Feljton

FELJTON - AMNEZIJA ZAHVATA SVE MEDIJE U SAD: Američki studenti nosili majice sa grbovima Srbije i Crne Gore na ćirilici

18. 04. 2024. u 18:00

PROLEĆA 1993. godine srpski jezik počinje, koliko znam prvi put u novije doba, da se predaje na jednom univerzitetu.

ФЕЉТОН - АМНЕЗИЈА ЗАХВАТА СВЕ МЕДИЈЕ У САД: Амерички студенти носили мајице са грбовима Србије и Црне Горе на ћирилици

I to ne u Beogradu nego u Pitsburgu. Prvo je srpsko-hrvatski bio zamenjen hrvatskim, a onda je hrvatski, zbog nedovoljno upisanih studenata, ustupio mesto srpskom jeziku. Profesor, američki Hrvat, koji je ukinuo zajednički jezik otišao je da ga ipak predaje u američkoj vojnoj ustanovi. Pitam telefonom profesora Pavla Ivića u Krinkino i svoje ime šta on misli o toj “lingvističkoj inovaciji”, a on odgovora - “samo napred”.

Nas dvoje konačno u Americi dobijamo posao, ne stalni ali s izgledima da postane dugoročan, za koji nismo, uprkos diplomama (magistri, doktori nauka), bili podobni u socijalističkoj domovini. Krinka ubrzo postaje omiljeni profesor Vukove jezičke škole - piši kao što govoriš, a ja se trudim da studente zainteresujem za takođe tek uvedeni predmet srpske kulture i književnosti.

Svakog juna i jula na univerzitetima širom Amerike održava se letnja jezička nastava. Našu pažnju privlače oglasi za kurseve kreativnog pisanja i stranih jezika. Fakultet, na kojem počinjemo da predajemo, nudi i tog leta kurseve slovenskih i istočnoevropskih jezika. Među njima su, sada razdvojeni, srpski i hrvatski. Za učenje srpskog jezika upisuje se studenata više nego što je potrebno za jedan “razred”, a samo nekolicina nedostaje da bi početni kurs predavala čak dva profesora. Dovoljan broj se prijavljuje i za poljski, slovački, mađarski, već da ne govorim i za ruski na nekoliko nivoa. Hrvatski, ponovo, zbog nedovoljnog interesovanja, izostaje i ove godine. Potvrđuje se poznata teza Nikole Miloševića da negativni junak privlači čitaoce. Izgleda i studente.

A KAKO izgleda taj junak uveravam se listajući novine posle kratkog boravka u Srbiji. U hrpi novina, na koje sam pretplaćen, nailazim na stranu koja mi zaustavlja ruku u brzom prelistavanju. Članak je prenesen iz časopisa nova republika, a njegov naslov govori rečito o njegovoj sadržini - “Srpske ljigave laži”. Urednik pomenutog časopisa, Čarls Lejn, dokazuje tu da je novinar Piter Brok, jedan od retkih koji zastupa Srbe, običan plaćenik i lažov najgore vrste.

Pre jednog veka američka štampa je pisala da je Srbija narodna pesma slobode, a devedesetih godina objavljivali su karikaturu u kojoj je ta ista Srbija u liku velike zmije za nogu ščepala čovekoliku Bosnurpska učionica Univerziteta u Pitsburgu

Na takvu literaturu već sam navikao. Moju pažnju privlači karikatura koja ide uz članak. Ova u američke novine stiže čak iz Singapura. Srbi su se doista pročuli u svetu. Karikaturista iz Singapura nema zanimljivije teme od Bosne i Srba. A na karikaturi su Srbi predstavljeni kao velika zmija koja je za nogu ščepala čovekoliku Bosnu i hoće da je proguta. Zapomaže Bosanac i pruža ruku prema dvojici posmatrača, Amerikancu i još jednom neidentifikovanom ćelavku, ali oni svoje ruke ne vade iz džepova.

Podsetila me je ova singapurska karikatura na jednu drugu, londonsku, stariju od prve preko sto godina, objavljenu tačno 22. jula 1876. godine. Na njoj četiri besna psa kidišu na džentlmena sa fesom, u turskoj nošnji, koji se i rukom i sabljom štiti od njih. Na psećim ogrlicama ispisana su njihova imena: Bosna, Hercegovina, Crna Gora i Srbija. Turčina i pse okružuju krunisane glave tadašnjih evropskih kraljeva, a i nekih velikodostojnika, koji na glavama imaju cilindre, šešire i šlemove.

Kada je reč o Srbiji neke velike razlike nema, odnosno ima onoliko kolika je između proždrljive zmije i besnog psa. Ali je velika razlika kada je reč o Bosni, a sa njom valjda i Hercegovini: Englez je pre sto godina znao da je Bosna bila srpska zemlja.
Za singapurskog karikaturistu, a i za američke novine koje svakodnevno čitam, Bosna krajem 20. veka sa Srbima ima samo toliko veze što ti Srbi, dopuzivši sa strane, iz neke džungle, žele da je smažu kao hamburger za ručak.

I U AMERICI se sasvim drukčije pisalo o saveznici Srbiji u Prvom svetskom ratu, ali i tokom Drugog, kada je Srbija bila deo Jugoslavije. Prelistavam te ratne brojeve “Amerikanskog Srbobrana”, kao da želim sebe da utešim.

Pod naslovom “Srpske pesme slobode”, “Krišćan Sajens Monitor”, koji izlazi i danas, ovako piše o srpskoj zemlji, a prenosi sada i moj list 4. novembra 1941. godine
“Srbija je narodna pesma slobode. Svaka nova zora, koja donosi svetlost na srpska brda, i svaki sumrak, koji spušta tamnu zavesu na srpske šume, pripremaju scenu za akcije nemerljive hrabrosti protiv ugnjetača.

SRPSKI HEROJI

NjUJORŠKI "Tajm" je u Drugom svetskom ratu pisao panagirike o Srbima: ...Jedan redovni srpski vojnik i jedan bivši beogradski advokat su vođe srpskih snaga. Vojnik je pukovnik Draža Mihailović, mršav, 47-godišnjak, čovek koji je u prošlom ratu mitraljezom zarobio jednu neprijateljsku bateriju teške artiljerije. Dragiša Vasić, bio je rezervni oficir, ali je bolje poznat kao književnik i osnivač "Srpskog kulturnog kluba".

Na srpskoj ravnici Kosovo, 1389, turski sultan je razbio Srbiju i stavio je u obruč. Četiri stotine godina ostaci Srbije pripremali su se za oslobođenje u svojim planinskim skloništima i pevali o slobodi. Onda je umesto sultana Murata došao Hitler i doneo novo Kosovo. Sada ponovo Srbi, u planinama i šumama, u naseljima i gradovima, na otvorenim poljima i u klisurama sa zasedama, ratuju sa novim porobljivačima”
Ni “Tajm” ne piše s manje simpatija za srpsku borbu. Jedan od tekstova izlazi pod naslovom “Rat bez kraja”:

“Najviše zataškavana kampanja Drugog svetskog rata je u strmim, golim planinama Srbije, koju osovina ni posle više od šest meseci nije uspela da završi. Neki od potvrđenih izveštaja primljeni prošle nedelje javljaju sledeće: na bojnom polju nalaze se dve jugoslovenske vojske (sastavljene od samih Srba). Jedna sastavljena većinom od delova redovne vojske koja se nije predala, vodi borbu u istočnoj Srbiji u blizini bugarske granice. Druga operiše na granici Bosne u zapadnoj Srbiji.

Iz Bosne su ustaše - teroristički skvadroni Ante Pavelića - proterali jedan čitav milion Srba, civilnog stanovništva. Najveći deo muškaraca - izbeglica pridružio se četnicima.

Studenti u Pitsburgu masovno su upisivali seminar za srpski jezik i književnost

I tako su o Srbiji i “srpskoj ravnici Kosovo” pisali američki listovi.
Druga je priča krajem istog veka. Čak i o vremenima prošlim.

PRISUSTVUJEM svečanoj predaji diploma studentima stranih jezika. U manjoj sali je priređen prijem, sa pićem i zakuskom, a svaka grupa, uoči primanja diploma, ima svoj program. Studenti pevaju i recituju pesme na jeziku koji su učili. Krinkini, bogami, ne samo da pevaju nego i igraju i sviraju. Studenti srpskog porekla sasvim su u manjini, a među onima drugim “našima” zapažam Grka, Jevrejku i Hrvaticu.

Mislim da nema nijednog studenta letnje škole koji nije kupio bar jednu majicu sa velikim imenom univerziteta i nazivima pomenutih jezika, ispisanih na origina- lu. A uz imena jezika su i grbovi tih zemalja. Tako se, eto, i u Americi može da vidi, na grudima američkih momaka i devojaka, grb Jugoslavije, koju više ne priznaje ni američ- ka pošta. Na grbu su zajedno ucrtani grbovi dve savezne jugoslovenske republike, Srbije i Crne Gore, gde je ćirilica u zvaničnoj upotrebi.

A posle prijema je večera u grčkom restoranu, verovatno po izboru studenta grčkog porekla. Studenti srpskog jezika uručuju svojoj profesorki poklon, opet kao znak podsećanja na Balkan: roman Elije Kazana: “Iza Egeja”. Svako je na knjizi, koliko je znao i umeo, napisao par rečenica na srpskom i ćirilicom. Amerikanka, koja je posao analitičara u jugoslovenskoj sekciji u Stejt departmanu upravo napustila zbog doktorskih studija, ostavila je u spomen i ove reči: “Krinka, sunce sija uvek na tvom času”.
I to je Amerika. I to ona slavna, znana i meni draga Amerika.

SUTRA: STUDENTI U PITSBURGU NISI HTELI DA MRZE SRBE