanje dezertiranja bila su data pukovniku Petru Mišiću. On je begunce nemilosrdno streljao i batinao. Razmere dezertiranja mogu se naslutiti iz službenih srpskih statistika o gubicima, po kojima je srpska vojska do sredine novembra izgubila 68.128 vojnika operativnih jedinica, da bi u narednih 15 dana, do kraja novembra, broj gubitaka iznosio 266.128. Čak i ako se ima na umu da drugi broj ne obuhvata samo operativne jedinice, razlika je zaista značajna.

ZAROBLjENI austrougarski oficiri stigli su do Prizrena pre talasa srpskih izbeglica, još 3. novembra, preko Kuršumlije, Podujeva i Prištine. Stanje u Prizrenu tada još nije bilo kritično. Mile Budak svedoči da su imali novca i da im je bilo dozvoljeno da trguju sa lokalnim Albancima:

"Bilo je do mile volje ćevapčića, halve, rahat lokuma, salepa, kestenja, oraha, crne kave, izjutra mlijeka, bravećih kobasica, itd. Neki je Grk donosio ruma i likera, a dvije-tri žene čarapa, pletenih vunenih maja i rukavica."

Budak je marljivo opisao bogat jelovnik zarobljenih austrougarskih oficira u Prizrenu.

Ovo poglavlje u svojim sećanjima nazvao je "prizrenske gozbe". On i njegove kolege "časnici" su, međutim, ponižavajućim smatrali to što su i najviši oficiri morali da sami sebi donose hranu.

ALBANCI uglavnom nisu znali srpski jezik, pa su se zarobljenici sa njima teško sporazumevali. Jedan od njih, koji je brijao Budaka, pošto mu je ovaj pokazao austrijsku krunu i srpski dinar i pitao ga šta bi više voleo, i pošto se uverio da u okolini nema

Srba, poljubio je krunu i gadljivo odbio dinar. Budak je, u susretima sa Albancima, zaključio da su se Srba bojali i da su ih mrzeli.

U najtežim okolnostima poslednje sedmice novembra Srbe su ponajviše spasli sukobi unutar komandi Centralnih sila i nedovoljna odlučnost u napredovanju njihovih snaga.

Gonioci su bili premoreni. O srpskom otporu svedoči i činjenica da je do tog trenutka Grupa armija Makenzen izgubila preko 67.000 ljudi, a bugarska Druga armija preko 25.000.

Posle ulaska u Prištinu, Fon Makenzen je zaključio da je pohod završen, pa je naredio fon Galvicu i Fon Kevešhazi da obustave operacije i povuku svoje armije ka Prištini.

Računao je da će za gonjenje preostalih srpskih jedinica biti dovoljne Treća i Deveta divizija bugarske Prve armije.

SUTRA: Kapitulacija najgore rešenje

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
RUSIJA SLAVI: Ukidaju se sankcije koje su Ruse posebno bolele!

RUSIJA SLAVI: Ukidaju se sankcije koje su Ruse posebno bolele!