KONAČNO U SLOBODNOM BEOGRADU: Poplava cveća, venaca, peškira koje daju u znak dobrodošlice

U SVILAJNAC smo stigle 27. oktobra oko 14 sati. Nemački general Fon Galvic napustio je ovaj grad pet časova ranije.

Foto Arhiva

Nemci su hteli da zapale most, ali svilajnačka deca su ugasila požar. Uostalom, Nemci i Austrijanci, po svom starom običaju, ponašali su se kao pravi divljaci pri odlasku: oni su pljačkali i zlostavljali stanovništvo! Pokazuju mi opljačkane radnje. Sve je uzeto, a ono što nisu mogli odneti, oštećeno je. Pri našem ulasku u varoš, dočekani smo oduševljeno od strane stanovništva. Ono nam dolazi u susret igrajući i svirajući. Čovek oseća celo uživanje i svu radost ovih bića što su najzad slobodna.

Dobili smo stan kod bogatih ljudi u jednoj lepoj kući, gde je, pre nekoliko sati, bio general Fon Galvic. Častim se njegovim puterom i njegovim konjakom. Ceo štab je pozvan na večeru od strane predsednika opštine u Velikoj kafani.

KIŠA pada i mi krećemo po pljusku. Koliko blato! To je zaista čuveno srpsko blato koje se lepi za noge kao vosak. Treba da pregazimo Moravu. Za jedan sat mi smo blizu reke i, na konju, pregazili smo je 28. oktobra bez smetnje. Sada treba čekati našu komoru da nam se ne izgubi. Ona nailazi, ali da pređe Moravu, to je druga pesma. Voda dopire konjima do prsiju i treba prevesti mazge da se njihov tovar ne pokvasi. Ordonansi ih vode uz svoje konje i dovode ih sve s druge strane reke. Jedna jedina mazga je legla, ali je spasavaju s njenim teretom.

Prolazimo beskonačno selo Markovac. Idem napred i stižem oko 16 sati u Veliku Planu, gde štab stanuje u fabrici salame Šumahera, jednog Nemca koji je otišao sa svojim sunarodnicima. Opet vršim svoju anketu, prvu na teritoriji koju su držali Austrijanci, i ležem rano.

Sa Nešićem 29. oktobra odlazim u Palanku. On me prati poslednji put, jer je pozvan u Niš. Vujić me ne stiže. Izgleda da je put suviše dug iz Soluna u Beograd i da idemo suviše brzo. Za dva sata mi smo u Palanci. Artiljerija stiže kratko vreme posle nas. Kako je mogla da dođe?

VRŠIM svoju anketu i skupio sam mnogo zanimljivih dokumenata. U 15 sati polazak za veliku Krsnu. Prolazimo kroz Veliko selo, Azanju. Sve stanovništvo je na drumu i nudi nam pića i jela. Žene vezuju peškire našim konjima oko vrata. Prolazimo i za sat i po eto nas u Velikoj Krsni. Večeram zajedno sa potpukovnikom Leovcem i dvojicom artiljerijskih kapetana kod verenice jednog od njih, verenice koju je pronašao posle tri godine. Mlade prasetine, rakije, dobrog vina u izobilju.

Krećem 30. oktobra s kapetanom Radojičićem u selo Umčare, na nekih 15 kilometara od Dunava. Zima je i oblaci su vrlo niski. To je kasna jesen, sumorna i vlažna. Susrećemo artiljeriju koja ide napred pored svega toga što su putevi puni blata koje se lepi. Za tri sata stižemo u selo i ja počinjem da ispitujem svet. Predsednik opštine i pop daju mi vrlo tačna obaveštenja. Vršim ispitivanje u kući gde je bila austrijska žandarmerija.

Pored naše sobe žene oplakuju jednog vojnika koji je juče poginuo zajedno sa seoskim kmetom, u trenutku kad je ovaj hteo da ga zagrli. Jedan austrijski kuršum ubio je obojicu.

Oči mrtvaca zalepljene su voskom da ih on više ne otvori, što bi značilo da zove još nekog drugog člana porodice. Mrtvački sanduk je pretrpan cvećem i peškirima.

Ostajemo u Umčarima 31. oktobra do 10 sati i krećemo zatim za Grocku. Odlazim napred sa Radojičićem. Kiša je padala celu noć i putevi su toliko blatnjavi da je, čak na konju gotovo nemoguće da se ide napred. Ipak, u 13 sati stižemo u Grocku i prema Dunavu koji je, u ovom kraju, tako lepo oivičen zelenilom. Poslednji put sam ga video u septembru 1915. U Grockoj, odlazimo pravo u opštinu da izvršimo anketu, ali tu su pripremili mnoštvo dobrih stvari za piće i za jelo i, pre nego što smo započeli rad, primoravaju nas prijateljski da po drugi put bogato ručamo.

Ručamo i odlazimo 1. novembra u pravcu Beograda. Vreme je sveže, ali ima pomalo sunca.

Idem napred, ali uskoro me sustiže automobil komandanta divizije. Idemo oko četiri sata i imamo pred sobom Beograd.

OSTAVLjAM svoga konja u diviziji i ulazim pešice u Beograd. Ja sam jedan od prvih koji ulazim u prestonicu. Sve stanovništvo je po ulicama. Austro-Nemci tek što su otišli.

Oduševljenje je ogromno. To je poplava cveća, venaca, peškira koje daju u znak dobrodošlice. A svi ti peškiri nose datum! Kad su žene imale vremena da to izvezu?

Usred varoši, na Terazijama, gužva! Jedan mladi dobrovoljac služi mi kao gardista i jedva mi krči put. Dva puta moram da bežim u dućane da se oslobodim cveća i venaca.

Odlazim u opštinu da pozdravim opštinski odbor. Tu nailazim na srdačan prijem. Šetam se tako do 18 sati i vraćam se u diviziju sa dvadesetak peškira, kao uspomenom na ovaj dan oslobođenja Beograda. Stanovništvo nestrpljivo čeka dolazak trupa, ali neće da ih pošalju da ne dadu izgovor za bombardovanje varoši. Zaspao sam s tvrdim ubeđenjem da je rat sada svršen i da sam u njemu izvršio svoju dužnost.

Princ Aleksandar stigao je 8. novembra. Već u 16 sati ulice su pune sveta. Prestoničke vlasti, društva, okupile su se na ulasku u varoš, na putu za Banjicu. Tu je takođe jedna četa vojnika, muzika i oficiri.

TAČNO u 17 sati stiže prinčev automobil. On staje i princ u uniformi generala za koga je proizveden, silazi praćen Damjanovićem i Acom Dimitrijevićem. On pozdravlja predsednika opštine koji drži govor. Princ odgovara jednostavno glasom koji se čuje, ali on je uzbuđen. Zatim pozdravlja sve velikodostojnike: Ribarca, Veljkovića. I prilazi da mi stegne ruku. Drugi delegati ga pozdravljaju govorima. Horovi pevaju himnu i masa viče: "Živeo!"

Sada odlazimo svi pešice u Sabornu crkvu. Baca se cveće, venci i uvek "Živeo!" od strane onih koji su najzad oslobođeni. S vremena na vreme zaustavljamo se da saslušamo neki govor i, onda, polazi se brzim korakom. Princa jednostavno prate predsednik i članovi opštine i oficiri, a ispred njih nekoliko vojnika koji im krče prolaz kroz gomilu. Žene se bacaju na kolena i uvek: "Živeo!" Taj presrdačni doček uzbudljiv je do krajnjih granica.

Na Terazijama zaustavljaju nas ponovo i jedan stari gospodin, bivši ministar, kako izgleda, drži konferenciju od više od pola sata, čitajući svoj tekst pri svetlosti električnih sijalica, jer se spustio mrak.

SUTRA: ŽIVELA BESMRTNA SRBIJA

Preporučujemo

Feljton

1 4

BUGARI UBIJALI, A NEMCI PLjAČKALI: U Paraćinu isterali sve stanovnike iz njihovih kuća, iz straha da ih neko od ukućana ne napadne

08. 02. 2021. u 18:25

Feljton

0 1

PREGORELI OD ŽALOSTI: Narod je zadovoljan što je konačno dočekao slobodu, ali nesreća je bila suviše duga i velika

07. 02. 2021. u 18:00

Feljton

2 9

DIRLjIVI PRIZORI U SRBIJI: Ovaj svet je suviše prepatio da bi mogao bučno da se raduje

06. 02. 2021. u 18:00

Feljton

0 2

RUČAK ISPRED BUGARSKIH LINIJA: Ciganska violina održava moral vojske na frontu

05. 02. 2021. u 18:00

Feljton

0 1

SKROMNOST SRPSKIH VOJVODA: Stepa je prezirao počasti, život je posvetio svojoj zemlji

04. 02. 2021. u 18:00

Feljton

0 3

SRBIJA ZEMLjA VELIKIH PODVIGA: Svi su znali za velike vojskovođe - Putnika, Bojovića, Mišića i Stepanovća

03. 02. 2021. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije