Feljton

FELJTON - POVRATAK KNEZA SRPSKIH PESNIKA U HERCEGOVINU: Na dočeku Dučića narod je satima stajao u redu kako bi se poklonio velikom pesniku

SMRT je preduhitrila američku administraciju u nameri da protera Dučića 1943. Mrtav pesnik je ipak napustio Ameriku posle više od pola veka i oktobra 2000. godine s najvećim počastima dočekan je u otadžbini.

ФЕЉТОН - ПОВРАТАК КНЕЗА СРПСКИХ ПЕСНИКА У ХЕРЦЕГОВИНУ: На дочеку Дучића народ је сатима стајао у реду како би се поклонио великом песнику

Foto: Fondacija "Braća Karić"

Dučić se vratio u pratnji izvesnog broja uglednih američkih Srba. S pesnikom su na njegov poslednji put krenuli i: Branko Tupanjac iz Čikaga, ktitor zadužbine na Crkvini iznad Trebinja, Dučićeve večne kuće, sa suprugom Radmilom i sinom Radivojem; Marko Dučić iz Kalifornije, rođak pesnikov; Slavko Panović iz Čikaga, predsednik Srpske narodne odbrane; Stevo Dobrijević iz Čikaga, predsednik društva “Jovan Dučić”, sa suprugom Spomenkom; Desanka Mamula, iz Pitsburga, članica Savetodavnog odbora Srpskog narodnog saveza. "Amerikanski Srbobran", Dučićevu “drugu otadžbinu”, predstavljao je Aleksandar. On se kao govornik oprostio od Dučića u Libertivilu pred njegov odlazak iz Amerike i na Crkvini posle njegovog polaganja, u zlatno obojenom kovčegu i sa žutom ružom na poklopcu, u hercegovačku zemlju.

Velike promene su zadesile Srbiju uoči ponovnog Dučićevog susreta s Beogradom. Nestala je ona Jugoslavija protiv koje se Dučić stihom i političkim člancima borio do poslednjeg životnog daha. Čak se i na čelu nove države, koja je ostala Jugoslavija samo po imenu, našao novi čovek, Vojislav Koštunica...

POSTOJI  velika razlika između dve proslave, kosovske 1989. i trebinjske 2000. godine. Američki Srbi su pre jedne decenije bili presrećni da prisustvuju velikom događaju na Gazimestanu, da budu njegov deo, čak ako i malo primetan i, nekako, sporedan.

Ovog puta, u Beogradu, u Crnoj Gori i u Trebinju, sve je bilo drukčije, jer sve je bilo u njihovom znaku. Gotovo bi se moglo reći da se i sam Dučić vratio u svoju domovinu kao jedan od američkih Srba. Dučić je u njima našao svoje prave istomišljenike i sledbenike. Nisu samo američki Srbi bili preporođeni Dučićevim prisustvom u svojoj sredini. I Dučić se među njima osetio drukčijim, onim, reklo bi se - “starim”. Pesnik koji je sebe nazvao “astralnim i večnim nomadom”, osetio se među američkim Srbima kao svoj među svojima. I svoj na svome.

Veliki pesnik, Dučić, srodio se na Crkvini sa čovekom iz naroda Brankom Tupanjcem

Dučića, koji je u Americi postao i pesnik srpskog rasejanja, pesnik američkog srpstva, vratili su u zavičaj američki Srbi. Ne samo dopratili, nego i vratili. Bez njih se Dučić ne bi vratio u poslednjoj godini 20. veka i na samom izmaku jednog milenijuma. Nisu ga američki Srbi samo dopratili i vratili nego su mu i dom na Crkvini sagradili. Dučićeva večna kuća je zadužbina jednog američkog Srbina, Branka Tupanjca.

NARAVNO da je Branko Tupanjac i Dučićev zemljak, Hercegovac i takoreći Trebinjac, komšija iz prvog bilećkog susedstva. Jeste Branko Tupanjac onoliko Hercegovac koliko se samo može biti. Ali je on mogao da postane zadužbinar i ktitor jer je u Americi ostvario i svoj američki san. U komunističkoj Hercegovini njemu su ruke bile sputane. U Americi ih je odrešio i stvorio sve ono što je mogao, a i želeo da stvori. A američki san jednog vrlog Hercegovca bio je i da ostane i hercegovački sin. Američki biznismen je, tako, postao hercegovački zadužbinar. I to zadužbinar prvog reda, kakvi su u Srba bili samo kneževi. Knez srpskih pesnika, Jovan Dučić, srodio se na Crkvini sa iz naroda poniklim knezom od Trebinja Brankom Tupanjcem.

Američki Srbi su se leta 2000. prisećali proslave na Kosovu 1989. godine i poredili je s proslavom Dučićevog povratka.

Na Kosovu su oni slušali kako se srpskom narodu obraća tadašnji prvi čovek Srbije. Njih nije takoreći ni zapazio. Sada su oni imali priliku da se sa novim srpskim prvakom lično sretnu. Obratio mu se na svečanom ručku posle sahrane Slavko Panović, predsednik Srpske narodne odbrane. Nije on to učinio samo u ime svoje organizacije nego i u ime vaskolikog američkog srpstva.

TRENUTAK PRAVDE

U TRENUTKU kada je pesnik Jovan Dučić stigao u zemlju "zlaćenu najlepšim suncem", i bistra Trebišnjica, sa nebeskim svodom u svom koritu, i Leotar sa okolnim brdima, i sav narod, sa sveštenstvom i počasnom gardom, svi su bili odeveni i sjajne sunčane odore. A činilo se da su molitve bile na svim usnama i na strunama svačijeg srca. Dučić je znao da "radosne pobede heroji nam dadu, ali strašnu pravdu izvojuju mrtvi". Pesnik, izgnanik i u smrti, dočekao je povratkom u otadžbinu trenutak te vrhovne i za nejaka ljudska bića "strašne pravde".

Slavko Panović je posle skoro četiri decenije prvi put posetio rodni kraj jer je bio politički emigrant. U Trebinju se predsednik američke Srpske narodne odbrane, koja je u Americi prigrlila Dučića, obratio Koštunici kao predsedniku svih Srba. Američki Srbi su prvi put tako priznali jednog predsednika iz Srbije i za svog predsednika. Kao što su uvek i za svog kralja priznavali srpskog, a kasnije i jugoslovenskog kralja.

RAZLIKA između Kosova i Trebinja bila je i u tome što je trebinjska proslava bila crkvena i hrišćanska. Kosovska proslava nije bila hrišćanska za ondašnje prvake srpskog naroda koji su svi od reda bili ateisti. Američki Srbi osećaju da su pravi Srbi tek kada su i hrišćani celim svojim srcem. Proslava na Kosovu, bez obzira na prisustvo Njegove svetosti patrijarha srpskog, bila je u svom prvom planu paganska. A kosovska proslava takvom nije smela da bude. Šta je kosovska proslava, pitali su se oni, ako nije pobožna i hrišćanska? Ako nije u duhu Svetog kneza Lazara? U onom trenutku za Srbe, pa i američke Srbe, ipak, najvažnije je bilo da se i kao takva mogla da dogodi. I da se dogodila na Kosovu. I da je i na Kosovu mogla da bude srpska.

U to vreme nije to bila mala stvar. Neki od američkih Srba, kao dr Nenad Janićijević i inž. Kosta Papić, i danas sa suzama u očima pričaju kako su na Kosovu kupili “kosovske” srpske zastave. A te su zastave bile srpske trobojke, i što je za njih bilo najvažnije, bez komunističkih simbola.

Čekali su oni da se ondašnji politički lideri sete da Srbiju oslobode tih i drugih komunističkih simbola. Dočekali su onda kada je bilo kasno, kada svet skidanje tih simbola nije više hteo ni da primeti.

Vreme je pokazalo da je ondašnja kosovska proslava bila ograničena. Aleksandar zato nije ni želeo da takvoj proslavi na Kosovu prisustvuje. Nisu ni neki drugi njegovi istomišljenici, koji ni tada ni pre toga nisu bili članovi komunističke partije...

A DOGODILO se pravo čudo u Libertivilu kod iskopa pesnikovog kovčega. Kada su podigli poklopac, imali su prisutni šta i da vide: pesnik ih je dočekao u svom domu spreman na polazak. Onako kako je legao daleke 1943. tako se i uz pomoć grobara pridigao da bi pošao na daleki put. Nije se povio pod teretom na njegova ramena pridodatih pedeset i sedam godina. Prešao je u novi, krilati kovčeg, onako uspravan, visok i stasit kakav je bio i za života.

I doček Dučića u Beogradu, Podgorici, Danilovgradu, Nikšiću i Trebinju bio je još jedno čudo. Američki Srbi pre jedne decenije nisu mogli da znaju da je kosovska proslava bila uvod u jedno novo stradanje srpskog naroda. Ko je tada mogao da veruje da će se oktobra 2000. srpski narod - kao nijedan drugi u novijoj svetskoj istoriji - naći na kolenima pred poezijom, oličenom u Dučiću! Ono što se dogodilo Dučiću u otadžbini takođe je ravno čudu.
Dučić je išao od crkve do crkve, a narod je satima stajao u redu da u prepune crkve uđe da bi se poklonio velikom pesniku. Beograđani su, na primer, do duboko u noć i u savršenom redu ulazili u Sabornu crkvu da učine, kako bi Dučić rekao, “smerno poklonjenje svoje”, knezu srpskih pesnika.

Sličan doček priredila je i Crna Gora u koju on nikada za života nije stupio nogom. Nisu zaboravili Srbi Crnogorci da je upravo Dučić podigao Vladici sa Lovćena prvi spomenik. I to u svom Trebinju.

SUTRA: PRVI SRBI SU OPSTAJALI U AMERICI UZ NARODNE PESME

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
IMAJU DOBRE IGRAČE, ALI OČEKUJEM PODRŠKU NAVIJAČA: Milojević pred meč sa Čukaričkim

"IMAJU DOBRE IGRAČE, ALI OČEKUJEM PODRŠKU NAVIJAČA": Milojević pred meč sa Čukaričkim