FELJTON - NEMA RUPE NA PLANETI VEĆ SU RUPE U PAMETI: Zbog saradnje sa Đilasom u časopisu Nova misao Kulenović je izbačen iz Partije

Piše: Milivoje Pavlović

06. 08. 2024. u 18:00

AKO bismo sproveli književno-jezičko istraživanje u želji da saznamo kojim srpskim imenom - ako je to uopšte potrebno i uputno - možemo da „prevedemo" ime Skenderovo, dolazimo do imena Aleksandar.

ФЕЉТОН - НЕМА РУПЕ НА ПЛАНЕТИ ВЕЋ СУ РУПЕ У ПАМЕТИ: Због сарадње са Ђиласом у часопису Нова мисао Куленовић је избачен из Партије

Četvorogodišnji Skender s ocem Salihom i sestrama od strica, Foto iz knjige M.Pavlović "Deset portreta i deset razgovora"

Na turskom to ime glasi Iskender, na arapskom Äl-Iskändär, na grčkom Aleksandr(os). Ova zanimljivost, ako je i slučajna, kao da je trajno obeležila život i sudbinu književnika Skendera Kulenovića, rođenog 1910. u Bosanskom Petrovcu, a preminulog u Beogradu 1978. godine.

Sin osiromašenog bega, sa ocem Salihom i majkom Hanifom, sa dva brata, slikarom Muhamedom, stradalim u ustaškom logoru Kerestinec, i drugim bratom, sportistom Muzaferom, koji će tragično skončati u logoru na Banjici, Skender Kulenović je završio Jezuitsku / Isusovačku gimnaziju u Travniku. Studije Pravnog fakulteta u Zagrebu napustio je posvetivši se novinarstvu i političkom radu. Kao srednjoškolac, u književnosti se javio sonetima Ocvale primule. Primula (Rpši1asea) ili jagorčevina, a u narodu, prema Veselinu Čajkanoviću, poznata je i po imenima: jaglika, ključarica, ovčica, pramaliće, sunašce, itd. U narodnoj medicini živi praksa da se ovaj cvet-simbol privija na čir, kao melem.

Pet tematski povezanih soneta, sonetni pentaptih - pet dragulja. Kulenović je, matoševski rečeno, „sazrio prije svoje jeseni".  Midhat Begić je ocenio da u našoj književnosti nema primera da je neko sa sedamnaest godina napisao stihove takvog formalnog savršenstva.

Iako su Primule verovatno pisane pod uticajem poezije A. G. Matoša i Ljuba Viznera, pesnik Skender Kulenović je na startu nagovestio biser svog književnog dara. I ono lično, individualno, bez čega nema nikakve, pogotovo ne velike književnosti.

OPREDELITI se na početku svoje književne karijere za sonet,  formu koja poreklo vodi, misli se, iz XIII veka, ali je u našim knji- ževnostima doživela procvat mnogo kasnije, krajem XIX i početkom XX veka pa naovamo, značilo je da je mladi gimnazijalac - što je vrlo neobično i gotovo neverovatno - savladao prednosti i ograničenje tako restriktivne, stroge forme. Sonet je, nimalo slučajno, nazivan i „zvonjelicom", jer su dva katrena i dva terceta (Kulenović je prigrlio formu italijanskog, petrarkističkog soneta), pored  tematsko-motivskih posebnosti, imali i dosta melodijsko-akcenatskih i ritamskih vrednota. To bi pokazala i dokazala svaka ozbiljnija versološka i prozodijska analiza.

I šta god da je napisao, taj nesumnjivi dar književnika i akademika Skendera Kulenovića zračio je retkom svetlošću. I jezikom, posebno leksikom u širokom rasponu od lirskog do ironijskog, kao ritmovima i koloritom zavičaja. I ličnim bojama, bez kojih je sve ostalo uzalud. Talenat je samo uslov bez kojega se ne može ući u svet književnosti kao umetnosti reči.

O tom tipu govora dobro je pisano, pre svega u studiji Zapadno bosanski ijekavski govori (1976) Milorada Dešića, dok je u magistarskim radovima i knjigama Rajka Petrova Noga Obilje i rasap materije (1978) i Enesa Durakovića, u monografiji Pjesništvo Skendera Kulenovića, objavljenoj u Sarajevu 1983, pisano analitički kao o jeziku u estetskoj funkciji. Ali o poeziji i prozi Skendera Kulenovića, pored ostalih, zapažene studije pisali su: S. Koljević, R. Konstantinović, J. Delić, M. Vešović, M. Vuksanović, R. Marojević, B. Tošović, D. Andrejević, M. Tešić, S. Remetić, S. Berber, R. Stijović, B. Suvajdžić, S. Tutnjević i drugi.

ONDA SU počele da se rađaju i ređaju Kulenovićeve poznate knjige: od poema Stojanke majke Knežopoljke (1942) i Ševe (napisane 1943. a objavljene 1952. godine - prema rečima jednog kritičara, Ševa je po svojoj pesničkoj snazi „ravna Stojanki’, ako je i ne nadmašuje); u njoj ima tragova P. B. Šelija do (u početku, komedije u dva čina, u drugoj verziji - tri čina), Djelidbe   (1947), Večere (1947) i Svjetla na drugom spratu (1959), do Soneta I (1968) i Soneta II (1974), preko zbirke pripovedaka Divanhana (1972) i knjige priča i crtica iz detinjstva Gromovo đule (1975). Konačno, i do romana Ponornica (1977). Ukoliko je reč o poeziji, do ciklusa soneta Baruh-Benediktus de Spinoza brusač, objavljenih u Glasniku SANU 1977. godine.

Ako je počeo ulančanim sonetima, sa Ocvalim primulama, a pet ih je u nizu (vencu), Kulenović je - vodeći računa o simetriji - Srpskoj akademiji nauka u Beogradu, čiji je član bio od 1965, predao ciklus-rukopis o Spinozi, takođe od pet soneta, od kojih je možda najlepši četvrti sonet.

Jedna od najtežih, bez ironije bismo mogli da kažemo - antologijskih, kletvi jeste ona koju su 1656. jevrejske verske glavešine bacile na čuvenog filozofa Baruha Spinozu (1632-1677) zbog kritike Talmuda i sholastičke filozofije. Ta kletva glasi: „Neka je proklet danju i neka je proklet noću. Neka je proklet kad leže i kad ustaje. Neka je proklet kad polazi i neka je proklet kad se vraća... Naređujemo vam da niko sa njim ne progovori ni usmeno ni pismeno, da niko ne boravi s njim pod istim krovom ili četiri lakta bliže od njega, da niko ne čita spis koji je on sastavio.”

ZABELEŽENO je u tadašnjoj štampi da je premijera Skenderove drama  Djelidbe održana 5. februara 1948. Izvedena je pred 705 gledalaca i izviždana. Zbog sadržaja svojih tekstova, naročito drama, Kulenović je u prvim posleratnim godinama imao i ozbiljnije nesporazume s vlastima, iako im je pripadao kao prvoborac, većnik AVNOJ-a i ZAVNOBIH-a i narodni poslanik. Za vreme premijere drame Djelidba u sarajevskom Narodnom pozorištu, tadašnji predsednik bosanskohercegovačke vlade Rodoljub Čolaković, usred predstave, demonstrativno je napustio ložu zalupivši vratima tako da su to svi videli i čuli; ubrzo, za njim su izašli i drugi predstavnici gradske i republičke vlasti. Drama je odmah skinuta sa repertoara, a Kulenović sutradan pozvan na neprijatan razgovor u CK SK BiH, gde mu je Avdo Humo rekao i ovo: „Skendere, da ne znam da si ti to pisao, kazao bih da je to uradio neprijatelj“... Saslušanja i „ribanja“ bilo je i povodom druge Kulenovićeve drame Večera, kao i zbog satirične pesme „Zbor derviša“ (1949) u kojoj je, posle Rezolucije Informbiroa, partijske prvake istočnih zemalja nazvao dervišima komunističke Internacionale, imenujući prestonice tih zemalja ovako: Bukureštiš, Sofijališ, Budimlija, Prag-Alija, Varšavlija, Tiranlija i glavni, najgrlatiji, Moskovlija Judin-Alija. U toj pesmi nalaze se i stihovi kasnije citirani raznim povodima:

Nema rupe na planeti,
već je rupa u pameti...

Zbog Đilasovih tekstova u časopisu Nova misao, čiji je bio urednik, Kulenović je po drugi put kažnjen izbacivanjem iz Partije, u koju je ušao 1935, a ostao je i bez posla (Kulenović piše u jednoj autobiografskoj belešci da je 1939. prvi put „udaljen iz Partije“).

Uz pomoć DobriceĆosića, jedva je dobio mesto u listu Borba, gde je bio lektor od 1954. do 1958. Potom je Kulenović bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“ (Beograd), odakle je 1965. otišao u penziju.

STOJANKA SE GOVORI

STOJANKA  majka Knežopoljka nije poema koja se čita, nego se uvek govori, i to glasno. Ona bi se čak morala u više glasova da izgovara, bez obzira na to što je u pitanju jedna ličnost. To potencijalno glasovno orkestriranje pripremaju već sami redovi- -stihovi, u kojima se reči grupišu na osnovu glasovne srodnosti, ali ne kao u artističnome stihu, nego kao u narodnim govornim obrtima, frazeološkim skupovima, izrekama, uzrečicama, poslovicama. Jezik se ovde ne odvaja od naroda, koji voli - kako nam o tome svedoče mnoge njegove umotvorine - da tvori jezičke oblike i katkada osetno uživa u samoj oblikotvornoj delatnosti. (Novica Petković – 2007.)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

ĐOKOVIĆ JE KRIV: Holger Rune otkrio nepoznate detalje o Novaku!