OBRUČ SE POLAKO ZATVARAO: Srpska vlada počela je da šalje svoje inte lektualce u specijalne misije u savezničke zemlje

NIKOLA Pašić je već u avgustu 1914. u Nišu, na izradi srpskog i jugoslovenskog nacionalnog programa, okupio Jovana Cvijića, Aleksandra Belića, Slobodana Jovanovića, Ljubomira Jovanovića, Nikolu Stojanovića i Mirka Latasa.

Nikola Pašić i Ante Trumbić / Foto Arhiva

Oni su uobličili vladin cirkular od 4. septembra iste godine, u kome su nabrojane zemlje koje će se ujediniti sa Srbijom: Bosna, Hercegovina, Vojvodina, Dalmacija, Hrvatska, Istra i Slovenija. Tu je predviđena čak i mogućnost ujedinjenja sa Bugarskom u federativnu državnu organizaciju. Potom je, u toku 1915. godine, kao u doba nemačkih ratova za oslobođenje od Napoleonove Francuske, srpskim intelektualcima prepušteno da zamišljaju i, uz vladinu podršku, propovedaju jugoslovensko ujedinjenje.

Tada se, u izbegličkom Nišu, ugasio život Stojana Novakovića, ali su Cvijić i Belić svojim brošurama dali ključni doprinos uobličavanju jugoslovenskih ratnih ciljeva Srbije.

Naročito je važna bila uloga Jovana Cvijića i njegovih mapa buduće jugoslovenske države.

Potom je srpska vlada počela da šalje intelektualce u misije u zemlje Antante; njihov glavni cilj bila je propaganda srpskih ratnih ciljeva i jugoslovenskih ideja.

POSEBNO se pažljivo pristupalo udruživanju hrvatskih i srpskih emigranata iz Austrougarske u Jugoslovenski odbor. Dogovoren u srpskom poslanstvu u Rimu i u Firenci novembra 1914, Jugoslovenski odbor je osnovan krajem aprila 1915. u Parizu, da bi se 7. maja 1915. skrasio u Londonu. Njegov predsednik bio je Ante Trumbić, a najistaknutiji članovi Frano Supilo, Ivan Meštrović, Hinko Hinković, Nikola Stojanović, Dušan Vasiljević, Milan Srškić, Niko Županič, Bogumil Vošnjak i drugi. Od početka njihovog delovanja u Londonu, bila je vidljiva namera nekih članova da se odvoje od srpske vlade, uprkos tome što je ona finansirala njegov rad i većinu članova.

U tome su ih vodili i podržavali uticajni britanski intelektualci, publicista Robert Vilijam Siton-Votson, urednik za spoljnu politiku u Tajmsu Henri Vikam Stid i arheolog Artur Evans. Uprkos praktičnoj podršci jugoslovenskom programu i ratnim naporima Srbije, ali i činjenici da su Hrvati ratovali na strani Centralnih sila, Siton-Votson, Stid i Evans nisu krili svoju sklonost katoličkim i, kako su pisali, "prozapadnim" Hrvatima, nasuprot "orijentalnim" Srbima; među članovima Jugoslovenskog odbora, tu vrstu predrasuda sa njima je delio naročito Frano Supilo.

SITON-Votson je još oktobra 1914, u jednom memorandumu za Forin ofis, tvrdio da bi bilo dobro da se u budućoj, jugoslovenskoj državi, obezbedi prevlast Hrvata nad Srbima; zbog toga su on i njegovi prijatelji žurili da što pre postave pitanje unutrašnjeg uređenja buduće države, u vidu federacije ili konfederacije austrougarskog tipa. Time je trebalo oslabiti većinske Srbe i ojačati Hrvate i Slovence. Pašić je bio sumnjičav prema njihovim vezama sa Supilom, Trumbićem i drugim hrvatskim emigrantima. U isto vreme, Supilove posete Pašiću u Nišu i Sazonovu u Petrogradu, tokom zime i proleća 1915, uverile su ga u to da srpski predsednik vlade samo formalno radi na stvaranju Jugoslavije, a da suštinski smera da stvori Veliku Srbiju, uz pomoć Rusije i Italije, sa kojom će podeliti Dalmaciju. U to je verovao i Siton-Votson. Supilo je već tokom leta 1915. počeo da se odvaja od Odbora i srpske vlade, da se zalaže za dualističku, srpsko-hrvatsku Jugoslaviju sa Hrvatskom sve do Drine, pa i za samostalnu Hrvatsku.

S jedne strane nalazila se heterogena grupa intelektualaca, begunaca iz Austro-Ugarske; s druge strane srpska država, kralj, vlada i skupština sa, što je najvažnije, vojskom koja je u ratu postizala pobede i trpela gubitke, zajedno sa celim stanovništvom Srbije.

IPAK, Nikola Pašić je osnovao i finansirao ovaj Odbor. Po svemu sudeći, zaista je imao maksimalni, jugoslovenski i minimalni, srpski program, u čijem središtu se nalazilo, pre svega, oslobođenje Bosne i Hercegovine. Znao je, kao i Supilo, da će svaki ratni cilj u odsudnim trenucima morati da se prilagođava stvarnim odnosima snaga i nepredvidivoj ratnoj sreći.

Potpisivanje tajnog Londonskog ugovora 26. aprila 1915, između Italije i sila Antante, kojim su ovoj, u zamenu za ulazak u rat, pored ostalog, obećane Istra, veliki delovi Dalmacije, sa ostrvima, sve do rta Planka, izazvalo je ogorčenje Hrvata, ubrzalo stvaranje Jugoslovenskog odbora i pojačalo sumnje Siton-Votsona i Supila. Prema tački 5. ovog ugovora, "Donji Jadran", od rta Planka do reke Drim u Albaniji, sa Splitom, Šoltom, Bračem, Pelješcem, Dubrovnikom, Kotorom, Barom, Ulcinjem i Medovom, trebalo je da pripadne Srbiji i Crnoj Gori.

PAŠIĆ se, međutim, svim silama borio da cela Dalmacija, kao i Hrvatska i Slovenija, uđu u sastav buduće jugoslovenske države. Britanski zvaničnici, naime, za razliku od Siton-Votsona, Stida i Supila, nisu hteli Jugoslaviju. Nameravali su da sačuvaju Austro-Ugarsku i da od delova njenih teritorija stvore Veliku Srbiju. U ruskim zvaničnim krugovima se, međutim, početkom 1915. već razmatralo razbijanje Austro-Ugarske i stvaranje jugoslovenske države.

Srbima se, u svakom slučaju, kao i Italijanima, nešto moralo ponuditi. Tokom 1915.

Jugoslavija je izgledala kao nedostižna srpska utopija. Da bi dobila Veliku Srbiju, Pašićeva vlada je trebalo da pristane da se ulazak Italije u rat plati delom Dalmacije, dok bi se prijateljstvo Rumunije steklo Banatom. Bugarska je trebalo da dobije deo Makedonije koji se nalazio u sastavu Srbije. Naročito su Rusi tražili da Makedonija pripadne Bugarima, ne bi li ih odbili od Carigrada, ruskog ratnog cilja; na zapadu, u Dalmaciji, Britanci su naginjali Italijanima i Austro-Ugarskoj, u čijem sastavu su hteli da zadrže Hrvatsku i Sloveniju. Pašić je uporno tražio Jugoslaviju. Ogorčeno je ponavljao da je nemoralno da se pregovori o srpskim i jugoslovenskim teritorijama vode bez znanja Srbije, kao i da se od lojalne i požrtvovane saveznice traži da se odriče svojih teritorija, ne bi li se pridobile zemlje koje su se sve vreme cenjkale i pogađale.

Bilo je, međutim, već kasno. Antanta, uostalom, Bugarima nije mogla da ponudi ono što su mogle Centralne sile. Već u avgustu 1915. Bugarska je imala pripremljen ugovor sa Nemačkom i Austro-Ugarskom; biće potpisan 6. septembra 1915. godine. Obruč oko Srbije polako se zatvarao.

SUTRA: Neslaganja Antante i Srbije

Preporučujemo

Feljton

0 0

PAŠIĆ ODBIJA TAJNE NAGODBE: Nemci su preko emisara nudili Srbiji separatni mir

18. 02. 2021. u 18:00

Feljton

1 1

PLANOVI ZA UNIŠTENjE SRBIJE: Uzajamno neprijateljstvo načelnika austrougarskog i nemačkog generalštaba pomoći će progonjenoj srpskoj vojsci

17. 02. 2021. u 18:00

Feljton

0 0

FRONT SE PRENOSI NA ISTOK: Ulazak Osmanskog carstva u rat na strani Centralnih sila povećao je strateški značaj Srbije

15. 02. 2021. u 18:00

Feljton

0 0

NEŽELjENA ULOGA BEOGRADA: U jesen 1915. znalo se da će Srbiju napasti snage tri države

14. 02. 2021. u 18:00

Feljton

0 1

SVAĐE SA SOPSTVENOM ISTORIJOM: Šta bi se dogodilo da se Srbi 1915. nisu povukli, nego predali?

13. 02. 2021. u 18:01

Feljton

2 6

TRAJNO KOSOVSKO PREDANjE: Zaveti Srbe učinili borbenijim u suočavanju sa iskušenjima

12. 02. 2021. u 17:58

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije