ZAPIS O ZLATOUSTOM RADOJU

ZALAGANjEM, na uvodnoj sesiji kruševačke Filozofsko-književne škole, održanoj početkom juna 2006. u ovom gradu, inspirisanim idealima višeg reda, Dobrica Ćosić je uvećao ne samo svoju distancu prema aktuelnoj vlasti u Srbiji - koja se smatrala isključivim tumačem i baštinikom tzv. demokratske opcije - nego i prema delu humanističke inteligencije u Srbiji.

Foto Iz knjige "Pisma sa dvostrukim dnom" V. Vuletić

To se najbolje videlo marta 2016, nepune dve godine posle Ćosićeve smrti, kad je neočekivano lako, bez argumentovanog obrazloženja, odbijen predlog da se Filozofsko-književna škola u Kruševcu, čiji je jedan od utemeljivača i redovni predavač bio Dobrica Ćosić, nazove njegovim imenom. Uprkos svemu, Ćosićevo obraćanje iz juna 2006, sa amvona ove škole, ostaje ključno za uobličavanje njegovog portreta gramšijevski angažovanog intelektualca, kao i za jasnije sagledavanje ključnih dimenzija Ćosićeve primenjene životne filozofije i stvaralačke poetike.

Na samopostavljeno pitanje šta će biti sa Srbima koje "žestoko boli Kosovo", i sa Srbijom koja se "odlaskom dukljanske Crne Gore" zgušnjava za opstanak - Ćosić je odgovorio: "Ako se priberemo, osvestimo istinama, zatrajemo kulturom, ponovo ćemo se uspostaviti kao slobodarski, moćan i istorijski narod."

POSLE velikoalbanskih demonstracija tokom marta 1981. na Kosovu, Ćosić sve otvorenije govori o razgraničenju u Pokrajini na etničkom i istorijskom principu. Ispod datuma "26. april 1981." Ćosić unosi u svoj dnevnik ovaj stav: "Ako nismo spremni ponovo da oslobađamo Kosovo - a nismo spremni - treba ga podeliti sa Albanijom. Uzeti srpske krajeve i manastire, a Albancima prepustiti ono što je albansko. Inače, ući ćemo u permanentni rat sa Albancima, koji ne možemo dobiti. U takvim ratovima uvek pobeđuju oni koji se bore za svoju slobodu, i kada su manji i slabiji." Povodom izlaska iz štampe njegove knjige Kosovo, u intervjuu "Politici" od 8. novembra 2004, Ćosić prvi put izgovora "najtežu rečenicu na srpskom jeziku", koju list stavlja u naslov teksta: "Oslobađajmo Srbiju od Kosova!"

DVE godine kasnije, povodom usvajanja novog Ustava Srbije (29. oktobra 2006), izražava nevericu u celishodnost preambule prema kojoj su Kosovo i Metohija neotuđivi deo Srbije, "To je rečenica kobna za buduću srpsku politiku", unosi Ćosić u svoj dnevnik 9. novembra 2006, stavljajući u opticaj novu ideju za rešenje zamršenog kosovskog čvora - "predlog o podeli i spasavanju makar čiste etničke teritorije severno od Zubinog Potoka, Zvečana i Ibra sa Kopaonikom". Ćosićevi stavovi o razgraničenju naišli su na kritičke opaske niza naučnika i javnih radnika; posebno oštri bili su istoričar Veselin Đuretić, u knjizi Na braniku nauke i otadžbine (Beograd, 2017), i profesor političkih nauka Slobodan Samardžić, u nizu tekstova u "Politici" i listu "Danas".

IZ BEOGRADA, 22. novembra 2006. godine Vlado Strugar piše Ćosiću:

Dobrica, drugaru moj, brate,

Pre svega da kažem ono što je očas najvažnije, pošto sam pročitao Tvoju pripovetku "Zlatousti Radoje".

Velim: napiši nekoliko pripovedaka, sličnih ovoj, o ličnostima i zbivanjima u zavičaju, pa ćemo imati delo kao što je Tvoja knjiga "Prijatelji", dakle, izvornu povest o našem soju, rodu, sudbini.

Jer "Zlatousti Radoje" jeste doživljena i šire viđena stvarnost, savršeno opisom prikazana. Ne zameri mi, molim Te, Dobrica, zbog mojih zabeležaka na belini pored Tvoga štiva; to je po navici, davnoj, da uvek, s olovkom u ruci, čitam napise namenjene objavljivanju.

Ipak da napomenem sledeće:

Vojlovica je naziv manastira kod Pančeva;

Na strani 12, 7. red odozgo, izostavio bih reč Dobrica, zbog one reči prethodne;

Na strani 15, treći stav odozgo, datum je 14. jul 2006, a na strani 16 piše 14. jun 2006; isto i na kraju spisa.

Odlagao sam odgovor zbog nekoliko odlazaka, u međuvremenu, u Crnu Goru; inače pripovetku sam pročitao sutradan posle našeg susreta, zadivljen lepšim, čistim licem srpskog sela.
Pozdravljam Te, s osećanjem bratske odanosti.
Vlado Strugar

U OVOM Strugarovom dopisu reč je o rukopisu zapisa o Radoju Krstiću, seljaku i kamenorescu iz sela Popine, u pomoravskom kraju, koga je narod prozvao "zlatoustim Radojem". Ćosić je taj tekst dao Strugaru "na čitanje i ogled" pre objavljivanja, s molbom da stavi eventualne primedbe i kaže svoj sud. Osim prijateljskih, za komunikaciju ove vrste postojali su i drugi razlozi, pre svega zajednička odanost zdravijem delu našeg seljaštva, potom vera u životvornu snagu koja dolazi iz naroda, a možda i izvesna srodnost idejne prirode.

Prema Ćosićevim sećanjima, Radoje Krstić bio je seljak jedinstvene političke kulture i najbolji govornik "moravskog naroda" u decenijama pred Drugi svetski rat. Do 1941. bio je potpredsednik Zemljoradničke stranke Dragoljuba Jovanovića, a od avgusta 1941. član KPJ i zamenik komandanta Rasinskog partizanskog odreda. U poznu jesen 1942, kad je, beleži Ćosić, otpočelo četničko klanje pristalica i simpatizera narodnooslobodilačkog pokreta, i Radoje Krstić osuđen je na smrt klanjem. Presuda je uskoro izvršena. Za Dan Republike 1964, Dobrica Ćosić govorio je na otvaranju osnovne škole u Popini posvećene Radoju Krstiću. Ovako su glasile početne rečenice te besede.

"NA ČELO ove škole utisnuli smo znamen trpnje i patnje čovekove; na lice ove lepe škole stavili smo stari simbol hleba, žita i postojanstva - vodenički kamen. Na njemu smo napisali: Radoje Krstić. Da se pamti dok je škole, dok je kamena, da je Srbin, četnik, zaklao 1942. najpametnijeg seljaka i kamenoresca, najboljeg govornika moravskog čovečanstva..."

Pišući sredinom juna 2006. završne pasuse priče o "zlatoustom Radoju", Ćosić samokritički primećuje da je vera u jugoslovenski socijalizam bila iluzija, i da se ono što je on (Ćosić) obećao narodu i deci svog zavičaja - nije ostvarilo. I produžava: "Ja se te iluzije ne stidim i ne kajem se što sam nastavio da širim ideje zlatoustog Radoja Krstića u narodu moravskom i planinskom, jer ljudi koji su se kamama borili i zaklali Radoja Krstića, borili su se za nesrećne i opake ciljeve. I njih je, kao i Radojev odred, porazila Istorija."

Nema više ni vodenica na Moravi, pošto "ostatak seljačkog naroda jede industrijski hleb". Takav "progres" ni Radoje ni njegov sledbenik Ćosić nisu predvideli "u svojim snovima i veri u budućnost".

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije