FELJTON - SOVJETSKA IMPERIJA SE PRIBLIŽAVA KRAJU: U jesen 1989. godine postalo je jasno - Ujedinjenje Nemačke zakucalo je na vrata

U JESEN 1989, kratko pre pada Berlinskog zida, zajedno sa delegacijom pokrajinskog parlamenta iz Majnca otputovao sam za Moskvu...

Foto: Iz knjige "Dosije Moskva"

Naši najvažniji sagovornici bili su maršal Sergej F. Ahromejev, savetnik sovjetskog generalnog sekretara Gorbačova za politiku bezbednosti, kao i raniji ruski ambasador u Bonu i sadašnji rukovodilac međunarodnog odeljenja Centralnog komiteta KP SSSR, Valentin M. Falin. Svi smo još uvek bili oduševljeni rezultatom razgovora i nismo bili u stanju da procenimo dimenzije onoga što smo čuli. Sve je ukazivalo na to da je u toku odlučujuća promena političkog kursa i da u dogledno vreme možemo računati sa potpunom promenom pozicije Nemačke.

I Valentin Falin i maršal Ahromejev otvoreno su govorili o mogućnosti da se uskoro uspostavi ponovno jedinstvo naše zemlje. I dok su nemačke diplomate iz ambasade povodom ovoga bile uzdržane, možda iz straha da prejako ne interpretiraju ono što je rečeno, sovjetski sagovornici su zadržali trezvenost kada su nam opisivali objektivni položaj u kome se sovjetska imperija našla zbog iscrpljujućeg rata u Avganistanu. Urezala mi se u sećanje jedna rečenica Valentina Falina kojom je pokušao da opiše situaciju: Gotovo je sa Sovjetskim Savezom - rekao je Falin. Na naša pleća će se svaliti ogromno siromaštvo, ali ako vi izađete na kraj sa Nemačkom Demokratskom Republikom (NDR), onda ćemo i mi uspeti da oporavimo zapuštenu privrednu situaciju Sovjetskog Saveza.

PO POVRATKU 2. oktobra 1989. veoma lako smo se složili: ujedinjenje Nemačke samo što nije zakucalo na vrata. Savezni kancelar je već znao za to - ponovno ujedinjenje Nemačke bilo je tema njegovih razgovora u junu sa generalnim sekretarom Mihailom Gorbačovim. Međutim, po običaju, ni politički Bon niti nemačka javnost nisu ništa slutili, u najmanju ruku činilo im se da je sve naprosto još uvek „tako daleko“. Tako su razmišljali mnogi ljudi, čak i kada su bez daha pratili događaje na televizijskim ekranima.

Tokom naših zajedničkih razmatranja za vreme povratnog leta dogovorili smo se da informacije koje smo dobili u Moskvi objavljujemo veoma dozirano. I novinari, Alfred Krenc i Gabijel Dekl, želeli su da o državnom ujedinjenju Nemačke ubuduće govore samo kao o mogućnosti - zato što bi sve drugo moglo da se u ono vreme oceni kao provokacija - da se ne bi remetio tok događanja u NDR koji se odvijao u Lajpcigu i drugim gradovima u vidu demonstracija ponedeljkom. U avionu smo zaključili da bi svaka spekulacija mogla da pred samim ciljem ugrozi nacionalne interese. Iako stepen senzacionalizma tada nije mogao biti veći, i Kranc i Dekl su ipak za sebe zadržali neke stvari koje su saznali u Moskvi. List „Neue-Grevenbroicher Zeitung“  bio je svakako poseban slučaj. Pripadao je alijansi u kojoj su bila i očigledno najtiražnije dnevne novine „Rheinische Post“ koje su izlazile u Dizeldorfu. Iako su se i one bavile uglavnom lokalnim vestima, ipak su prednjačile u spoljnopolitičkim temama, pre svega onim iz bezbednosno-političkog domena.

DVE godine ranije, 1987, kada sam boravio u Moskvi i Lenjingradu kao tadašnji portparol frakcije CDU/CSU,  a u Bundestagu za pitanja odbrane, bila je to uopšte prva poseta jednog zapadnog političara iz resora bezbednosti ruskim metropolama, zaključno sam se susreo sa štampom iz Bona. Razgovori sa predstavnicima sovjetske vlade, Generalštaba i Centralnog komiteta ostavili su na mene snažan utisak, da je Sovjetski Savez eventualno bio voljan da odnose sa Bonom postavi na principijelno nove osnove. Međutim, tako sam rekao, bez mogućnosti da nam se NDR odmah ustupi.

I kasnije sam se isuviše dobro sećao neverovatnog pitanja bonskog dopisnika sovjetskog lista „Izvestija“: Kako treba razumeti povezivanje reči odmah sa NDR i da li doista računam sa time da će Sovjetski Savez odustati od svog najodanijeg saveznika u Centralnoj Evropi. I zapadnonemački predstavnici štampe reagovali su na moje izlaganje sa podjednakom skepsom koja se osećala u pitanju sovjetskog kolege. Očigledno su ignorisali moju procenu koja je počivala na rezultatima razgovora sa najvišim sovjetskim sagovornicima, ali su uprkos tome doveli u sumnju i moju verodostojnost.

U TO VREME još uvek nisam zauzimao položaj u Saveznoj vladi. Još od 1985. bio sam predsednik Radne grupe za odbranu CDU/CSU frakcije u Bundestagu u čiji sastav su ulazili poslanici koji su, iz različitih razloga, bili zainteresovani za politiku bezbednosti, među njima čak i nekadašnji pripadnici Bundesvera, vojna lica iz redovnog ili rezervnog sastava, kao i nekadašnji poslanici koji su bili povezani sa značajnim vojnim kapacitetima u svom izbornom krugu, primerice sa nekom kompanijom za proizvodnju oružja.

U to vreme tesno sam sarađivao sa predsednikom frakcije Alfredom Dregerom koji je, kao bivši oficir Vermahta u Drugom svetskom ratu, bio do detalja upućen u načine vojnih razmišljanja. Njemu je bilo po sebi razumljivo da mlađe kolege iz parlamenta, poput Jirgena Todehefera i mene, vodi sa sobom u posete Vašingtonu ili Parizu na susrete sa Ronaldom Reganom ili francuskim ministrom spoljnih poslova Rolanom Dimom ili Žan-Bernarom Ražmonom u Kej-d-Orseju. Dreger je imao dobar osećaj kako da, uprkos podeli naše zemlje, brani nacionalne interese Nemačke čak i u međunarodnom okviru. Takođe je saznanja kolega koji su radili na širokom polju spoljne politike unosio u svoja razmišljanja. Bio je otvoren za svaku argumentaciju, dopuštao je da ona deluje na njega i bio je suveren u situaciji kada je trebalo da se stane iza drugačijih stavova. Tokom moje 33 godine neprekidnog rada u frakciji ovakvo njegovo držanje predstavljalo je skoro izuzetak.

ZBOG eksplozivnosti politike bezbednosti i odbrane tih godina štampa je tražila da joj budem sagovornik. Neželjene reakcije na moje izjave mogle bi se ubrojati u konstantne rizike jednog portparola bezbednosne politike, u najboljem slučaju bi dovele do diskusije u Radnoj grupi za bezbednost. Prvo putovanje u Sovjetski Savez bilo je primljeno krajnje kritički. Povod takvoj reakciji bilo je to što je na putu moglo da me prati samo nekoliko kolega i to je za posledicu imalo izvesnu zavist drugih. I pored sve antipatije prema Sovjetima, a pre svega prema Crvenoj armiji, svaki od novinara rado bi se pridružio poseti. Naravno, iako bi mnogi pre odbili razgovore sa Sovjetima, u čemu ih je inače podržao NATO, gde se podgrejavala atmosfera protiv ovog putovanja. Sve to baš i nije bilo veselo, ali ovim putovanjem se u mojoj viziji nudila ogromna šansa za budućnost.

I doista, poseta se pokazala kao prva, ali vremenom ne i jedina, blistava mogućnost da budemo svedoci početka preokreta u slučaju jedne velesile. Bilo mi je razumljivo što sam u Sovjetskom Savezu neočekivano sretao ljude koji su na pitanje o kome se radilo gledali iz drugog ugla: i oni su imali porodice i decu i bili su, kao i svi drugi, zabrinuti za budućnost. Osim toga smo u Moskvi i Lenjingradu shvatili šta je značila okoštalost jedne države. Pa ipak, ljudi su se, zajedno sa državnim funkcionerima, trudili da između nas dođe do dijaloga na političkom i intelektualnom nivou. Oni nam nisu ništa lažno prikazivali, mogli smo sami da izgradimo svoj sud, da se uživimo u ruske sagovornike, razumemo njihovo razmišljanje.

SUTRA: SOVJETI ODAJU POČAST NEMAČKIM VOJNICIMA

Preporučujemo

Feljton

0 1

FELjTON - DOGOVOR BUŠA I GORBAČOVA O UJEDINjENjU DVE NEMAČKE: Vašington težio da stekne prevlast NATO širenjem do ruske granice

04. 04. 2024. u 18:00

Feljton

0 1

FELjTON - AMERIKA STAVLjA ŠAPU NA SVETSKU POLITIKU: Kada bi u Americi prihvatili socijalno-tržišnu privredu, vrlo brzo bi bankrotirali

29. 03. 2024. u 18:00

Feljton

0 1

FELjTON - DžORDž BUŠ NAJAVLjUJE NOVI SVETSKI POREDAK: Sjedinjene Države prenebregle sve pravne norme o zabrani promene granica silom

05. 04. 2024. u 18:00

Feljton

0 1

FELjTON - NEZAVISNO KOSOVO KAO MUSLIMANSKA DRŽAVA: Borci UČK imali u jevrejskim predstavnicima iz Izraela najbolje partnere

31. 03. 2024. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije