TRIJUMF KOD KUMANOVA NAGOVESTIO KRAJ RATA: Mišić je posebno zamerio generalu Jankoviću što se dan duže zadržao u Prištini

U KUMANOVSKOJ bici Srbi su pretrpeli znatne gubitke, naročito u Dunavskoj diviziji I poziva.

OSLOBOĐENjE Srpska Treća armija ulazi u Prištinu, Foto "Vikipedija"

Ukupno je poginulo 723, ranjeno 3.442 i nestalo 600 srpskih starešina i vojnika. Te velike žrtve nisu date uzaludno: pobedom u Kumanovskoj bici stvoreni su uslovi za potpun trijumf srpske vojske i savezničkih armija u ratu protiv Turaka.

Vojvoda Mišić, međutim, posvetio je u svojim Uspomenama veoma malo prostora Kumanovskoj bici. Verovatno zbog toga što Vrhovna komanda nije bila u toku, niti je neposredno uticala na razvoj bitke. A možda i zbog toga što je Vrhovna komanda, opsednuta idejom o odlučujućoj bici na Ovčem polju, naredila Prvoj armiji da, posle dobijene bitke na Kumanovu, ostane 25. oktobra na zauzetim položajima i čeka da joj se primaknu krilne armije, umesto da je naređeno preduzimanje gonjenja razbijenog neprijatelja. To su, svakako, propusti Vrhovne komande preko kojih je Mišić, inače vrlo oštar kritičar, ćutke prešao. Ali je, s razlogom, oštro zamerio komandantu Treće armije generalu Jankoviću što je, posle oslobođenja Prištine, dao Armiji dan odmora, i, umesto da je hitao ka Skoplju, organizovao je svečane litije u čast osvećenog Kosova. Svom ličnom nezadovoljstvu odlukom generala Jankovića da odobri jednodnevni odmor svojoj armiji na Kosovu umesto da je usiljenim maršom produžio u Makedoniju, pridodao je jedan blagi prekor generala Putnika koji mu je naredio da „telefonira Teča Boži“ (tako su oficiri intimno oslovljavali generala Jankovića kao najstarijeg među njima) „da se mane litija i da gleda svoja posla“, odnosno da požuri sa armijom prema Skoplju. On je takođ,, zamerio generalu Stepanoviću što nije „forsirao pokret Timočke divizije I poziva da učestvuje u značajnoj bici kod Kumanova“. Istakao je da „grmljavina topova kod Nagoričana nije bila dovoljna“ da otrgne iz „kolebljivosti komandanta Druge armije da blagovremeno izvrši pomenuto naređenje“ i pomogne Prvoj armiji, ali, dodao je, da Stepa nije tako postupio jer „su Turci manjim odredom bili poseli Crni vrh koji se nalazi bočno u odnosu na pravac Kriva Palanka-Stracin kuda je trebalo da odmaršuje Timočka divizija“.

S druge strane, kaže Mišić dalje, „grmljavina topova kod Kumanova sama po sebi je govorila komandantu Druge armije da je trebalo pohitati u tom pravcu, ostavljajući potreban deo snaga prema Kratovu radi zaštite boka“.

MIŠIĆEVE primedbe na račun generala Stepanovića uopšte ne stoje. Vreme kada su se trupe usmeravale „prema grmljavini topova“ već je pripadalo prošlosti. Komandanti armija mogli su se poslužiti telegrafijom za dostavu hitnih poruka. Tako je postupio i general Stepanović. Naime, odmah po prelasku granice kod Krive Palanke, on je naredio da komandant Timočke divizije I poziva pukovnik Vladimir Kondić, uputi jedan ojačan bataljon na Stracin u susret Prvoj armiji, s tim da glavninom divizije nastavi pokret ka Crnom vrhu i Kratovu. Kada je 23. oktobra ujutru dobio izveštaj od komandanta bataljona sa Stracina da se kod Kumanova čuje jaka topovska paljba, on je naredio komandantima srpske i bugarske divizije, pukovniku Kondiću i generalu Todorovu, da ubrzaju pokrete prema zadanim ciljevima kako bi se što povoljnije postavile za dejstvo prema Ovčem polju. U toku dana primio je novo naređenje Vrhovne komande da što pre zauzme Crni vrh, koji je Stepa jednom prilikom nazvao „vratima Ovčeg polja“. To znači da su svi srpski štabovi i toga dana, dakle kada je počela bitka kod Kumanova, verovali da će se glavni sudar odigrati na Ovčem polju. Kada je uveče primio nov izveštaj da je ceo dan vođena jaka borba kod Kumanova, to ga je veoma zabrinulo, jer Timočka divizija, zbog slabog rada pukovnika Kondića, nije ispunila planirane zadatke, što se takođe može reći i za bugarsku Rilsku diviziju. Stepa je, ipak, tražio način da pomogne Prvoj armiji. Pošto se i sutradan, 24. oktobra, ponovo zametnula žestoka borba kod Kumanova, on je u 6.30 časova naredio da 13. puk sa dve baterije bude spreman da krene na Stracin, a nešto kasnije, da se pripreme još po jedan pešadijski i konjički puk za „nasilno izviđanje prema Kumanovu“. O svojim namerama, Stepa je depešom obavestio Vrhovnu komandu i tražio saglasnost. Putnik je skicirao potvrdan odgovor, ali pošto je primio izveštaj o povoljnom razvoju bitke kod Kumanova, pripremljenu depešu je precrtao i u napomeni naznačio da je ranijom depešom armiji preciziran zadatak. Budući da od Vrhovne komande nije dobio traženu saglasnost, Stepa je nastavio da upravlja svojom armijom prema osnovnoj direktivi.

GENERALU Stepanoviću pre bi se moglo zameriti što nije organizovao duboko izviđanje rasporeda i pokreta turskih trupa na pravcu nastupanja svoje armije, pa su upravo zbog toga i Vrhovna komanda i štab Prve armije ostali uskraćeni za obaveštenja o pokretima Turaka koji su se iznenada pojavili ispred Prve armije i napali je u krajnje nepovoljnom rasporedu na nagoričanskim položajima.

Iz toga bi se moglo zaključiti da Mišić nije bio u toku razmene depeša generala Stepanovića sa generalom Putnikom ili je, možda, zaboravio te detalje. Valja imati u vidu, da je Mišić pisao svoje Uspomene u Parizu, i da mu arhivska građa nije bila dostupna. No, nedostaci u radu višeg komandovanja nisu proizveli teže posledice, blagodareći visokom moralu trupa, snalažljivosti i samoinicijativi starešina.

General Mišić, njemu svojstvenom energijom, u ulozi zamenika načelnika Glavnog generalštaba, odigrao važnu ulogu u pripremi vojske za rat. Vrlo je uspešno rukovodio mobilizacijom i koncentracijom vojske i time dao veliki doprinos stvaranju bitnih preduslova za uspešan početak ratnih operacija srpske vojske u ratu protiv Turske.

Njegove rasprave sa načelnikom bugarskog Generalštaba generalom Fičevom u kojima je, prilikom utvrđivanja zajedničkog operacijskog plana, zastupao gledište o najvećoj važnosti makedonskog vojišta, događaji su potpuno opravdali i potvrdili. Posle poraza u Kumanovskoj bici, Turska je krenula ka svom slomu. Taj primer svedoči da je Mišić posedovao izrazitu sposobnost predviđanja svojstvenu samo velikim vojskovođama.

OPERACIJE srpske vojske posle Kumanovske bitke tekle su veoma uspešno. Druga armija (Timočka divizija I poziva i Dunavska divizija II poziva) pod komandom generala Stepanovića, već 26. oktobra 1912, na molbu bugarske vlade, upućena je pod Jedrene u pomoć Bugarima. Izvršene su i izvesne izmene u sastavu Prve i Treće armije. Prva armija upućena je u zapadnu Makedoniju za turskom armijom koja se povlačila prema Bitolju, a Treća armija krenula je da oslobodi Metohiju. U trodnevnoj bici kod Bitolja, od 16. do 18. novembra, Prva armija je potpuno porazila Vardarsku armiju, a Treća armija 5. novembra oslobodila je Prizren i Đakovicu. Zatim su obe armije gonile odstupajuće  turske snage preko severne i srednje Albanije koji su, do kraja novembra širstim frontom izbili na jadransku obalu između Drača i Lješa Time je srpska vojska uspešno završila operacije na svom vojištu, ali je iz solidarnosti sa saveznicima i dalje ostala u ratu i pomogla savezničkim armijama da dovrše operacije na njihovim vojištima. Rat je priveden kraju tek posle pada Jedrena, 25. marta 1913, koje su zajedničkim naporima zauzele bugarska Druga i srpska Druga armija.

Glavni spor nastao je oko podele Makedonije. Srbija i Bugarska su se uoči rata sporazumele o razgraničenju u Vardarskoj Makedoniji po liniji Kriva Palanka-Ohrid. Taj sporazum je utanačen pod pretpostavkom da će Srbija dobiti izlaz na more preko albanskih luka. Austrougarska je, preteći ratom, zahtevala da se srpska vojska povuče iz Albanije i u tome dobila podršku drugih velikih evropskih sila. 

LONDONSKI UGOVOR O MIRU

MIR između saveznika i Turske zaključen je u Londonu 30. maja 1913. godine. Prema tom ugovoru, Turska je, pored ostalog, ustupila balkanskim saveznicima sve zemlje zapadno od linije Enas-Midija, izuzev Albanije, koja je zalaganjem Austrougarske, proglašena autonomnom državom. Time je srušena viševekovna turska vojno- feudalna vlast na Balkanu. Turska je zadržala samo Carigrad i uski pojas zemljišta u istočnoj Trakiji. O konačnoj podeli oslobođenih teritorija trebalo je tek da se dogovore balkanski saveznici. U tome se krila klica međusavezničkih nesporazuma i rata.

 SUTRA: MIŠIĆEVA ZASLUGA ZA POBEDU NA BREGALNICI 

Preporučujemo

Feljton

0 5

BUDUĆI VOJVODA NAŠAO SE NA ULICI BEZ DINARA: Mišić je u vreme majskog prevrata, kao lojalan oficir, savesno obavljao svoje dužnosti

03. 01. 2025. u 18:00

Feljton

0 4

ŽIVOJIN MIŠIĆ SVEDOK DVA ISTORIJSKA DOGAĐAJA: Mišić je sa kraljem Aleksandrom prisustvovao otvaranju modernih Olimpijskih igara u Atini

02. 01. 2025. u 18:00

Feljton

0 3

SAVEZNICI ODLUČUJU CRNA GORA NAPADA PRVA: Naredba kralja Petra za rat se završavala pokličem: "Brat je mio koje vere bio!"

05. 01. 2025. u 18:00

Feljton

0 1

MALOLETNI ALEKSANDAR PREUZIMA VLAST: Mladi kralj je vrlo brzo pokazao da je nedosledniji i od svog oca ekskralja Milana

30. 12. 2024. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije