Škola na srpskom jeziku

SIMA je iz Carigrada u Odesu prešao oko 1850. godine. Odesa je tada bila regionalni trgovački centar sa jakom kolonijom srpskih trgovaca i činovnika.

Foto - dokumentacija "Novosti"

U Spomenici Beogradske trgovačke omladine 1880-1930. nalazimo podatak da je "komercije i kavalir Filip Lučić" u Odesi 1836. godine sakupio čak 160 pretplata na "Poslovice" Vuka Stefanovića Karadžića. U Spomenici takođe piše da je Sava Tekelija 1811. godine prilikom boravka u Odesi zabeležio: "I za divno čudo mi je bilo da po sokaci i po kafanama, najviše sam čuo serbski govor.... Posle serbskog jezika italijanski se čuo poviše, pa grčki, pa ruski, pa turski". Ove reči Save Tekelije na najbolji način govore koliko je Odesa bila važna za srpske trgovce i poslovne ljude.

Iz Odese Sima je prešao u Kijev, gde su naši ljudi imali takođe jake kontakte i poslovne veze. Svoje poslove je, posle burnih 20 godina i velikih brodoloma, konačno uveo u mirne i sigurne vode.

OD KADA je otišao iz Prizrena i Stare Srbije Sima Igumanov je stalno razmišljao kako može da pomogne svom zavičaju i srpskom porobljenom narodu. Bio je u kontaktu sa prijateljima u zavičaju, pratio sva dešavanja, u želji da njegovi obespravljeni i potlačeni sunarodnici očuvaju svoj kulturni i nacionalni identitet i ne podlegnu svakodnevnim pritiscima i ucenama. To je osetio na svojoj koži dok je živeo u Prizrenu i Bitolju, gledao je kako mnoge srpske porodice prelaze u islam da bi opstale i sačuvale goli život.

Sredinom 1864. godine, posle skoro tri decenije, Igumanov je došao u Prizren u nameri da kupi zemljište za osnovnu školu, nađe učitelje kojih je tada bilo veoma malo. Prethodno je pripremio plan da u dogovoru sa crkvenom opštinom organizuje rad osnovne škole na srpskom jeziku za čije potrebe je kupio kuću u blizini njegove. Ovom prilikom je taj prostor proširio kupovinom pet susednih kuća.

POSETA zavičaju još više ga je uverila u to da je njegova vizija ne samo ispravna, nego i plemenita, i da su školstvo i čuvanje nacionalne svesti osnovne oblasti delovanja svih onih koji na bilo koji način mogu da doprinesu prosvećivanju svog naroda. Bio je razočaran što se kod prizrenskih Srba za skoro tri decenije nije promenilo ništa u zaštiti jezika, kulture, običaja i što su narod zahvatili nesloga i sebičnost. Po povratku u Rusiju u jednom pismu upućenom svojim Prizrencima, preko Crkvene opštine, on apeluje da se to stanje promeni, da se prevaziđu nesloga i nebriga za očuvanje elementarnih vrednosti. On piše: "Ja sam mislio da se sve preporodilo u nas, tj. mislio sam da ću naći sve u boljem stanju nego što samo ostavio. No, na nesreću, prinuđen sam ovde kazati, veoma gorku istinu, koja se tiče vas Prizrenaca... Ja sam primetio da u Prizrenu nema nikakvih ljubavi među narodom i svaki živi za sebe. Na primer, ako treba što učiniti za školu, vi se klonite i dalje govorite - nisu mi ni stari učili pa ne treba ni moja deca da se uče. E braćo, to je bilo u ono vreme, a sada je sasvim drugačije. Da smo mi imali više škola mi ne bi ni bili ovakvi jadni i nesrećni kao što smo sada".
Bio je siguran da će taj odnos početi da se menja uporedo sa prosvećivanjem naroda i razvojem školstva. Uradio je sve što je bilo potrebno da škola počne sa radom, našao je učitelje, platio njihov rad, osnovao isturena odeljenja u Sredačkoj i Sirničkoj župi, izloženim najvećim pritiscima islamizacije. Da bi školska nastava imala određene standarde, pravila i sistematičan rad, svog sekretara Iliju Stavrića, koji je završio Duhovnu akademiju u Kijevu postavio je za ličnog izaslanika u školi u Prizrenu. Stavrić je bio poreklom iz Bosne, jedan je od mnogih studenata čije je školovanje finansirao Sima Igumanov. On je sprovodio u praksi sve zamisli Sime Igumanova.

Kada se Sima vratio u Kijev, doživeo je još jednu porodičnu tragediju, preminuo mu je sin jedinac Manojlo, školovan i ugledan mladić koji je govorio više jezika i vodio ključne poslove u firmi. Taj gubitak je teško preboleo. Ostao je potpuno sam, još više ubeđen da mora istrajati u započetim prosvetnim poslovima, moleći se Bogu da mu podari život dok ih ne završi. Sve je podredio svom narodu. Odlučio je da zatvori sve poslove u Rusiji i da se potpuno posveti realizaciji svojih prosvetnih ciljeva i vrati u Srbiju.

Unapređenju i razvoju školstva u Staroj Srbiji koja je još bila pod turskom vlašću, Sima Igumanov je dao nemerljiv doprinos koji će tek doći do izražaja 1871. godine osnivanjem srednje škole, odnosno Prizrenske bogoslovije. Da bi to postigao, održavao je intenzivnu korespondenciju sa beogradskim mitropolitom Mihailom, Ilijom Garašaninom i drugim uticajnim ljudima u Kneževini Srbiji, kao i sa predstavnicima lokalnih turskih vlasti u Prizrenu i Staroj Srbiji, koje je kada god se ukazala prilika bogato darivao. U jednom pismu mitropolitu Mihailu iz avgusta 1867. godine Sima piše: "Ljubav velika koju sprama naroda moga osećam i težnja moja da mu pomognem koliko mi gođ sile dopuštaju, povisiše se i ovoga puta, kad mi ruski konzul u Prizrenu g. Timajev javi da tamošnja škola lepim korakom napreduje. Na srcu mi vazda ležaše blagostanje naroda našega, i zato povoljnost osobitu osećam kad kakav korak u prosveti njegovoj primetim".

Koliko je Sima Igumanov vodio računa o svim detaljima, kao čovek bez velikog obrazovanja, ali sa ogromnim životnim i poslovnim iskustvom i ogromnom energijom, govori jedno pismo upućeno Iliji Garašaninu 1869. godine. On ga moli da obrati pažnju na petoricu njegovih studenata koji dolaze da upišu Bogosloviju i piše: "Najpreča je stvar za ovu petoricu da se upoznaju temeljito sa glavnim pravilima srbskog jezika, jer oni, rođeni u takoj zemlji, gde su tako smešani elementi razni, albanski, turski i bugarski, vrlo malo, da ne kažem nimalo, pojma nemaju o svom maternjem jeziku, i zato, ma se gde učili, postarajte se da najbolje izuče srbsku gramatiku".

Sima dalje kaže: "To petoro mladića, to je najprvo seme, od koga Stara Srbija moći će videti valjan plod koji je mora preporoditi jedanput i izvesti iz one vjekovne letarđije".

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije