FELJTON - AUSTRIJA SE PROTIVI VELIKOJ SEOBI SRBA: Srbi su prolivali krv za tuđe, Austrijsko carstvo, ali su sve vreme sanjali i o svom

Piše: Akademik Dragan Simeunović

19. 08. 2024. u 18:00

NE SAMO materijalno već i duhovno siromaštvo Srba, neukost koja je podsticala neslogu, kao i nemanje vođe sa jasnom vizijom srpske budućnosti na tlu austrijskog carstva, pre svega na tlu Ugarske, bili su po Gavrilu Stefanoviću Vencloviću teško otklonjivi iz političkih razloga.

ФЕЉТОН - АУСТРИЈА СЕ ПРОТИВИ  ВЕЛИКОЈ СЕОБИ СРБА: Срби су проливали крв за туђе, Аустријско царство, али су све време сањали и о свом

PREDVODNIK General Jovan Monasterlija je 1691. u ratu s Turcima bio na čelu Srba, Foto "Vikipedija"

Dok je recimo Pera Segedinac do kraja verovao caru smatrajući da će isti popraviti stanje Srba, iz Venclovićevih spisa se vidi da je on smatrao da je upravo politika Beča  bila ta koja je navodila Srbe na unijaćenje, prelazak u katoličanstvo i prodaju duše za "bolje živlenije". Uostalom, već u Privilegijama, prvom dokumentu koga je austrijski car nakon Invitatorije dao Srbima piše da će Srbi imati privilegije samo dok budu „verni i pokorni“ (fidelis et doviti) što je od prvog momenta bilo tumačeno od strane Beča da se podrazumeva da Srbi pređu u katoličku veru . Koliko je bilo katoličkom kleru važno da tako bude, vidi se i iz činjenice da su u prvobitnoj verziji Privilegija umesto reči „verni i pokorni“ stajale reči „i tako će biti i ubuduće“ (vell in posterum erunt) i da je car izvršio tu izmenu nepovoljnu po Srbe na nagovor katoličkog klera čime su omogućena slobodna tumačenja, a time i manipulacije na štetu srpskog naroda u budućnosti. 

Tako, na primer, iako su Srbi od samog početka svojih Velikih seoba iskreno ratovali za „ćesara“, pa tako i 1691. predvođeni vicegeneralom Jovanom Monasterlijom dali ogroman doprinos pobedi Austrijanaca nad Turcima u velikoj bici kod Slankamena, kardinal Leopold Kolonić piše caru o Srbima i „carskim privilegijama“ sledeće: „Ako se te privilegije već ne mogu izmeniti ili skratiti to neka se bar od reči do reči potvrde ali takvim tamnim izrazima i dvosmislenim rečima izlože koje bi se u razna vremena, mogle sad ovako, a sad onako razumeti i tumačiti; uz to valjalo bi sve to samo privremeno i sa izvesnim klauzulama potvrditi, kako bi kasnije, u zgodno vreme, ti šizmatici … sa crkvom katoličkom, i protiv volje njihove, lakše se spojiti mogli“ . To se i događalo u vremenskim talasima kad god su to okolnosti dozvoljavale vlastima, „posebno u Baranji i Slavoniji, gde su starinom bili gusto naseljeni, a gde su samo za nekoliko godina posle proterivanja Turaka (od 1687) bili izloženi silovitom rimokatoličkom prozelitizmu“.

AUSTRIJA zapravo nije ni želela preseljavanje Srba na svoju teritoriju, a ponajmanje Veliku seobu Srba do koje će posle njenih vojnih poraza na Balkanu doći. To se najbolje vidi iz Pozivnog pisma (Invitatorija) na potpunu mobilizaciju koga je 6. aprila 1690. car Leopold  Prvi uputio balkanskim hrišćanima u kome od njih zahteva da se svi priključe njegovoj vojsci u predstojećoj borbi protiv krvoločnog turskog vezira Mustafe Ćuprilića (Vezir Ćuprilić, inače srpskog porekla,  bio je poznat ne samo kao uspešan vojskovođa već i po sistematskom masovnom ubijanju hrišćanske, pre svega pravoslavne dece,), s tim da nakon očekivane pobede (do koje neće doći), Srbi ostanu tamo gde jesu kako bi se formirala nova južna granica prema potisnutoj Turskoj. U tom smislu car u pismu izričito kaže: „kuće vaše i poljsku radnju ne ostavljajte“. Carska milost bi se ogledala u tome što bi na teritorijama oslobođenim od Turaka, a priključenim Austriji Srbima i drugim balkanskim narodima bilo dozvoljeno „pravo svoje veroispovesti i izbor vojvode“ i izuzeće od „svakog javnog tereta i danka“. U pismu se ne pominju ni položaj ni prava Srpske pravoslavne crkve, a uručeno je srpskom patrijarhu 16. juna u Beogradu, koji je odmah sazvao sabor za 18. juni na kome su izneti zahtevi austrijskom caru za „potpunom slobodom pravoslavne crkve gde živi i gde bude živeo srpski narod pod suverenitetom carskim“...

TAKOĐE  i u Drugoj Privilegiji od 20. avgusta 1691. godine car Leopold uz razna obećanja poručuje Srbima „da će se na svaki način truditi da Srbe pobedonosnim oružjem što pre vrati u njihove zemlje i sedišta“. Katolički kler je za razliku od austrijskog plemstva vodio otvoreni rat sa srpskom pravoslavnom crkvom zahtevajući totalno unijaćenje. Međutim, ugroženost austrijskih granica od Turaka je povremeno davalo predah srpskom crkvenom vrhu kao i narodu od te vrste ugrožavanja identiteta. Zauzvrat Srbi su prolivali krv za tuđe carstvo, kao što su i obećali, ali su sve vreme sanjali o svom.

Treća Privilegija od 4. marta 1695. ne bi bila ni doneta da su se sprovodile odredbe iz prve dve Privilegije. I ona je nastala na osnovu žalbi srpskog patrijarha caru o sprečavanju rada srpske pravoslavne crkve iako su Srbi (populus rascianis) ispunili sva data obećanja, pre svega ratujući protiv Turaka u prvim redovima... Nakon smrti cara Leopolda Prvog 1705. godine usledile su potvrde srpskih privilegija od strane Josifa Prvog 1706, Karla Šestog 1713. i Marije Terezije 1743. godine. Sve ove konfirmacije srpskih prava zagarantovanih još u prvoj Privilegiji bile su plod neprekidnog srpskog nezadovoljstva zbog njihovog neispunjavanja.

Tako samo četiri godine posle seoba kad su iseljeni Srbi još bili puni nade da će se uskoro vratiti na svoja ognjišta i bili stoga spremni i da pretrpe izneveravanje obećanih carskih privilegija, jeromonah Mihailo Ravaničanin zapisuje: „Svojih domova i manastira i svakog dobra lišeni, a ovde nikakvo dobro nismo našli.“. Od tada pa do kraja crno-žute imperije Srbi su bili nepravedno tretirani i diskriminisani pa se može smatrati da su sve privilegije i njihove kasnije konfirmacije bile praktično iznuđivane. Tako je bilo i sa poslednjom kada je za unijaćenje veoma opredeljena carica Marija Terezija bila usled ogromnog nezadovoljstva Srba usled diskriminatornih odluka Požunskog sabora iz 1741. kojima se na tlu Hrvatske i Slavonije  samo katolicima dozvoljava da imaju nepokretna imanja prinuđena da 1743. na molbu patrijarha Arsenija Četvrtog Jovanovića osnaži  Leopoldovu privilegiju .

SVESTAN odrana svega toga, i celog života ispunjen trajnom podozrivošću prema aktivnostima austrijskih vlasti koje su u miru uvek nipodaštavale Srbima date privilegije, a u ratu zahtevale da Srbi na osnovu tih istih Privilegija prvi prolivaju svoju krv, Gavril Stefanović  Venclović se  odlučio da uđe u mučnu i neravnopravnu borbu za „srpsku pravicu“ čineći ono što kao siromašni, ali veoma prosvećeni sveštenik  jedino može - da otklanja  svojim prosvetiteljski modernizovanim propovedima duhovno siromaštvo Srba  i da u književnom polju stvara pretpostavke za očuvanje srpskog identiteta favorizovanjem narodnog jezika u propovedima  i reformom pravopisa, kako ne bi došlo do odlivanja prostih vernika od Srpske pravoslavne crkve, koji, em što su trpeli nasilje i pritisak vlasti da promene veru, em  nisu razumeli kanonizovani crkveni srpskoslovenski  jezik, em su se grozili od velike korupcije u srpskom sveštenstvu, što sve potvrđuje i sam Venclović zapisom da se "sve tek s mitom  drži". Nečasno svoje sveštenstvo Srbi su kažnjavali bojkotom i porugom, a u tome su išli tako daleko da su se po smrti nekih sveštenika toliko javno veselili kao da su "pravu svadbu provodili", beleži užasnuti Venclović.  Međutim, najgore je to što se "od zla za inat i u drugu veru odlazi",  piše on,  budući da time posledično  neumitno dolazi do utapanja prevarenih Srba u redove drugih nacija.

ŠKOLOVANjE ŽENSKE DECE

GAVRIL Stefanović  Venclović je bio jedan od prvih Srba koji se zalagao za školovanje ženske dece, ali je pri tom najstrože osuđivao sklonost „ženskinja ka nacifranosti, namigivanju, bojenju usana i nokata“ i sve druge neumerenosti. U neumerenosti je video jedno od najvećih zala ljudskog roda. Nije bio za to da se tuku žene, ali je zato smatrao da „priušnica“, tj. šamar priliči dati svim nakinđurenim sveštenicima. Najveća neumerenost je po njemu  kad čovek „veruje u svašta i u ništa“, dakle i praznoverje i ateizam.

 SUTRA: GAVRIL PISAO NA NARODNOM JEZIKU STO GODINA PRE VUKA 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

AKCIJA ZA KLIMU I ZELENA AGENDA: Ključni pravci za zaštitu životne sredine