TRI ARMIJE KREĆU NA SRBIJU: Nikola Pašić se isuviše mešao u rad Vrhovne komande

POSEBNO jak pritisak na Nikolu Pašića, da se spreči bilo kakvo ugrožavanje Bugarske, i da joj Srbija ustupi teritorije u Makedoniji, vršio je ruski ministar spoljnih poslova Sergej Sazonov.

Foto arhiva

On je Pašiću objašnjavao da Bugarska neće napasti Srbiju i da to neće učiniti ni Nemačka ni Austro-Ugarska, jer za to nemaju raspoložive snage. Sazonov je podsećao Pašića i da Srbija ne sme sama da donosi takve odluke, jer je vezana za saveznike. Tvrdio je da bi srpski napad na Bugarsku bio "opasnija i odvratnija avantura nego bugarski napad pre dve godine" i "sramota za slovenstvo". Konačno, predsednik srpske vlade je popustio.

Knez Trubecki će, u svojim memoarima, zapisati da je "osećao duboku odbojnost" prema nalozima Sazonova, ali da je morao da vrši svoju dužnost: "Moj položaj u Nišu bio je u to vreme neizrecivo težak. Shvatao sam da su Srbi u pravu, da je jedina njihova šansa da preduhitre mobilizaciju Bugarske". Protestovao je u telegramima koje je slao u Petrograd.

"Nije bilo mesta sumnji da su saveznici preuzeli na sebe ozbiljnu odgovornost" - zaključivao je Trubecki. Sazonov je postepeno počeo da menja mišljenje, pa je tri dana pre napada Nemaca i Austrougara na Srbiju, Sofiji zaista predat ruski i saveznički ultimatum. Za bilo kakvu vojnu akciju Srbije protiv Bugarske tada je bilo suviše kasno.

U TELEGRAMU koji je, naime, po Pašićevom nalogu, ministar vojske, pukovnik Radivoje Bojović, uputio Vrhovnoj komandi 25. septembra 1915, najstrože se zabranjivao svaki sukob sa Bugarima i, u slučaju nepoštovanja naređenja, pretilo smrtnom kaznom. Pašić je 7. oktobra čak upozoravao Putnika da bi napad na Bugarsku mogao da pruži izgovor Grčkoj da zanemari defanzivni savez sa Srbijom iz 1913, koji je podrazumevao uzajamnu pomoć samo u slučaju bugarskog napada na jednu od potpisnica. Vrhovna komanda je morala da se povuče.

Srbija nije samo, pred višestruko jačim neprijateljem, ostavljena bez savezničke pomoći; ona je sprečena čak i da sama sebi pomogne.

Pukovnik Pjer Furnije, u naknadno pisanim sećanjima, slično knezu Trubeckom, zaključio je da su sprečavanjem srpske ofanzive saveznici počinili sudbonosnu grešku. Tvrdio je da bi brzi napad potpuno spremne srpske vojske ugrozio samu Sofiju i da bi, ako možda i ne bi zauzela bugarsku prestonicu, "bar sprečila napad Bugara sa opkoljavanjem sa juga i možda spasla saobraćajnu vezu sa Solunom. Ali ništa nije učinjeno u tom smislu i srpska vojska je bila primorana na odbranu na svim svojim frontovima".

U TRENUCIMA kada slom Srbije bude već izvestan, krajem oktobra 1915, posle napada Bugarske, francuski poslanik u Londonu, Pol Kambon, reći će srpskom poslaniku u britanskoj prestonici, Mateji Boškoviću, da je ipak trebalo da Srbija napadne Bugarsku čim je ova započela mobilizaciju.

Ono što se događalo tih dana, uoči samog neprijateljskog napada, dodatno će zaoštriti odnose između vlade i Vrhovne komande, opterećenih sukobima još iz predratnog doba. Putnikove veze sa Dragutinom Dimitrijevićem Apisom i crnorukcima nisu se odražavale samo na njegove odnose sa Pašićevim radikalima, nego i sa regentom Aleksandrom Karađorđevićem.

Uoči ratnih operacija 1915. knez Trubecki je primećivao da odnosi između srpske vlade i Vrhovne komande "nisu bili sasvim dobri i usklađeni". Pašić se, po opštem mišljenju, isuviše mešao u rad Vrhovne komande. Trubecki je primećivao da je u njoj, zbog bolesti vojvode Putnika, daroviti i mladi pukovnik Pavlović držao "stvari u svojim rukama".

PAVLOVIĆ, međutim, nije imao dovoljno autoriteta ni pred Pašićem, ni među vojvodama i generalima. Major Panta Draškić, ađutant regenta Aleksandra, bio je neposredni svedok ovih sukoba. Uočavao je, međutim, da su dvojica iskusnih, sedih ljudi, Pašić i Putnik, u neposrednim susretima brzo rešavali sva sporna pitanja.

Sukobi će dostići vrhunac kada, posle poraza i povlačenja, po dolasku u Skadar, vojvoda Putnik i pukovnik Pavlović budu smenjeni. Vojska će, međutim, u Skadru i na Krfu, optuživati Pašića da je, pošto je popustio pod pritiskom saveznika i sprečio napad na Bugarsku u septembru 1915, osudio Srbiju na slom. Živko Pavlović, u svom polumemoarskom delu, objavljenom tek 1968. godine, tvrdiće da vlada nije umela da iskoristi pobede srpske vojske iz 1914, da bi za Srbiju obezbedila stvarnu podršku i pomoć saveznika.

PLANOVI Centralnih sila za napad na Srbiju, usaglašavani tokom 1915. godine, konačnu formu dobili su vojnom konvencijom koju su Nemačka i Austro-Ugarska potpisale sa Bugarskom 6. septembra 1915. u Plesu. Oni su dodatno utvrđeni direktivom načelnika nemačkog generalštaba Fon Falkenhajna od 15. septembra, naređenjima cara Vilhelma II izdatim 16. septembra i direktivom Fon Makenzena od 28. septembra 1915. godine.
Beskrajna natezanja između Falkenhajna i Hecendorfa ponovo su se završila nemačkom pobedom. Voljom Falkenhajna, za glavnokomandujućeg pohoda na Srbiju imenovan je pobednik u velikoj ofanzivi na Istočnom frontu, August fon Makenzen, unapređen u čin feldmaršala. Njegov načelnik štaba biće, kao i na Istoku, general Hans fon Sikt. "Grupa armija Makenzen" trebalo je da se sastoji od nemačke Jedanaeste armije, austrougarske Treće i bugarske Prve armije; dogovoreno je da Nemačka i Austrougarska Makenzenu daju po najmanje šest divizija, dok se od Bugarske očekivalo bar četiri.

BUGARIMA, koji su, čak i u ovakvim uslovima, hteli da izbegnu svaki rizik, dozvoljeno je da u napad na Srbe krenu pet dana posle Nemaca i Austrijanaca. Vilhelm II i Fon Falkenhajn za cilj pohoda odredili su pobedu nad srpskom vojskom i ovladavanje putevima koji iz Austro-Ugarske vode ka Bugarskoj i Turskoj; oni su zahteve Austrougara i Bugara da srpska država bude uništena proglasili "uzgrednim" i drugostepenim.

Čim je sa Bugarskom potpisana vojna konvencija, 6. septembra 1915, otpočela je koncentracija trupa u Banatu, Sremu i severoistočnoj Bosni. Nemačka Jedanaesta armija, pod komandom generala Maksa Karla Vilhelma fon Galvica, sa svojim Trećim, Četvrtim i Desetim korpusom (ukupno sedam divizija) i pridodatim austrougarskim odredom generala Filepa, trebalo je da glavnim snagama iz Banata pređe Dunav kod Rama, pomoćnim kod Smedereva. Potom je trebalo da brzo stigne do linije Smederevska Palanka - Žabari; odatle je njen pravac nastupanja vodio dolinom Velike Morave. Imala je 66.946 pušaka, 483 artiljerijska oruđa i šest avionskih eskadrila.

SUTRA: Engleski admiral na Dunavu

Preporučujemo

Feljton

0 1

OBRUČ SE POLAKO ZATVARAO: Srpska vlada počela je da šalje svoje inte lektualce u specijalne misije u savezničke zemlje

19. 02. 2021. u 18:00

Feljton

0 0

PAŠIĆ ODBIJA TAJNE NAGODBE: Nemci su preko emisara nudili Srbiji separatni mir

18. 02. 2021. u 18:00

Feljton

1 1

PLANOVI ZA UNIŠTENjE SRBIJE: Uzajamno neprijateljstvo načelnika austrougarskog i nemačkog generalštaba pomoći će progonjenoj srpskoj vojsci

17. 02. 2021. u 18:00

Feljton

0 0

FRONT SE PRENOSI NA ISTOK: Ulazak Osmanskog carstva u rat na strani Centralnih sila povećao je strateški značaj Srbije

15. 02. 2021. u 18:00

Feljton

0 0

NEŽELjENA ULOGA BEOGRADA: U jesen 1915. znalo se da će Srbiju napasti snage tri države

14. 02. 2021. u 18:00

Feljton

0 1

SVAĐE SA SOPSTVENOM ISTORIJOM: Šta bi se dogodilo da se Srbi 1915. nisu povukli, nego predali?

13. 02. 2021. u 18:01

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije