FELJTON - SRPSKA DRŽAVA NASTALA TRI STOLEĆA PRE NEMANJE: Srpska država se protezala između Save, doline Morave, Skadra, Splita i reke Vrbas

POČETKOM sedmoga veka, Sloveni su se u velikim skupinama pojavili širom Balkanskog poluostrva. Česti upadi malih družina došljaka predstavljali su uvertiru za trajno naseljavanje.

UTEMELjITELj Župan Vlastimir, prvi srpski vladar, Foto Crtež Koste Mandarevića iz 1885.godine

Kada se dogodila stvarna najezda, njeni protagonisti su duž tri pravca prelazili granice Vizantijskog Carstva i raspoređivali se u njegovim provincijama: jedna je vodila od zapadne Panonije do sadašnje Dalmacije; druga, od Moravske, Panonije i zapadne Dakije preko središnjeg dela Balkanskog poluostrva; a treći pravac je bio onaj od istočnog dela Dakije do unutrašnjosti Donje Mezije (današnja Bugarska).

SRBI su bili među onim Slovenima koji su nastupali sredinom Poluostrva i počinjali da se naseljavaju u susedstvu Soluna. Sve te oblasti bile su opustele i opustošene tokom prethodnih invazija varvara, naročito Avara. Ali, nije dugo vremena prošlo dok ovi Sloveni nisu u velikom broju napustili novookupiranu teritoriju, povukli se prema Savi i Dunavu, te se skrasili širom Ilirika i Dalmacije. Najverovatnije, ove teritorije koje su zauzeli Sloveni bile su podeljene na Primorje (Maritima) i Zagorje (Transmontana).

Primorje je obuhvatalo Zetu (Dioclea), Trebinje (Tribunium), Konavle (τϊον Καναλιτων), Hum sa Neretvom ili Paganijom (Pogania). Zagorje je obuhvatalo Rašku i Bosnu. Između Primorja i Zagorja nalazila se - prema dukljanskom letopiscu (12. vek) - teritorija zvana Podgorje (Submontana).

PREMA Konstantinu Porfirogenitu, po dolasku Srba na Balkansko poluostrvo i njihovom konačnom naseljavanju, prvi župani su bili Višeslav (oko 780) i njegov sin Radoslav, iako je prvi dobro znan župan bio Vlastimir (oko 850), unuk Radoslavov. Vlastimir se otresao suvereniteta vizantijskog cara, čije su se vojske u to vreme borile protiv Saracena, i bio prvi koji je formirao nezavisnu državu Srbiju. Njegov sin Mutimir (890) je nedugo zatim morao da se potčini caru Vasiliju I (867-886), kojem nije mogao da se suprotstavi nijedan od knezova na Balkanskom poluostrvu. Vasilije je odbacio Saracene od jadranske obale i na taj način pomogao Srbima koji su mu se zauzvrat zakleli na lojalnost. Kada je Vasilije umro (886), Bugari su postali stvarni gospodari Poluostrva. Bugarski tron je zaposeo car Simeon (893-927), čija učenost i veštine nisu bile ništa manje nego u njegovih savremenika Lava Filosofa i Konstantina VIII. U to vreme, župani Srbije, Mutimirov sin Prvoslav i Petar (891-917) bili su vazali grčkoga cara. Godine 917, Simeon je iz rata protiv Grka izašao kao pobednik, te iste godine svrgnuo sa prestola vladara Raške Petra Gojnikovića. Umesto njega, stolovao je Pavle Branović (917-923), ali je ubrzo lišen prestola zbog svoje odanosti Grcima. Kada je Pavlov brat i naslednik Zaharije, uprkos svemu tome, prednost dao prijateljstvu sa Grcima u odnosu na vlast Bugara, Simeon ga ga je svrgnuo i odveo u Bugarsku zajedno sa svim nacionalnim vođama i narodom, ostavivši za sobom opljačkanu i opustošenu Srbiju.

POD  Časlovom  Klonimirovićem (931-950), poslatim od Bugara da preuzme srpski presto, kome su Grci omogućili da ga i zadrži, priznata je Srpska Država. Ona se prostirala između Save, doline Morave, Skadra, Jadranskog mora (sve do Splita na sever) i reke Vrbas (Bosna). Kada je Časlav umro (960), Srbija je pala pod vlast bugarskog cara Petra (927-969).

Uspon nove i moćne Države u Makedoniji bio je blisko povezan sa sudbinom Srbije u desetom veku. Počeo je sa pobunom monaha Mihaila, sina bugarskog cara Simeona, protiv aktuelne vladavine nad makedonskim Slovenima, koji su bili pod vlašću uže Bugarske.

Ova pobuna nije uspela zbog iznenadne smrti njenog pokretača. Posle smrti cara Petra (969), Makedonci su uspeli da se odvoje od bugarskih vladara. Jovan Cimiskije, car Vizantije, osvojio je 972. godine celu Bugarsku i pregazio Srbiju. Makedonski pobunjenici bili su umireni 973. godine. Ponovo su se digli na ustanak, ovoga puta protiv Grka.

Četvorica sinova makedonskog velmože bila su glavne vođe ustanka. Pre isteka godine dana, u životu je ostao samo jedan od njih - Samuilo, čije sposobnosti su ga načinile gospodarom svih makedonskih pokrajina. Njemu su predali svoju pokornost i sopstvenu slobodu župani Travunije, Zahumlja, Neretve, Raške, te ban Bosne. Samuilo je 986. godine pobedio grčkog cara Vasilija II u blizini Serdike (današnja Sofija). Njegova moć dostiže vrhunac 990. godine. Uža Bugarska je doživela propast, a makedonski car je uzeo titulu bugarskog cara. Isto se desilo i sa Bugarskom patrijaršijom. Proterana 971. godine iz Drstara (Silistrija), selila se, preko Serdike, Vodena i Moglena, da bi konačno njeno sedište bilo preneto u Ohrid (Ahrida), gde je zatičemo 1020. godine.

ZETOM (DUKLjOM) je u to vreme vladao Jovan Vladimir, kojem je, posle zatočeništva kod Samuila, vraćena zemlja, a Samuilova ćerka Kosara data za ženu. Kada se Samuilov sinovac Jovan Vladislav popeo na bugarski tron pošto je ubio zakonitog naslednika (Samuilovog sina Gavrila Radomira ), posetio ga je knez od Zete Vladimir i tom prilikom bio na prevaru ubijen po nalogu Vladislava koji se verovatno bojao da bi zet (po ženidbi) ubijenoga cara mogao pokušati osvetu (1015). Na zetski presto je stupio Vladimirov nećak Stefan Vojislav za čije vladavine je, posle jedne bitke protiv Grka (1140), ustanovljena nezavisnost Srbije. Njena teritorija je proširena, a Vojislav je postao jedini knez Primorja, Zahumlja, Zete i Travunije. Sve je to, međutim, bilo rezultat svađe oko zlata težine hiljadu funti koje je pripadalo carskom trezoru a koje je prigrabio Vojislav prilikom transporta brodom koji se nasukao na obalu Ilirije. Vojislavov sin i naslednik Mihailo (1052-1081) postigao je sporazum sa Konstantinom IX Monomahom (1042-1055), priključio Rašku svojim dominionima i od pape Grgura VII pribavio kraljevske insignije.

Posle Mihailove smrti, na presto je stupio njegov sin Konstantin Bodin.

PORED RAŠKE, kojom je upravljao Vukan koji se Bodinu zakleo na vernost, i Bosna je ušla u sastav Bodinovih zemalja. Bodin je umro 1101. godine, a njegovog zakonitog naslednika i polubrata Dobroslava je svrgao Kočapar (Coccioparus), sin Radoslavov i sinovac Bodinov, u savezu sa Vukanom od Raške. Tu počinje borba između Raške i Zete za prevlast koja je dovela do sukoba između dvojice saveznika. Kočapar se potukao sa Vukanom i poginuo u bici. Tako je formiranje slobodne i moćne države postalo nasledni cilj raških župana.

Da bi ga ostvarili, potražili su savezništvo sa svojim zapadnim susedima. Oko godine 1106, umire Vukan. Njegov sinovac i naslednik Uroš I (1150), pokušao je da sarađuje sa Ugrima u njihovom sukobu sa Grcima, ali je u bici protiv cara Jovana II Komnina (1118-1143) poražen i nateran da prizna vrhovnu vlast Grka. Kada je njegov sin Uroš II postao veliki župan, uspostavio je, poput oca, savez sa Ugrima, sa kojima je bračnom vezom bio u srodstvu, zatim napao provincije Carstva i doživeo poraz u bici u kojoj je Grke vodio lično car Manojlo I (1143-1180).

Kada je po drugi put pokušao da se oslobodi tuđinskog jarma, Uroš je zbačen a Desa postavljen na presto umesto njega (1161). Desa je išao za primerom svojih prethodnika i u dva navrata pokušao da se oslobodi vazalstva pod Grcima, ali neuspešno. Car Manojlo ga je skinuo sa vlasti i tron velikog župana poverio Tihomiru, jednom od Zavidinih sinova (1166) i Desinom nećaku. Uz Tihomira su bila trojica njegove braće koji su kao podređeni župani delili vlast nad Srbima - Stracimir, Miroslav i Stefan Nemanja.

LOKALNE UPRAVE

SLOVENI po dolasku na Balkansko poluostrvo, podeljeni na nekoliko manjih plemena (Srbe, Zahumljane, Travunjane, Neretljane),  pokrili su oblast između Zadra, Soluna i Rodopa koja je tokom sledeća tri stoleća, od sedmog do desetog, bila poznata kao Sclavinia (Σκλαβινίαι). Ova plemena su organizovala neku vrstu polunezavisnih lokalnih uprava – župa (ζουπανίαι), koje su imale svaka svog vladara - župana (ζούπανος).

 SUTRA: DREVNI SRBI VEROVALI U BESMRTNOST DUŠE 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije