DUŠMANSKA RUKA PALI I RUŠI: Borci su pevali posmrtnu pesmu "Svjati Bože, Svjati krepki"

MASIVNOM razaranju 6. oktobra je podvrgnut i Beograd. Srpska i saveznička artiljerija još je izbegavala da odgovori na vatru, da ne bi otkrila svoje položaje, ali je ipak uništena sva protivavionska artiljerija, zatim ruska baterija teške artiljerije kod Crkve Ružice na Kalemegdanu, jedan francuski top i jedna srpska haubica na Topčideru. Razbijena su sva svetla i pokidane sve telefonske veze, pa su ordonansi jurili i ginuli između rovova.

Nemačke i austrijske jedinice prelaze Savu

Prostor od Kule Nebojše, preko Dunavskog keja, sve do strugare Prometne banke (današnjeg magacinskog prostora Luke Beograd), branio je Drugi bataljon Desetog kadrovskog puka. Komandant bataljona, major Dragutin P. Gavrilović, spasao je svojim vojnicima glave kada im je naredio da rovove iskopaju pored samog Dunava, tako da voda delimično ulazi u njih, jer neprijatelj će tući obalu nekoliko desetina metara dalje od reke. I tako sakriveni, vojnici Drugog bataljona trpeli su gubitke tog 6. oktobra.

JEDAN od njih, vodnik Đorđe Roš, sin nemačkog inženjera koji je u Srbiji gradio pruge i majke Slovenke, dobrovoljac iz balkanskih ratova, već ranjavan na Ceru, ratni pilot i potonji industrijalac, zabeležio je:

"Tih 24 časa bubnjarske vatre na Dunavskom keju bili su najteži časovi koje sam u ratu preživeo i ne daju se nikakvom maštom predstaviti i rekonstruisati. Tučeni sa sviju strana, u nemogućnosti biti branjeni od svoje sopstvene artiljerije, ginuli su vojnici sa strašnim ranama po telu. Zemlja je zatrpavala čitave grupe vojnika s tim da zatim, zajedno sa tim pokrivačem, budu bačene u vazduh pod eksplozijom zrna teškoga kalibra. Svaka veza sa pozadinom bila je prekinuta. Hrana nije slata, a poslati ordonansi nisu se više vraćali, jer su usput jedan za drugim ginuli. Zemlja se tresla i stenjala pod teškim udarcima, a kada je noć pala, kiša je počela da sipi, i celo poprište bilo je osvetljeno ogromnim plamenom gorućih zgrada: električne centrale, klanice."

JEDAN od pripadnika Sremskog dobrovoljačkog odreda, Sveta Milutinović, opisao je sledeću scenu koja se odigrala uveče, 6. oktobra, u rovovima koje su dobrovoljci iskopali ispod Sahat-kule.

- Mi u rovovima, ni sad ne znam kako je do toga došlo, svi u jedan mah zapevasmo, gromko: "Dušmanska ruka pali i ruši, U ognju plamte sela i grad. Oficiri nas ućutkuju, ali uzalud." Došlo nam nešto da pevamo, i mi pevamo. Odjednom, svi nekako čudno menjamo pesmu, kao da smo znali da će nas zora mnoge zauvek rastaviti, i pevamo: "Svjati Bože, Svjati krepki." Pevamo sami sebi posmrtnu pesmu. A pevamo je, pevamo je ne kao crkvenu, već, budi Bog s nama, nekako divljački, ludački, kao da smo pamet izgubili.

Neprijatelj je počeo da prelazi reke, i kod Beograda i kod Rama, u rano jutro, 7. oktobra. U 2.30 počela je artiljerijska priprema, da bi se, deset minuta kasnije, pripadnici 59. divizije iz sastava Osmog austrougarskog korpusa, otisnuli u dugačkim lancima pontona iz Zemuna i Nove Borče ka Kuli Nebojši i Dunavskom keju. Vojnici 57. divizije i Hauštajnova landšturmska brigada, kao pojačanje, čekali su na zemunskoj obali naređenje da krenu duž južnih obala Velikog ratnog ostrva, ka istim odredištima. Oko tri ujutru, 44. i 43. divizija iz sastava nemačkog 22. korpusa počele su da sa sremske strane prelaze Savu, ka Adi Ciganliji i Maloj Adi.

NA samoj reci i neposredno po iskrcavanju, austrougarske i nemačke trupe trpele su velike gubitke. Bili su iznenađeni silinom otpora, jer su očekivali da je srpska pešadija bila desetkovana artiljerijskom vatrom. Artiljerija branilaca sada se više nije krila i dejstvovala je svom snagom po neprijatelju. Beograd je goreo i vatra je osvetljavala napadače na rekama kao da je bio dan. Eksplozijama topovskih projektila pridružili su se rafali i pucnji streljačkog naoružanja i detonacije ručnih bombi. Borbe na adama i na dunavskoj obali, u oktobarskom blatu i ritovima, vođene su prsa u prsa, na bajonet.

Na Adi Ciganliji i Maloj Adi prvi udar primili su vojnici Sedmog puka, mobilisani na teritoriji Beograda. Milan Predić je ovako opisao pokret pontona punih Nemaca i prvi otpor branilaca:

"Dolazili su teški od šćućurenih vojnika, krivudajući, dok je jedna bela ruka plavokosog čoveka, jedina vidna, upravljala malim motorom na krmi. Pri obali su se uskomešali vrhovi šlemova više sivog metalnog ruba bokova. Po neki je pristajao, nasukao se i praznio za časak svoju posadu, koja se odmah pretvarala u masu pripijenu uz zemlju, u blato, pola u vodi. Drugi nisu ni dodirnuli obalu, kao odbiveni prigušenim jaukom i bolovima na njoj. Neodlučno, polako, spuštali se strujom, noseći jedan bezobličan tovar. Ručna bomba ih je pretvorila u ploveće sarkofage."

SLIKU pontona sa mrtvim Nemcima, koji se otiskuju Savom, od Ade ka ušću, živo je opisao još jedan branilac, Bogosav Vojnović Pelikan:

"Krvi je bilo toliko da je Sava odatle pa do ušća tekla crvena, a stubovi porušenoga mosta bili su prosto zakrčeni probušenim pontonima i nepreglednim spletovima ljudskih telesa, raskomadanih topovskim zrnima. Bilo je pontona koji su lagano klizili niz vodu bez upravljanja, bez gospodarenja, jer njihova posada mahom poubijana topovskim zrnima nije mogla upravljati njima i uzalud su ranjenici iz tih osakaćenih pontona dozivali u pomoć. Ti ogromni čamci krvavi i omašćeni ljudskim mesom lagano su klizili ka ušću Dunava bojeći crvenom bojom vodu oko sebe."

Nemci koji su uspeli da se iskrcaju na obale Ade, ukopavali su se u blatu i šiblju; odatle nisu mogle da ih isteraju ni ručne bombe. "Ne možete ih odvojiti od zemlje, u koju su se upili, kao gamad, dok ih nogom ne nagazite", seća se Milan Predić. U borbama prsa u prsa, bez podrške artiljerije i bez borbene motivacije uporedive sa srpskom, oni su, ipak, bežali ili su se predavali.

ZA razliku od Srba, međutim, Nemci su mogli da računaju na pojačanja. Braniocima Ade, jednom bataljonu Sedmog puka i muslimanskom bataljonu Desetog puka, regrutovanom u Novim oblastima, koji se junački tukao, u pomoć su slati i mobilisani Albanci; po rečima Milana Predića, oni su međutim bili kao "preplašeno krdo". Pukovnik Milan J. Radojević, komandant odbrane Ade i Čukarice, opisao je junaštvo i pogibiju dobrovoljca Šefketa Halilovića, mitraljesca na motornom čamcu "Pobeda".

Nemačka 44. divizija je ipak uspela da stupi na desnu obalu Save i rastera trećepozivce na karauli Jarac. Tu, u Makišu, otvorena je breša u odbrani, koja će se širiti i postepeno dovesti do pada Beograda. Braniocima Ade Ciganlije koji su, uz pomoć još jednog bataljona Desetog puka koji im je stigao u pomoć, čak prešli u ofanzivu, sada je pretila opasnost da budu opkoljeni i odsečeni od jedinica na obali. Pala je i Mala Ada.

SUTRA: SAČUVAN JE OBRAZ BEOGRADA

Preporučujemo

Feljton

0 0

ŠVABE RAZARAJU BEOGRAD: U plamenu su goreli nebo i zemlja, mrtvi su ležali na sve strane!

27. 02. 2021. u 18:00

Feljton

0 0

STRAH OD BORBE PRSA U PRSA: Srpska pešadija bila bolja od nemačke

26. 02. 2021. u 18:00

Feljton

0 2

JUNAŠTVO ČIČA "TREĆEPOZIVACA: Samo je prvi poziv imao punu ratnu opremu

25. 02. 2021. u 18:00

Feljton

0 0

RAT BEZ ZAJEDNIČKE KOMANDE: Vojvoda Putnik je pred sobom imao isuviše nepoznanica

24. 02. 2021. u 18:00

Feljton

0 3

SRBIJA OSUĐENA NA PROPAST: Britanci su 1915. godine obmanuli srpsku vladu

23. 02. 2021. u 18:00

Feljton

0 0

ENGLESKI ADMIRAL NA DUNAVU: Ernest Trubridž proveo je tri godine sa srpskom vojskom

22. 02. 2021. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije