PROGON NARODNOG POSLENIKA: Po oslobođenju Beograda profesor Grujić doživljava poniženje za poniženjem

PORAZ okupatora u Srbiji krajem oktobra 1944. označio je početak progona profesora Grujića.

Foto dokumentacija "Borbe"

Umesto počasti, po oslobođenju Beograda on doživljava poniženje za poniženjem. Sud časti Univerziteta u Beogradu ga optužuje da je bio "suviše aktivan" za vreme okupacije, a stari naučnik odgovara da je "osećao snažan imperativ celog svog duhovnog bića, da našem teško unesrećenom narodu i Univerzitetu, i u najtežim vremenima pod bezdušnim okupatorom, treba pružiti bar onoliko duhovnog osveženja i obodrenja koliko god se to, prema prilikama bude dalo".

Proces je bio farsa, Sud časti je samo trebalo da sprovede odluku da "dr Radoslava Grujića, profesora Teološkog fakulteta kazni udaljavanjem s Univerziteta". To piše u presudi koju su 3. aprila 1945. svojeručno potpisali članovi Suda časti Beogradskog univerziteta: Ivan Tomić, Pavle Savić (potonji dugogodišnji predsednik SANU), Petar Matić, Borisav P. Stevanović, St. Ćelino, Radomir Aleksić, Milka Radoičić, Dušan Nedeljković, Toma Bunuševac i Đorđe Nikolić.

PROGON profesora Grujića nastavljen je odlukom Odbora 4. naselja NO Rejona od 1. septembra 1945. godine kojim je spasilac srpskih svetinja "lišen srpske nacionalne časti" i stavljen na listu ratnih zločinaca. Zabranjeni su mu javni nastupi i oduzeto mu je pravo glasa. Ta nepravda ga je duboko potresla.

Paradoksalno, iste vlasti koje su žigosale Grujića nisu mogle da se odreknu njegovog ogromnog znanja. On je upućen kao predstavnik Sinoda SPC u potragu za pokradenim blagom srpskih crkava i manastira na prostoru NDH.

Grujić je poslao izveštaj Komitetu NR Jugoslavije za kulturu i umetnost o nastojanjima da se povrate srpski kulturno-istorijski i umetnički predmeti nađeni u Zagrebu.

- Do sada je u Zagrebu pronađeno oko 30 vagona takvih predmeta od kojih preko 20 vagona jesu stvari iz Srema, autonomnog dela Srbije, naročito iz Patrijaršijskog dvora u Karlovcima i iz 14 fruškogorskih manastira. Svi ti predmeti smešteni su uglavnom u magacinima Muzeja za umetnost i obrt, Sveučilišne knjižnice, Zemaljskog arhiva, Gradske gipsoteke, kao i u Muzeju zagrebačke nadbiskupije, u Kaptolskoj biblioteci, u dvoru pravoslavnog srpskog episkopa u Zagrebu i u Arheološkom muzeju - navodi Grujić. - Najvažniji deo tih dragocenosti potiče iz duboke prošlosti našeg naroda sa Balkana već od 13. veka i prenesen je u Srem, Slavoniju i Hrvatsku za vreme teških narodnih stradanja i iseljavanja ispod turskog ropstva u hrišćanske oblasti od 15. do 18. veka.

DOPUNU ovog izveštaja Verskoj komisiji Srbije šalje Sinod SPC.

- Delegat Sinoda profesor dr Radoslav Grujić izvestio je da je u Zagrebu pronašao oko 30 vagona kulturno-istorijskih i umetničkih dragocenosti koje su ustaše opljačkale iz srpskih crkava, manastira, episkopskih i patrijaršijskih dvorova. To je neprocenjeno kulturno blago našega naroda i prošlosti, tim više što ono pruža neobično mnogo podataka i za vekovne bratske odnose Srba i Rusa.

Hrvatske komunističke vlasti nastavljaju politiku NDH i na svaki način pokušavaju da zadrže opljačkanu srpsku baštinu.

Komitet za kulturu i umetnost pri vladi FNR Jugoslavije 1946. naređuje "da se Srpskoj pravoslavnoj crkvi imaju predati samo kulturno-istorijski i drugi predmeti Srpske pravoslavne crkve, manastira itd., koji su odneseni sa teritorije NR Srbije i njenih oblasti (Vojvodina), a sada se nalaze pohranjeni u Zagrebu. Predmeti sa teritorije NR Hrvatske i dalje ostaju na istom području".

PRAKTIČNO, to je značilo da najveći deo opljačkanog srpskog blaga ostaje tamo gde su ga pljačkaši sakrili, u hrvatskim muzejima i bibliotekama. Od ukupno pronađenih 40 vagona pokradene baštine, polovina je poticala iz fruškogorskih manastira, ali se u aprilu 1946. odobrava vraćanje samo 11 vagona u Beograd.

Nije sigurno koliko je i od toga ostalo sačuvano jer je naredba glasila da se blago vrati u fruškogorske manastire, koji su bili bez monaha, razrušeni i meta pljačke. Lavovski deo srpske baštine ostao je smišljeno razbacan po hrvatskim bibliotekama, muzejima i arhivama. Danas Hrvatska pomoću srpskih manuskripta opljačkanih u NDH lažira postojanje "hrvatskih ćirilskih rukopisa".

GRUJIĆ je spaseni deo baštine smestio u Muzej SPC u Konaku kneginje Ljubice, ali samo nakratko. Ministarstvo finansija Srbije, na zahtev Ministarstva prosvete Srbije, donosi u maju 1946. godine, odluku o raskidanju ugovora sa SPC u vezi sa korišćenjem Konaka kneginje Ljubice, gde je bio smešten Crkveni muzej. Srpska baština koju je spasao Grujić tada se seli u zgradu Patrijaršije.

Teški udarci ranjavali su dušu starog profesora koga su osudili mrzitelji srpstva.

Iako se muči da održi golu egzistenciju prof. Grujić do smrti neumorno prebrojava i sakuplja i najsitnije dragocenosti fruškogorskih manastira čija pljačka i uništavanje su nastavljeni i u poratnim godinama.

UMORAN od svega, narušenog zdravlja, odlazi na Hvar da se odmori. Umro je 25. maja 1955. u 77. godini. Bilo je to 1955. godine. Kada mu je pozlilo pritekla mu je u pomoć jedna osoba sa recepcije.

- Posle gutljaja hladne vode zamolio je da ostane sam, rekavši: "Sad ću ja." Želeo je da na samrtnom času bude sam, da njegova smrt nikoga ne uznemiri. Sve troškove oko prenosa njegova tela snosio je lično patrijarh srpski Vikentije. Te godine je sahranjen na Novom groblju u Beogradu, a 1992. je Crkveni muzej, odnosno Srpska pravoslavna crkva u poslednji čas sačuvala njegove zemne ostatke, jer je grobno mesto gde je počivao prodato. Telo profesora Grujića preneto je u fruškogorski manastir Grgeteg. Verujemo da je ovo poslednje stanište zemnih ostataka ovog crkveno-narodnog poslenika i srpskog stradalnika - zapisao je dr Mileusnić.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije