FELJTON - ISPOVEST U OSTROGU O ATENTATU NA KRVNIKA: Grobna tišina bila je kulisa za ispovest koju je Blagoje počeo javno da otkriva

BILA je 1998. godina. Jednog dana, sredinom novembra, zazvonio je kućni telefon i u Blagojevu svakodnevicu naglo je uletela jedna neočekivana vest.

POŠTVANjE Mitropolit Amfilohija na grobu Blagoja Jovovića u Argentini, Foto Iz knjige Blagoje Jovanović "Srpski heroj u vučjoj jazbini"

Iz Crne Gore su ga obavestili da mu je brat Veljko, četiri godine mlađi od njega, imao ozbiljnih problema sa zdravljem. Ta šokantna vest preokrenula je atmosferu u kući. U našem domu, sećanje na njegovu stariju sestru Vjeru, koja je preminula 1997. godine, skoro godinu dana ranije, bilo je još uvek sveže.

Kada smo razmišljali o tome što se dogodilo, Blagoju smo predložili da otputuje i da bude u blizini svog brata, u poslednjim trenucima njegovog života. Ipak, sudbina je te planove promenila. Iz Crne Gore su ga 23. novembra obavestili da mu je brat preminuo, pa je porodica pitala Blagoja da li je mislio da za 40 dana od bratove smrti otputuje na pomen. U tom trenutku nije znao šta da odgovori niti šta da odluči. U glavi su mu se motala sećanja na rat, gubitke i daljinu. Ono što se potom dogodilo, bilo je Božja volja. Mnoge stvari koje su se dogodile, Blagoje nije planirao. Sve se dešavalo korak po korak.

Prošlo je pedeset i četiri godine otkako je Blagoje napustio svoju zemlju. Sa njegovih sedamdeset i pet godina od tih davnih sećanja iz prošlosti delila ga je beskonačnost.

Ka Starom kontinentu krenuli smo 10. decembra 1998. Blagoje je bio pun strepnje i unutrašnje radosti. Prva stanica na tom putu bio je Bari. U taj grad nas je iz Buenos Ajresa odvezao avion kompanije Al Italia. Blagoje je imao tri dana da sredi svoje emocije i misli. Sudbina je htela da opet preplovi to more, onako kako ga je prešao i pre pedeset i četiri godine. Čekanje je pratila jaka hladnoća.

DAN određen za dolazak u Crnu Goru, u grad Bar, bio je 14. decembar. Trajekt nas je odvezao do našeg odredišta. Kada je kucnuo čas, anksioznost se pretvorila u uzbuđenje, u čistu i prostu emociju, onu koja izaziva uzbuđenje i kojom se nagoveštava blizina rodne grude. Blagoje je uživao u tim trenucima putovanja, uz šalu i smeh i bio je mnogo opušteniji nego prethodnih dana. Nestao je strah od toga šta će zateći u otadžbini koju je napustio pre pola veka. Kada je sišao sa trajekta, prvo je zaplakao kada je ugledao nećaka.

Posle suza, usledila je radost,razgovori i porodične anegdote. Njegovo uzbuđenje je bilo toliko da je zaboravio u luci svoj kofer koji smo potražili u narednim danima.

Ranac sa uspomenama na prošlost postao je lakši uz pomoć sadašnjosti koja mu je pružala priliku da ispuni praznine ljubavlju. Po dolasku u svoje rodno mesto, Kosić, komšije su prilazile da ga pozdrave dok smo prolazili autom. Blagoje je tih dana proživeo lepe i nezaboravne trenutke: susret sa porodicom, sa prvim rođacima, bilo starijim ili u dubokoj starosti, sa decom rođaka, sa nećacima i njihovom decom, sa komšijama i sa ljudima koji su ga se sećali kada je bio mlad. Dvanaest dana, do 23. decembra, pratili smo ga na tom nezaboravnom susretu. Od tog dana, Blagoje je ostao sam u svojoj zemlji, kako je i trebalo biti. On i njegova domovina. On i njegovi ljudi. On i njegov zadatak da sjedini svoju prošlost i sadašnjost, da se priseti ljubavi i majčinskog milovanja, posmatranja izlaska sunca u sopstvenom domu, istom onom u kom je odrastao, iz kog je otišao u poslednjoj fazi rata 1944. godine.

JEDNO od prvih mesta koje je Blagoje posetio po dolasku u Crnu Goru bio je manastir Ostrog, jedno od poslednjih mesta na kom je bio tokom rata. Bilo je popodne i jaka hladnoća najavila je rani dolazak zime. Posle obilaska manastira, u pratnji porodice, sačekali smo Blagoja napolju, ispred nepreglednih stena u kojima se nalazi to sveto mesto. U tom trenutku nismo imali pojma zašto mu je trebalo toliko vremena da izađe.

Blagoje je tog popodneva upoznao pokojnog mitropolita Amfilohija. Pred njim je ispovedao tajnu koju je toliko godina ljubomorno čuvao. Sa Mitropolitom je razgovarao više od sat vremena. Upravo ga je mitropolit Amfilohije, koji je taj crkveni čin imao od 1990, pozvao da medijima otkrije istinu o događajima koji su se odigrali 10. aprila 1957. godine u Vrtnom gradiću Lomas del Palomaru, atentatu koji je izvršio na poglavnika Antu Pavelića. Sačekali smo ga ispred svoda na kome je uklesano ime manastira, dok je veče već polako padalo. Konačno, izašao je, zamišljen.

Tada su nas neki porodični prijatelji pozvali na večeru kod njih, nedaleko od manastira.

To je bila posebna noć. Blagoja je dočekao sa velikom radošću vlasnik kuće, vidno dirnut kada je iz prve ruke čuo detalje atentata. Za stolom je bilo nas desetoro odraslih. Grobna tišina poslužila je kao kulisa za ispovest koju je Blagoje počeo javno da otkriva. Večera je počela uz rakiju, zdravicom za prisutne, nakon čega je usledila ispovest. Reči koje je izgovarao slabašnim glasom, gotovo šapatom, ostavljale su jak utisak na sve prisutne. Blagoje je u sitne detalje objasnio atentat na Pavelića. Istinu je, uz najčistiju otvorenost, izneo čovek koji se uvek izražavao sasvim iskreno i moglo se primetiti da je bio sasvim smiren, iako je pola veka u duši čuvao ovu tako veliku tajnu. Mitropolit Amfilohije je tu istinu razotkrio svetu, a Blagoja je oslobodio ćutanja. Na kraju priče, i uz nekoliko pitanja, stiglo je i slavlje. Vlasnik kuće otvorio je prozor sa kojeg se ništa nije videlo, osim mračne i hladne noći. Kao što je tradicija u Crnoj Gori, on je iz puške ispalio nekoliko hitaca u vazduh kako bi obavestio komšije da se nešto važno upravo događalo. Zatim je pogledao Blagoja u oči, i sa podignutom čašom uzviknuo: Blagoje Jovoviću, ti si poslednji živi četnik! Bog neka ti podari slavu!
Tako se to veče završilo.

NEGOVANjE TRADICIJE 

BLAGOJE Jovović je veliki deo svog života proveo u tuđini, u Argentini, gde je morao da nauči novi jezik, španski, da se uklopi u kulturu veoma različitu od njegove i da se navikne na intenzivan gradski život kakav je živeo u Buenos Ajresu. Morao je da se suoči i sa izazovom života u potpuno drugačijoj društvenoj hijerarhiji od njegove daleke Crne Gore i njegovog Bjelopavlićkog plemena. Kao Srbin iz Crne Gore, nikada nije izgubio niti zaboravio običaje i tradiciju svojih korena. Udaljenost je bila fizička, ne i duhovna. Uprkos tome, kada je došlo vreme da se vrati u domovinu, oklevao je. Konačno, doneo je odluku da otputuje sa svojom ženom i sa osobom koja piše ovu knjigu, svojom trećom ćerkom po redosledu rođenja.

  Kraj   

Preporučujemo

Feljton

0 2

FELjTON - MEDIJI O ATENTATU NA RATNOG ZLOČINCA: Pavelić se i u Argentini bavio poslovima "s druge strane zakona"

17. 12. 2024. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije