Feljton

FELJTON - IDOL PETERBURŠKIH SALONA PRODIRE U NAPOLEONOV ŠTAB: Černišev je u rusku prestonicu poslao masu tajnih dokumenata izuzetne važnosti

Priredila i prevela : Vera Horvat/Piše: Andrej Saharov

06. 06. 2024. u 18:00

PISMA, odnosno izveštaji iz Pariza u vreme Napoleonove vladavine, Karla Vasilijeviča Neselrode, tadašnjeg činovnika ruskog izaslanstva za finansijske poslove a potom budućeg ministra spoljnih poslova, postala su pristupačna za javnost tek početkom našeg veka, kada su njegovi potomci, u nastojanju da sa negativnog lika svog srodnika speru žig "Nemca" i "reakcionara", u francuskoj prestonici, publikovali nekoliko tomova prepiske bivšeg kancelara ruske imperije.

ФЕЉТОН - ИДОЛ ПЕТЕРБУРШКИХ САЛОНА ПРОДИРЕ У НАПОЛЕОНОВ ШТАБ: Чернишев је у руску престоницу послао масу тајних докумената изузетне важности

Prepiska je pokazala sledeću sliku. Taljerana su u Parizu "vodili" Neselrode i Černišev. Ni ambasador knez A. B. Kurakin, pa čak ni N. P. Rumjancev, ministar inostranih poslova i trgovine Rusije, nisu se upuštali u pojedinosti tih kontakata.

Černišev je u Peterburgu uručivao tajnu poštu lično M. M. Speranskom, poznatom ruskom reformatoru, a on ju je dostavljao caru. Niko drugi nije bio posvećen u detalje ovih operacija.

Ali, čak i u ovoj vrsti prepiske, koju je dostavljao lično Černišev, sve su osobe bile šifrovane: Taljeran je bio nazivan čas "Anom Ivanovnom", čas "Našim bibliotekarem", ali najčešće - "Rođakom Anijem". Napoleon se na ruskom zvao - "Terentij Petrovič", a na engleskom - "Sofi Smit". Pod tajnim imenima skrivali su se i Kurakin ("Andrjuša"), Rumjancev ("Moja tetka Aurora"), Šampanji ("Naš rođak Serž")... Sam Aleksandar I imao je šifru "Luiza". Neselrode se skrivao pod pseudonimom "Igrač"...

A ako je neko bio stvarno pravi igrač, to je svakako dvadesetpetogodišnji lepotan, pukovnik Černišev, galantni idol moskovskih, peterburških i pariskih salona, pevač, gitarista, blistavi sabesednik. Njegovi savremenici su u tom karakteru nalazili nemalo crta koje su ovog carskog ljubimca činili bliskim Denisu Davidovom. Kažu da su i po spoljašnjosti bili slični na neki način.

NAJVEĆU dragocenost u korespondenciji koju je dostavljao Černišev predstavljale su kopije tajnih dokumenata Napoleonovog ministarstva inostranih poslova i vojnog ministarstva, koje je dobijao od Taljerana. Od marta 1810. do avgusta 1811. godine, kada je Neselrode morao naglo da napusti Pariz (kako se priča, bio je skoro potpuno opkoljen Napoleonovim špijunima pa je morao da "preda" Taljerana Černiševu), "Igrač" je poslao u Peterburg preko četrdeset tajnih dokumenata izuzetne važnosti.

To nije malo koštalo - u maju 1810. godine Neselrode je u "Bank de Frans" otvorio sopstveni račun, nezavisan od računa ambasade; upravo na taj račun je Speranski sa Černiševom regularno prebacivao znatne novčane sume.

Treba li reći da je zahvaljujući Taljeranovim informacijama Rusija bila dobro obaveštena o svim diplomatskim i vojnim Napoleonovim pripremama za rat. Ipak, informacije o francuskim pripremama za rat predstavljale su tek prvu polovinu zadatka ruske spoljne obaveštajne službe. Drugu polovinu činile su njene akcije na planu neutralizacije potencijalnih Napoleonovih saveznika - Austrije, Prusije, Turske i Persije (Irana).

Sa ovim zadatkom su ruski diplomati i obaveštajci odlično izašli na kraj: početkom rata Rusija je uspela da zaključi mir sa Turskom i Persijom i da neutrališe Austriju i Prusiju, koje su se, bez obzira na savezničke ugovore sa Francuskom, ograničile na slanje neznatnog kontingenta vojnih formacija.

POSEBNU ulogu u "krstaškom pohodu" na Rusiju Napoleon je namenio Švedskoj. Po jednom od planova, osnovni udarac je trebalo da bude nanesen Peterburgu - snagama "velike armije" sa kopna, a švedskim desantom preko Finske - sa mora. Profrancuski krugovi švedskih vojnih ličnosti su u proleće 1812. čak štampali i pozivnice za "bal pobednika" sa unapred utvrđenim datumom - 15. avgustom 1820. godine, inače Bonapartinim rođendanom.
Zasluga za to što se bal nije održao nesumnjivo pripada Černiševu, jer je upravo on, avgusta 1810. umešao svoje prste.

Napoleonovo klanovsko korzikansko vaspitanje utisnulo je snažan pečat na njegovu diplomatiju i državnu politiku. Nastojeći da osvojene zemlje zadrži pod svojom vlašću, svuda je na presto postavljao svoju brojnu rodbinu - braću, sestre, rođake; kad je i njih ponestalo, u opticaj su puštani najpoverljiviji maršali. Tako je za napuljskog kralja Napoleon postavio Muraa, a u Švedsku je uputio svog drugog po redu najbližeg čoveka - Bernadoa.

U proleće 1810. u Švedskoj, kojom je vladao duševno oboleli kralj Karl XIII, dolazi do dinastičke krize: jedinac i prestolonaslednik Karl Avgust je iznenada poginuo. Rodila se ideja da se pozove "varjag" iz države koja je bila najmoćnija u tom trenutku. Izbor je pao na Bernadoa, bivšeg advokata, generala Revolucije, tada maršala, vojnog ministra Direktorije i, što je bilo najvažnije, dvostrukog Napoleonovog srodnika: Bernadoova svastika je bila supruga starijeg brata francuskog imperatora, Žozefa, kralja još neosvojene Španije, a sam Bernado je bio oženjen Napoleonovom prvom verenicom, Dezire Klari, prema kojoj je Korzikanac čitavog života gajio najtoplija osećanja.

Jednom rečju, dozvola je bila dobijena i švedski parlament je izabrao Bernadoa za kron-princa, pod imenom Karl Juhan (duševno oboleli kralj je za ovu priliku usinio francuskog maršala, iako je ovaj od njega bio samo par godina mlađi).

NAPOLEONU se činilo da sve ide kao podmazano. Švedska mu je bila u džepu, a pomorski atak na Peterburg obezbeđen. Ostalo je samo da se odredi tačan datum. Ali, Korzikanac nije imao pojma da je u Stokholm iz Peterburga, preko Pariza, doputovao pukovnik Černišev, koji se dotle ne jednom sretao sa Bernadoom u Francuskoj, gde je maršal od kraja 1809. bio van službe. Bernado je, očigledno, već tada uviđao da se njegov "kuzen" definitivno "zaleteo", pa je stoga i sam tražio kontakt sa Aleksandrom I. Černišev je maršala uneo u svoj "tefter" i, mada je teško poverovati da je Bernado, budući u polunemilosti, raspolagao bilo kakvim državnim tajnama, car je podržao njegovu kandidaturu za "sina" umno poremećenog švedskog kralja. I nije pogrešio: na dan "stupanja na vlast" Bernado je, zahvaljujući se caru na podršci, otvoreno rekao Černiševu da, bez obzira na sva Napoleonova nastojanja, on, Bernado, nema nameru da vojuje sa Rusijom. I zaista, kada je Napoleon početkom 1811. pred svog srodnika postavio taj zadatak, Bernado je uzvratio učtivim, ali odlučnim odbijanjem. Štaviše, Rusija i Švedska su aprila 1812. godine zaključile ugovor o zajedničkoj borbi protiv Napoleonovih saveznika (reč je o Danskoj). Zatim je Bernado odigrao posredničku ulogu u anglo-ruskim pregovorima koji su, već posle prodora "velike armije", doveli do zaključenja vojnog saveza Engleske i Rusije protiv Napoleona.

Najzad, lukavo zamišljena antiruska koalicija se raspala bukvalno uoči Otadžbinskog rata 1812. godine. Kasnije, u izgnanstvu, Napoleon je sa gorčinom izjavljivao: "Moja diplomatija je trebalo da mi odradi polovinu pohoda (protiv Rusije), ali ona gotovo da nije ni mislila o tome. Laže car, mislila je. Ali, izgubila je". I nesumnjivo je da je u tom gubitku ne baš najmanji bio doprinos nove, spoljno-obaveštajne službe, i njenog prvog agenta - Aleksandra Ivanoviča Černiševa.

Napadi na pozadinu

ALEKSANDAR Ivanovič Černišev učestvovao je u Napoleonovim ratovima 1805. i 1807. godine. Period od 1809. do 1811. godine proveo je u vojnodiplomatskoj misiji u Francuskoj. U Napoleonovoj invaziji na Rusiju, Černišov je vodio uspešne gerilske napade na francusku pozadinu. Kao general-major, učestvovao je u ratovima 1813. i 1814. godine. Od 1828. do 1852. godine bio je predsednik Državnog saveta i na čelu Ministarstva vojske. To vreme je ruska istoriografija zabeležila po brojnim reformama. I pored toga, ruska vojska je 1853. godine nespremna dočekala Krimski rat. Černišev je bio pristalica zastarele linijske borbene taktike.

SUTRA: NEMCI KOLONISTI U RUSIJI LOJALNI SVOJOJ DOMOVINI