PRESTOLONASLEDNIK SE SA SUZAMA OPRAŠTAO OD KNEZA: Moj stariji brat je bio miljenik kralja Aleksandra, koji ga je uvažao više od sina Petra

PROSLAVA pravoslavnog Božića 7. januara 1941. godine bila je divna; slavili smo u Belom dvoru.

ZAJEDNIŠTVO Knez Pavle sa kneginjom Olgom i kraljem Petrom II Karađorđevićem, Foto Zbirka fotografija Dvor KJ

Imali smo ogromnu jelku koja je bila divno ukrašena, a svuda ispod nje nalazilo se mnoštvo poklona za celu porodicu. Ja sam pronašla dukat u česnici i zbog toga sam bila silno uzbuđena jer je to značilo da mi predstoje godine i godine sreće. Dan ranije, na Badnje veče, moja dva rođena brata i trojica moje braće od strica Petar, Toma i Andrej, sinovi pokojnog kralja Aleksandra, i ja zajedno smo čekali u Starom dvoru da bude doneto veliko drvo badnjak; deblo je bilo toliko da su ga na kolskoj prikolici dovukla dva snažna konja. Običaj je da se badnjak kasnije zapali...Bio je to prvi i poslednji Božić u Jugoslaviji koji mi je ostao u sećanju.

Moje detinjstvo u Jugoslaviji bilo je veoma srećno. Kao i većina dece, i ja sam volela da slušam kako mi pričaju ili čitaju priče. Posebno zadovoljstvo mi je pričinjavalo kada bi mi ih čitao moj brat Aleksandar. On je bio moj veliki bata i ja sam ga obožavala. Bio je i miljenik kralja Aleksandra, koji ga je čak pretpostavljao svom sinu Petru. Moj brat se odlično slagao s kraljem jer je, kao i on, voleo da ide u lov i da se bavi streljaštvom.

Tako sam 27. marta 1941. uveče sedela u krilu brata Aleksandra i slušala priču Mali crveni zmaj. Priču sam znala napamet, ali mi je pažnju ipak odvlačila jaka buka koja je dopirala izvan sobe i zvuk užurbanih koraka.

Tog jutra se u Beogradu odigrao vojni prevrat, gotovo bez prolivene krvi. Tačnije, da nije poginuo jedan stražar na dvoru, moglo bi se reći da je to bio državni udar bez ijedne kapi krvi. Neki od pobunjenih oficira uhapsili su moga oca i njegova vlada je svrgnuta.

Moja majka je iznenadno utrčala u moju sobu i obukla mi plavi kaputić i dokolenice, i stavila mi kapu iako je već bilo prilično kasno. Dadilja je dohvatila mog posebnog plišanog medu i moju pandu i počela da pakuje nešto moje odeće u putnu torbu. Majčina služavka Grkinja Uranija ubacila je u kofer neke stare majčine džempere. Moja majka je trčala iz jedne u drugu sobu već obučena u kaput i preklinjala nas da požurimo. Dali su nam samo četiri sata da se spakujemo i napustimo Beograd ili ćemo biti streljani.

MOJI roditelji, moja dva brata, Aleksandar od 16 i Niki od 12 godina, i naše dve sluškinje Uranija i Milka strčali su niz stepenice. Svako od nas je zagrlio Petra, sedamnaestogodišnjaka koji je stajao na ulaznim vratima sav obliven suzama. Petar je preklinjao moga oca da ga povede sa sobom, ali mu je moj otac kazao da to nije moguće jer je on sada, kao prestolonaslednik, zadužen za državu. Oslonila sam se na dadiljinu ruku u rukavici jer sam bila umorna, zbunjena, prestrašena.

Gledala sam oca kako vojnički pozdravlja sve okupljene i dostojanstveno ulazi u kola.

Niko mi nije rekao šta se događa, kuda idemo niti zbog čega tamo idemo.

Ubrzo smo se obreli na peronu železničke stanice Topčider, malo ispod Belog dvora, gde smo čekali da dođe očev voz. Bilo je oko 23 sata i sećam se da su se kišne kapi slivale niz nadstrešnicu slabo osvetljenog perona. Drhtali smo na ledenoj kiši i šćućurili se jedni uz druge. U blizini je stajalo nekoliko vojnika koji su govorili o nekim ljudima koji dolaze da nas ubiju. Nisam tada shvatala da misle na moju porodicu i mene.

Na peronu su se pojavila dvojica Engleza iz britanskog poslanstva koji su se rukovali s mojim ocem.

– Baš je pravi peh ovaj državni udar, zar nije tako? Nadam se da ćete otići na neko lepo mesto i tamo boraviti dok traje rat.

Moj otac je bio dirnut tim gestom i prihvatio je njihove reči kao iskrene, uveren da je to bila prijateljska poseta, sve dok kasnije nije otkrio šta su oni u stvari uradili i šta su za nas planirali. Ti ljudi ne samo da su unapred znali za državni udar nego su imali važnu ulogu u njegovom planiranju i sprovođenju – a regent Jugoslavije o tome tada nije imao pojma. Britanci, koji bi trebalo da su nam saveznici, organizovali su ceo taj državni udar, potkupljujući ministre i generale, pa su snosili deo odgovornosti za to što je moja porodica proterana iz zemlje, kao i za nacističku invaziju koja je usledila.

Najgore je bilo što mi ne bismo preživeli da se taj voz nije pojavio...Kroz prozor sam mogla da vidim vojnike i dvojicu Engleza kako se smeju i tapšu jedan drugog po ramenu.

Stajali su čvrsto oslonjeni o neravnu površinu perona i u mraku nije bilo moguće primetiti da prilično teško održavaju ravnotežu. Slavili su svoj uspeh ispijajući jednu bocu šampanjca za drugom u britanskom poslanstvu. SOE i SIS su bili podjednako oduševljeni.

Dopisnik Njujork tajmsa je došao za vreme te proslave ne bi li video šta se dešava.

– Ko je tamo?

– Manje-više svi su ovde – glasio je odgovor. – Hajde, uđi, svi ispijamo šampanjac.

Zajedno su nazdravljali u čast Hjuga Daltona, koji je organizovao prevrat u Beogradu.

Tako se odjednom, u jednom sićušnom trenutku istorije, završilo moje bezbrižno detinjstvo i na silu sam uvučena u niz događaja koji su bili previše uznemirujući da bi jedno četvorogodišnje dete moglo da ih razume.

Godinama kasnije tragaću za sopstvenim identitetom, koji mi je tako neočekivano otet u tamnoj i nemilosrdnoj noći 27. marta 1941. godine.

DVA dana kasnije stigli smo u Atinu, neposredno pre mog petog rođendana 7. aprila; tu smo nakratko odseli kod moje bake, mamine mame, Njenog carskog i kraljevskog visočanstva velike kneginje Jelene Romanove od Rusije, udovice princa Nikole od Grčke i Danske, sina grčkog kralja Đorđa I i ćerke velikog kneza Vladimira, strica ruskog cara Nikolaja II. Delovala je vrlo dominantno i zapovednički i moja majka je odvajkada živela u strahu od nje. Moj otac je vodio razgovor pun razumevanja sa grčkim kraljem Đorđem I i veoma neprijatan razgovor s mojom bakom, koja je smatrala da on više nije podoban zet, pa je želela da ga majka napusti. Majka je to odbila.

Moj otac se nadao da ćemo otići u Englesku ili bar neko vreme ostati u Grčkoj. Grčki kralj Đorđe, majčin brat od strica, upitao je opunomoćenog britanskog ministra u poslanstvu Velike Britanije u Grčkoj da li postoji takva mogućnost, ali je diplomata već dobio instrukcije od Idna da odgovor na to pitanje mora biti odrečan.

Nekoliko dana posle mog petog rođendana Britanci su nam organizovali let iz Atine za Kairo, odakle je posle kraćeg zadržavanja trebalo da otputujemo u Keniju. Sačekali su nas Terens Šon, prvi sekretar u britanskoj ambasadi, i Piter Kouts. Njih dvojica su bili ljubazni prema nama iako je britanski guverner ser Majls Lampson dobio naređenje da nas ne primi. U sasvim kratkom roku našao nam je kuću koja je, istina, bila mala... Poslao je Idnu depešu da želi bolje da zbrine moju porodicu, ali je Idn odgovorio: „Nema ničega na šta bi kraljevska visočanstva mogla opravdano da se požale.“

U pismu koje je iz Kaira uputila svojoj majci, mojoj baki, mama je pisala: „Ona pokvarena Simovićeva ekipa pretvara se da Engleska snosi svu krivicu za to što smo iznevereni! To je zaista vrhunac! Na kraju krajeva, neverovatno je da su svi oni tako masovno napustili zemlju…“

Sve do tada moji roditelji još nisu spoznali istinu o tome ko je zaista stajao u pozadini državnog udara!

Posle dve nedelje poslali su nas u Keniju.

AROGANTNI DIPLOMATA

KNEZ Pavle jednostavno nije shvatio da je tokom bezbrižnih dana provedenih na studijama u Oksfordu stekao jednog zakletog neprijatelja. Bio je to aktuelni šef britanske diplomatije Entoni Idn, kome se moj otac nikada nije dopadao iako je njegov stariji brat Timoti bio veoma blizak očev prijatelj. Moj otac je, naime, tih godina na Oksfordu bio vrlo popularan, i to ne samo kao princ iz jedne egzotične zemlje kakva je Srbija već i kao jedan od prvih studenata sa sopstvenim automobilom...Entoni Idn je u to vreme bio pomalo povučen, arogantan i iskompleksiran, i u načelu nije voleo strance.

 SUTRA: SUMORNI I DEPRESIVNI DANI U PUSTINjI KENIJE 

Preporučujemo

Feljton

0 3

VOJVODA PUTNIK MRSI POĆOREKOVE PLANOVE: Mišićeva armija je, nakon oslobođenja Valjeva, proterala neprijatelja na obalu Save

16. 01. 2025. u 18:00

Društvo

0 2

POČETAK BORBE ZA ISTINU I PRAVDU: Sa deset godina označena sam kao državni neprijatelj i etiketirana kao kriminalac

19. 01. 2025. u 18:00

Feljton

0 10

HRVATI IZ NUŽDE ULAZE U ZAJEDNIČKU DRŽAVU: Mišićeve sumorne slutnje o budućnosti Srba u Jugoslaviji niko nije ozbiljno shvatio

18. 01. 2025. u 18:00

Feljton

0 3

VOJVODA PUTNIK MRSI POĆOREKOVE PLANOVE: Mišićeva armija je, nakon oslobođenja Valjeva, proterala neprijatelja na obalu Save

16. 01. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije