ČOVEK koji nije uzalud živeo

PESNIK Matija Bećković je, u jednom uznetom fragmentu, markirao izuzetan svedočeći trenutak - kad se u živom stvaralačkom krugu našla jedna cela intelektualno-umetnička generacija, u kojoj Bećković posebno zapaža jednog iz tog okruženja - Mehmeda Mešu Selimovića.

Foto dokumentacija Novosti

Izuzetan je Bećkovićev utisak sa tog susreta: ono što ga je impresioniralo bila je fascinantna slika o Meši, koja se sasvim razlikovala od one kojom je Selimović dotle predstavljan:

IAKO je bio najmlađi u krugu Selimovićevih beogradskih prijatelja, Matija Bećković dobio je zadatak da se, u njihovo i svoje ime, oprosti od velikog pisca pred otvorenim grobom u Aleji zaslužnih građana beogradskog Novog groblja. Selimović je umro u svom stanu u Ulici gospodar Jovanovoj u Beogradu 11. jula 1982, dok je na televiziji posmatrao prenos fudbalske utakmice između Italije i Nemačke. Posle neprijatnog natezanja s predstavnicima bosanskohercegovačkih vlasti, koji su nastojali da posmrtne ostatke velikog pisca preuzmu i pokopaju u Tuzli, sahrana je organizovana 14. jula u 14 sati, po nesnosno toplom vremenu. U Beogradu, u kome se lepo osećao ali - kako je jednom zapisao Rajko P. Nogo - "za Beograd Meša nije više imao zdravlja; zdravlje je bilo pogubno u Sarajevu", večno počivalište dobio je pored dragih prijatelja i pisaca čije je delo cenio - Skendera Kulenovića i Miloša Crnjanskog.
"Već sedam godina se tvoji prijatelji opraštaju od tebe", rekao je u posmrtnom slovu Matija Bećković. "Svom si se životu osvetio i sebe zamenio svojim nesmrtnim delom... Poturio si veliko breme i konačno se odmorio. Već dva dana si spokojniji nego već poodavno."
Podsetivši na Selimovićevu misao iz "Sjećanja" o mučnom životu u "teškoj, teretnoj zemlji gde nije lako živjeti ako je čovjek samo za santimetar viši", Bećković se izrazio posredstvom još jedne nezaboravne figure: Kad bi se u nas ljudi sahranjivali uspravno, Selimović bi bio jedan od prvih koji je to zaslužio...
Verovatno bi mu i tada smetao onaj jedan santimetar razlike koji mu je život zagorčavao.
PROLEĆA 1969. bio sam student Filološkog fakulteta i novinarski poletarac. Objavljivao sam članke i intervjue u beogradskim listovima, najčešće u sindikalnom nedeljniku "Rad" koji je imao dva izdanja - ćirilično, koje se štampalo u prestonici, i latinično, na hrvatskom jeziku, tiskano u Zagrebu. Meša Selimović je tada bio već pisac na glasu, živeo je u Sarajevu. Nisam poznavao bliže nikog od njegovih tadašnjih beogradskih prijatelja, još manje da sam pripadao tom krugu. U listu "Rad" sam već imao rubriku pod naslovom "S ljudima od pera", u kojoj sam skoro svake nedelje objavljivao intervju s poznatim piscima iz čitave Jugoslavije. Poželeo sam da napravim intervju s Mešom Selimovićem, ali nisam znao kako da do pisca dođem.
Prilika za prvi kontakt pružila mi se s početkom aprila 1969. godine. Pročitao sam u "Politici" da će se uskoro održati sednica Glavnog odbora Srpske književne zadruge, čiji je Selimović bio član (predsednik ovog tela bio je Dobrica Ćosić). Bio sam odlučio da određenog dana dežuram ispred zgrade SKZ u glavnoj ulici, koja se onda zvala po Brozu, a danas nosi ime kralja Milana Obrenovića.
PLAN je ostvaren negde oko 11 sati; iz pravca restorana "London" nailazio je, visok i prav, pisac "Derviša i smrti", držeći šešir u jednoj ruci, a drugom pridržavajući omalenu, bucmastu ženu za koju sam kasnije saznao da mu je supruga. Predstavio sam se kao student književnosti koji se izdržava u Beogradu praveći intervjue s poznatim piscima, i zamolio ga da nađe malo vremena za razgovor sa mnom. Pristao je bez dvoumljenja i zakazao mi susret za 17 sati istog dana.
- Dođite u restoran hotela "Slavija", mi tamo odsedamo - rekao je - Selimović. - Imaću sat-dva za razgovor s vama, a onda idemo na večeru s Dobricom Ćosićem...
U zakazano vreme Selimović me je čekao u restoranu hotela u društvu one iste simpatične debeljuce. Kasnije sam saznao da je to Darka, njegova druga žena, kojoj je, iz poštovanja i velike ljubavi, posvetio svoje najvažnije delo. Svoju prethodnu ženu, s kojom je imao ćerku Slobodanku (sa Darkom je dobio još dve ćerke, Mašu i Jesenku) Selimović je ostavio posle nepune godine dana, uz mnogo peripetija, čak i političkih; zbog ogrešenja o vladajući moral isključen je iz Partije, a potom je ostao i bez posla. U "Sjećanjima" (objavljenim 1976) Selimović svedoči da su mu članovi Partije, "a naročito drugarice", postavljali i "neukusno indiskretna pitanja" o prirodi veze sa Darkom ("Jeste li se ljubili?", "Šta ste još radili?").

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije