FELJTON - ŠIPTARI TRAŽE STATUS KONSTITUTIVNOG NARODA: Događaji na Kosmetu imali podršku svih koji su bili za konfederalnu Jugoslaviju

RAZMIŠLjANjE Dobrice Čosića na 14. sednici CK SK Srbije okvalifikovano „diverzijom” a on nazvan „nacionalistom”, „etatistom”, „otpatkom poraženih birokratskih snaga”.

ФЕЉТОН - ШИПТАРИ ТРАЖЕ СТАТУС КОНСТИТУТИВНОГ НАРОДА: Догађаји на Космету имали подршку свих који су били за конфедералну Југославију

PRIŠTINA 1981. demonstracije su legalizovale politiku partije i države, Foto Vikipedija

CK SK Srbije se ogradio od Ćosićevih i Marjanovićevih diskusija smatrajući njihove stavove suprotnim „programskim načelima i pozitivnim tekovinama SKJ u nacionalnoj politici”. Njihovo neprihvatanje političke odgovornosti i „drugarske kritike”, nespremnost da „slede” rezolucije, poštuju zaključke „plenuma” i „služe” dnevno-političkim potrebama ocenjeno je kao podstrekavanje nacionalizma, sejanje sumnje, narušavanje jedinstva, diskvalifikacija napora komunista Srbije „na otklanjanju nedoslednosti, slabosti i deformacija ispoljenih u periodu pre Brionskog plenuma i Šeste sednice CK SKS”.

Zbog izrečenih „kleveta” upućenih „komunistima u autonomnim pokrajinama, a posebno komunistima Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija” za Đosića i Marjanovića više nije bilo mesta u SKJ. Uočavanje problema, a nastup Dobrice Ćosića i Jovana Marjanovića je to zaista bio, malo je ko shvatio ozbiljno i dobronamerno. U izrečenoj „kritici” osporeno im je pravo da osetljivo pitanje Kosova i Metohije uopšte pokrenu. Preovladala je ideološka isključivost koju su, ubrzo, demantovali dogaćaji.

Nekoliko meseci kasnije, 27. novembra 1968, na Kosovu i Metohiji su izbile antisrpske i antijugoslovenske demonstracije. I pored znatnih ulaganja Kosovo i Metohija su bili i ostali najnerazvijenija oblast u jugoslovenskoj državi. Ekonomsko zaostajanje opterećivalo je ionako složene mećunacionalne i političke odnose.  Demonstracijama je prethodila živa politička aktivnost na promeni ustavnog položaja Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija. Na sastanku partijskog aktiva Đakovice, održanom sredinom avgusta 1968, traženo je da Kosovo i Metohija budu proglašeni republikom, „albanska narodnost” u Ustavu SFRJ dobije status konstitutivnog „naroda”, adekvatnim zakonskim rešenjima bude regulisano pitanje upotrebe albanske zastave, Kosovo umesto „statuta” dobije „ustav”.

Ti stavovi bili su podržani od partijskih aktiva Peći, Kosovske Mitrovice, Gnjilana. Bez ikakvih ograda o navedenim ultimativnim zahtevima pisala je štampa na albanskom jezšsu. Partijski aktiv Prištine, na sednici održanoj septembra 1968. zahtevao je da „Ustav SFRJ i Ustav SR Srbije... poštuju želju albanskog naroda na samoopredeljenje” kao i da pokrajina postane federalna jedinica ravnopravna ostalim republikama. U suštini na delu su bili isti oni separatistički zahtevi koji su bili izrečeni i u Bujanu 1944. Kada te ideje pokrajinskih partijskih aktiva nisu bile prihvaćene od republičkih i saveznih partijskih komisija za promenu ustava na scenu su stupile instumentalizovane mase demonstranata.

Demonstracije su izbile na dva dana pre proslave dvadeset pete godišnjice Drugog zasedanja AVNOJ-a i dan pre proslave državnog praznika Albanije (,Dan zastave”). Već sam izbor termina svedočio je o antijugoslovenskoj prirodi demonstracija. Demonstranti su veličali Envera Hodžu, klicali NR Albaniji, zahtevali nasilnu promenu Ustava, tražili da Kosovo postane republika, iskazivali pretenzije da Kosovu i Metohiji budu pripojena područja naseljena Albancima u Makedoniji i Crnoj Gori.     Ugrožen je bio teritorijalni integritet Srbije i Jugoslavije. Demonstracije su imale rušilački karakter i označene terminom „kontrarevolucija”. Na ulice Prištine izašli su tenkovi...Josip Broz je u svojim istupima svesno minimizirao razmere demonstracija. Nekoliko meseci ranije Broz je bio upoznat sa nacionalističkim „zastranjivanjima” albanskih kadrova ali na ta upozorenja nije reagovao. U danima demonstracija on je ukazao poverenje postojećem pokrajinskom rukovodstvu istom onom koje je svojim političkim delovanjem podstaklo demonstracije.

Suštinski, demonstracije su samo legalizovale i učvrstile politiku koja je, kroz partijske i državne strukture, voćena na relaciji pokrajina — savezni vrh. Dogaćaji na Kosovu i Metohiji imali su prećutnu podršku svih snaga koje su zagovarale reviziju Ustava i transformaciju jugoslovenske države od Federacije ka konfederaciji.

Partijski vrh Srbije delovao je trezveno. Razmere dogaćaja nisu prikrivane ali nije bilo ni panike... CK SK Srbije je bezrezervno stao u odbranu Srbije i Jugoslavije. U analizama dogaćaja napravljena je razlika izmeću objektivnih ekonomskih i socijalnih teškoća i iredentističke akcije. Učinjeno je sve da bude izbegnut rascep republičkog i pokrajinskog partijskog rukovodstva.

Planski rad na formiranju albanske nacionalne elite, vaspitavane na nacionalnoj ideologiji, dobio je megalomanske razmere. Princip etničke zastupljenosti, koji je diskriminisao Srbe, uveden je prilikom upisa na univerzitet, zapošljavanja, formiranja „kadrovskih listi”. Veze Kosova sa Albanijom postale su mnogostruke i veoma intenzivne.

U sferi ekonomije, obrazovanja i kulture one su imale prepoznatljivu ideološku konotaciju. Enormno visoki natalitet postao je deo političke strategije. Otpočeo je i ubrzani proces albanizacije. Dogaćaje koji su zahvatili Kosovo, Metohiju i zapadnu Makedoniju Josip Broz je, nekolšso meseci kasnije, nazvao „nacionalističkom diverzijom” čiji je cilj bio „podrivanje naše zemlje i njenog ugleda u svijetu i ugrožavanje integriteta naše zemlje”. U sličnom tonu, pravdajući sebe, govorili su i predstavnici albanske političke elite... Iza deklarativnih i često ponavljanih izjava lojalnosti krila se politika koja nije odustajala od realizacije ideja o Velikoj Albaniji.

Progoni i iseljavanja

PITANjE odgovornosti vodećih političkih ličnosti za dogaćaje na Kosovu i Metohiji nije pokrenuto. Nakon demonstracija pojam Metohija je "ispušten" iz naziva Pokrajine. Šiptari su zvanično počeli da sebe nazivaju Albanci. Aprila 1969. u Prištini je održana "jezična konsultacija" koja je utvrdila da Albanci treba da imaju "jedan jezik, jedan pravopis, jer su jedna nacija". Proces nacionalne emancipacije i integracije nije gušen. Od albanskih političkih elita i širokih masa tolerantna politika partijskih rukovodstava Jugoslavije i Srbije protumačsna je kao slabost države. Nastavljena je kadrovska politika koja favorizuje Albance. Zagledanost u Albaniju, kao ideološki i nacionalni uzor, smišljeno je uvećavana. Progoni i iseljavanja nealbanskog stanovništva sa Kosova i Metohije dobili su na intenzitetu.

  KRAJ  

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

IMAJU DOBRE IGRAČE, ALI OČEKUJEM PODRŠKU NAVIJAČA: Milojević pred meč sa Čukaričkim