Feljton

ISTORIJA SRBIJE PRED OČIMA: Ministri su put od Kosovske Mitrovice do Prizrena prešli vozom i kolima

Miloš Ković

12. 03. 2021. u 18:00

MINISTRI i diplomate su put od Kosovske Mitrovice do Prizrena prešli vozom i kolima.

ИСТОРИЈА СРБИЈЕ ПРЕД ОЧИМА: Министри су пут од Косовске Митровице до Призрена прешли возом и колима

Foto Arhiv Beograda

Ogist Bop je, kao i većina stranaca koji će preći preko Kosova polja, znao kakav je značaj za Srbe imalo to mesto:

"Stojeći, na prozorima, duž celog hodnika, ministri gledaju: cela istorija Srbije prolazi im ispred očiju; junačko doba Nemanjića; legendarna bitka 1389. koja je učinila kraj carstvu Dušanovu; čitavi vekovi ropstva pod turskim jarmom. Stojeći na prozorima, ministri gledaju zamišljeno; mi stojimo pored njih, deleći njihovo uzbuđenje, i oni nam tužnim pokretom pokazuju svetinje srpskog rodoljublja."

Anri Barbi, koji je sa srpskom vojskom prošao pored Gazimestana, čuo je kako srpski oficiri i vojnici na tom mestu izgovaraju: "Kosovo!... Jadno Kosovo!..." Mogao je samo da zaključi: "To Kosovo polje, na kome je u srednjem veku propalo srpsko carstvo, sada je po drugi put postalo grobnica Srbije".

VEST o predstojećem protivnapadu i proboju obradovala je vojnike potporučnika Stanislava Krakova, iz Prvog bataljona 17. puka: "Daćemo odsudnu bitku, pa ako izgubimo, mi ćemo bar, kao knez Lazar, u carstvo nebesko", govorili su vojnici kao probuđeni. Sve je odjednom oživelo i ljudi su se osećali kao da se izdižu iz blata i poraza.

- Tući ćemo se kao ljudi, a ne da nas gone kao zverad.

Nade su rasle i hrabrost sa njima. Svuda duž ograda od žbunja, duž nagiba, oko rektih arnautskih kuća, vojnici su, kao krtice, rili zemlju, zaboravljajući na umor, na mesec dana borbi i odstupanja, na bezizlaznost u kojoj smo bili. Daleki epski mit Kosova bio je blizak svakoj toj seoskoj duši.

Najvažniji motivi Kosovskog zaveta bili su tu: neprijateljska sila, izbor između borbe i ropstva, izdaja. Po svemu sudeći, oba vladara bila su spremna da se opredele za Carstvo nebesko.

Vojvoda priznaje poraz

VOJVODA Putnik je 21. novembra komandantima armija poslao depešu u kojoj se, pored ostalog, kaže: "Zbog neaktivnosti naših saveznika sa juga i jakog pritiska Austro-Nemaca sa severa i severozapada, Bugara sa istoka i jugoistoka, naš pokušaj proboja kroz Kačanik ka Skoplju propao je, a na ovaj je način i definitivno osujećeno naše sjedinjenje sa savezničkim trupama." Stari vojvoda priznao je poraz.

ANRI Barbi je video kralja Petra, kako na kolima, koja su vukla dva vola, ulazi u Prištinu. Ubrzo mu se pridružio i prestolonaslednik. Jedan svedok zabeležio je da je stari kralj tada govorio da želi da na Kosovu pogine. I regent je tvrdio da će do kraja ostati sa svojom vojskom. Aleksandar je, po istom izvoru, u jednom trenutku rekao da je sudbina htela da komanduje svojom vojskom kada je osvetila Kosovo i da je "sudbina htela" "da na Kosovu dočekamo novo Kosovo".

Za razliku od diplomata i atašea, Anri Barbi je put od Mitrovice do Prištine prepešačio sa izbeglicama. Tog 17. novembra kišu je zamenio sneg. "Svi nesrećnici oko mene bili su premoreni, iznenađeni hladnoćom, iznenadnim snegom. Padali su u gomilama uz put, obeležavajući kamionima put, kao znakovi, gde da se zaustave. Kola i automobili su se prevrtali i razbijali, a konji i stoka su lipsavali. Ceo jedan narod, starci, žene, deca, kreću se blatnjavim putem, dok sneg pada po njima.

Odjednom nailazim na prepreku; to je leš jednog starca. Sklonjen je sa puta i napušten.

Jedna žena leži na zaglavljenom kamionu, sasvim ukočena, na leđima joj je detence od dve godine. I ona umire od gladi i zime. Devojčica od najviše osam godina, sa pocepanim šalom, cvokoćući, pokušavala je da je probudi, da bi konačno, slomljena iznenadnim tužnim mirom svoje majke, pala na kolena i počela da jeca.

NEŠTO dalje jedan dečko je kleknuo na ivicu jarka. Suze su tekle niz njegovo bledo lice i cvokotao je zubima. Obratio sam mu se. Izgubio je razum, nije jeo više od dva dana i ne može da hoda. Šta da učinim? Dao sam mu sve što mi je ostalo od kukuruznog hleba, pa sam se udaljio, stegnuta srca, nemoćan da zaustavim suze."

- Na putu od Vučitrna ka Prištini, po kiši i snegu, u Sitnici koja se izlila iz korita, postradali su i regruti. O tome je svedočio potporučnik Milan A. Popović, koji je vodio Treći bataljon iz sastava Kragujevačkih rezervnih trupa: "Put je bio strahovit. Na pojedinim mestima voda je potpuno pokrila i sravnila mostove sa putem. Gazimo do guše po vodi. Oko podne snežne pahuljice zameniše jutarnju kišu, vetar je počeo da smrzava skroz pokvašeno odelo i lice vojnika. Kolona se odužila preko Kosova. Sa sviju strana čula se piska i zapevka ovih nenaviknutih vojnika.

Toga dana prvi put sam video smrznute vojnike. Video sam tako isto vojnike koji nisu pogodili na most, koji je pokriven vodom i ne raspoznaje se, kako se dave u talasima. To mi je bio za vreme odstupanja jedan od najmučnijih dana, jer mi je nagoveštavao strašnu tragediju, koja će se uskoro odigrati."

REGRUTI su nastavili da umiru i u Prištini. Za njih, mokre i promrzle, nije bilo ni ogreva ni hleba. Jedan oficir čak je isterao deo regruta iz zgrade u koju su se sklonili da bi prenoćili. Ujutru su starešine po ulicama pronalazile njihova smrznuta, beživotna tela.

Kosovska bitka iz 1915. neće se odigrati na Kosovu polju. Ona se uobičajeno naziva "Kačanički manevar", ali njeno težište bilo je, pod komandom generala Petra Bojovića, bio je da zauzmu Gnjilane i ovladaju Končulskim tesnacem, kao i prelazima ka Skopskoj Crnoj Gori. Sastojale su se od Moravskih divizija prvog i drugog poziva, Vardarske divizije i Kombinovanog odreda. Bregalnička divizija pridružena je Kombinovanoj, Konjičkoj diviziji i Krajinskom odredu u sastavu Timočke vojske generala Ilije Gojkovića. Njen zadatak bio je da oslobodi Kačanik i otvori put ka jugu. Srpska Druga armija zadržavala je snage bugarske Prve armije da ne priteknu u pomoć svojoj Drugoj armiji.

NA FRONT je, da bi ohrabrio svoje vojnike, stigao i kralj Petar. U okolini regenta Aleksandra zaista se verovalo da je stari kralj tražio smrt na Kosovu. Govorio je da nije hteo da se za njega kaže da je "dezerter", kako se prebacivalo Karađorđu.

Bugarske snage bile su dva i po do tri puta jače. Samo bugarska Druga armija, koja je zadržavala srpski proboj, imala je oko 50.000 ljudi. Bugarska Prva armija, koja joj je poslala svoju Devetu diviziju kao pojačanje, imala je oko 60.000 vojnika. Svaka bugarska divizija sastojala se od 20.000 ljudi, tri do pet puta više nego desetkovane srpske divizije.

Poslednji, očajnički proboj ka jugu počeo je 18. i trajaće do 21. novembra. Srbi su uspeli da potisnu Bugare na frontu od Novog Brda do Žegovca. Planina Žegovac nekoliko puta je prelazila iz ruku u ruke. Neprijatelj je, međutim, već 19. novembra preuzeo inicijativu i krenuo u prodiranje dolinom Krive reke. Makenzen je, u isto vreme, pojačavao pritisak sa severa. "Već iznemogle trupe očajnički su se borile. To je bio pokolj. Svi, i oficiri i vojnici, svesni da je njihov otpor bio beskoristan, tražili su junačku smrt - opisuje Anri Barbi, koji je, kako kaže, "prisustvovao propasti srpske vojske".

SUTRA: Pozornica poraza i očajanja

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
ĐOKOVIĆ JE KRIV: Holger Rune otkrio nepoznate detalje o Novaku!

"ĐOKOVIĆ JE KRIV": Holger Rune otkrio nepoznate detalje o Novaku!