FELJTON - TODOR JE KAO DEČAK PREŽIVEO UJED ZMIJE: Todor je ostao na slu­žbi na Ce­ti­nju i na­kon NJe­go­še­ve smr­ti, po do­la­sku knja­

ŽENA se po­ra­đa­la u ne­ka­kvoj sta­ji po­red ku­će, kaže dalje ova legenda. Po­ma­ga­la joj ne­ka­ kom­ši­ni­ca, ili ro­đa­ka, , ali je ka­lu­đer, mi­mo ta­da­šnjih obi­ča­ja na­re­dio da že­nu do­ve­du u ku­ću, da na­lo­že do­bru va­tru i pro­stru joj da se po­ro­di tu po­red og­nja. Nije bi­lo po­go­vo­ra – sve je urađeno ka­ko je ka­lu­đer na­re­dio.

Ostaci nekadašnjih kadićkih kula na Bovanu, Foto Iz knjige "Kadići od Bovana do naših dana"

Noć je bi­la tmur­na i ki­šo­vi­ta, a u ne­ko do­ba je okre­nu­la pra­va olu­ja sa mu­nja­ma i gromovima, ne­be­sa se ras­kla­pa­la i ze­mlja po­drh­ta­va­la. Pred zo­ru, vri­je­me se smi­ri­lo, ali je gromo­ve za­mi­je­ni­la gr­mlja­vi­na pu­ša­ka iz ku­će Ka­di­ća — Alek­si se po­sli­je se­dam kće­ri ro­dio sin.

U nje­go­vu ku­ću se pri­je zo­re sja­zi­lo ci­je­lo se­lo, a na če­stit­ku su po­če­li da pri­sti­žu i pri­ja­te­lji iz dru­gih okol­nih se­la. U ne­ko do­ba ustao i ka­lu­đer. Če­sti­tao Alek­si naslednika i ne­ka­ko ne­ve­seo sjeo po­red va­tre. Ni­ko­la mu br­že pri­nio ča­šu da im blagoslo­vi mu­šku pri­no­vu. Ka­lu­đer uzeo ra­ki­ju i na­zdra­vio:

- Vo­lio bih da moj bla­go­slov bu­de že­lja bož­ja, ali ne­ka bog bla­go­slo­vi ka­ko bu­de su­đe­no jer on je sve­vi­šnji i sve­moć­ni!

KALUĐER on­da usta­ne i pri­zo­ve Alek­su i Niko­lu na­stra­nu:

- Ja znam, do­bri lju­di, da ste ovo di­je­te do­če­ka­li u ve­li­ku že­lju, ali, ako će­te me­ne poslu­ša­ti, daj­te da ga od­mah kr­sti­mo, a on­da da ga za­da­vi­mo. Pri­mam gri­jeh na mo­ju du­šu jer ja vi­dim ono što vi ne vi­di­te: ne­sre­ća se no­ćas ras­pr­ti­la u va­šoj ku­ći, di­je­te se rodi­lo u ne­sreć­nu uru i ono će bi­ti ne­sreć­no ne sa­mo za va­šu ku­ću ne­go i za ci­je­lo bratstvo, jer ni­je­su ove no­ća­šnje ne­be­ske pri­li­ke bi­le bez ne­ke…

Ka­lu­đe­ro­ve ri­je­či kao grom po­go­di­le Alek­su i Ni­ko­lu, nji­ho­vu bri­gu opa­zi­li i osta­li ukuća­ni i dru­gi ko­ji su se tu za­te­kli i ve­se­lje za čas za­mi­je­nila ža­lost.

Le­de­ni muk i grob­ni ta­jac pre­ki­nuo Alek­sa:

- Ne­ka bu­de po bož­joj vo­lji, pre­sve­ti oče!

- Ni­kad! Sa­mo pre­ko me­ne mr­tvo­ga! — pla­nuo Ni­ko­la – To di­je­te smo to­li­ko že­lje­li i je­dva do­če­ka­li, pa zar sad otac i stric da mu uzmu ži­vot. Ako je i od bo­ga, gri­jeh je i ko na nje­ga ru­ku pru­ži, mo­ja će mu ru­ka su­di­ti i ne­će se gla­ve na­no­si­ti!

- Opro­sti­te mi, bra­ćo Ka­di­ći, ja vam ka­zah ono što sam vi­dio i osje­tio u ovoj muč­noj no­ći, ovo su cr­ni zna­ci i gri­zla bi me sa­vjest, a i od bo­ga bi bi­lo i gre­ho­ta i sra­mo­ta da nijesam re­kao ono što sam vi­dio. No, da­ko ve­li­ki bog bu­de mi­lo­stiv i po­pra­vi nje­go­vom svemoć­nom ru­kom da ne bu­de ona­ko ka­ko ja vi­djeh — re­če ka­lu­đer i ode iz ku­će Ka­di­ća.

TODOR je, kad mu je bi­lo dva­na­est go­di­na, pre­ži­vio je ujed zmi­je... Otac i stric su ga zbog to­ga od­ve­li u Žu­pu Nik­šić­ku kod ne­ka­kvog vi­da­ra. Žu­plja­nin fi­no pri­mio Alek­su i Ni­ko­lu, ali čim je vi­dio To­do­ra i za­vi­rio mu u li­je­vi dlan, bri­žno za­vr­tio gla­vom:

- Šta je, pri­ja­te­lju, ako bo­ga znaš, ima li mu spa­sa?! — grak­nu­li u glas Alek­sa i Ni­ko­la.

- Ima mu spa­sa, do­bri lju­di, mo­gu ja nje­ga od ovo­ga iz­vi­da­ti, ali ne mo­gu od ono­ga što mu je sve­vi­šnji za­pi­sao i da je moj ja ga ne bih li­je­čio, jer zle bi­lje­ge vi­dim na nje­mu, ne­ka­kvu ne­sre­ću no­si i za se­be i za dru­go­ga…

- E ne­moj ga ni vi­da­ti, da­bog­da mi ga stre­li­ca za­kla­la kad se ta­ko ne­sre­ćan i ne­na­va­čan ro­dio! — re­kao oja­đe­ni otac Alek­sa.

- Šta to re­če, Alek­sa, da od bo­ga na­đeš, zar ta­ko za svo­je di­je­te i to je­dva­če­ka! — pla­nuo Ni­ko­la, pa se okre­nuo ono­me Žu­plja­ni­nu: iz­vi­daj ti nje­ga kad si re­kao da mo­žeš i ne­moj slu­čaj­no gla­vom da se ša­liš!

VIDIO Žu­plja­nin zlu pri­li­ku, da sa Ni­ko­lom ne­ma ša­le pa upo­tre­bio sve što je znao i umio i To­do­ru oni­čas bi­lo lak­še.

Alek­sa i Ni­ko­la kre­nu oda­tle na­trag u Bje­lo­pa­vli­će i po­či­nu  iz­nad po­no­ra Ze­te. Alek­sa, ko­je­mu se bi­la sku­pi­la mu­ka na sr­ce još od ono­ga što mu je pri­li­kom ro­đe­nja si­na re­kao ka­lu­đer, a sa­da još pri­so­lio i vi­dar iz Žu­pe, zgra­bi u jed­nom tre­nut­ku To­do­ra i su­ne da ga gur­ne u po­nor, ali Ni­ko­la bu­de br­ži i ot­me mu ga iz ru­ku u po­sljed­njem mo­men­tu:

- A šta si to na­u­mio, Alek­sa, ku­ka­la ti maj­ka, zar ho­ćeš da nam uga­siš dom, zar ho­ćeš da osta­ne­mo za ka­li­jež i bru­ku pred Bje­lo­pa­vli­ći­ma i svi­jem Cr­no­gor­ci­ma ka­ko smo ubi­ja­li svo­ju đe­cu? A znaš li da me ma­la ve­že i da mo­gu od sra­mo­te i što ne­ću da nam se du­šma­ni na­sla­de, ovo­ga ča­sa bih te ubio i ja te­be ba­cio u po­nor…

TODOR je po­ras­tao i sta­sao u vr­lo li­je­pog mom­ka, na­o­či­tog i otre­si­tog, sa svim oso­bi­na­ma ko­je su kra­si­le i iz­dva­ja­le nje­gov rod i brat­stvo. Za­vr­šio je na Ce­ti­nju ne­ku ško­lu i opisme­nio se i još za vla­da­vi­ne vla­di­ke Ra­da slu­žbo­vao na dvo­ru pod Or­lo­vim kr­šem.

On je, iz­gle­da, ostao na slu­žbi na Ce­ti­nju i na­kon Nje­go­še­ve smr­ti, od­no­sno i po do­la­sku knja­za Da­ni­la na crnogorski pre­sto.Međutim,osve­to­lju­bi­vom i na ­zlo ­br­zom knja­zu Da­ni­lu ni­je bi­lo do­volj­no to što je obeščastio Todorovu sestru,a njegovi perjanici njene drugarice, Bje­lo­pa­vli­će pre­ga­zio s voj­skom, što je po­pa­lio ku­će i po­bio lju­de, već je potom po­čeo da vre­ba i tra­ga za svi­ma ko­ji su onog da­na pod Ostro­gom sta­li uz po­pa Ri­sta i di­gli glas zbog sra­mo­te ko­ju su knjaz i njegova svita na­nijeli Bje­lo­pa­vli­ći­ma.

TAKO knjaz Da­ni­lo pri­zo­ve To­do­ra i ka­že mu da tre­ba da ubi­je ze­ta i osta­vi se­stru udovicom.Todor se počeo pravdati da to ne može učiniti, kako da digne ruku na zeta i ucvijeli sestru:

- E, baš za­to brek­nuo knjaz ti da mu pre­su­diš zbog to­ga što je sa mo­jim ze­tom, po­pom Ristom, ra­dio o mo­joj gla­vi. Me­ni zet uma­če da mu mo­ja ru­ka ne su­di, a ti gle­daj da te­bi tvoj ne ute­če jer je on­da i tvo­ja gla­va u tor­bi…

To­dor se ni­je po­ko­le­bao: nije htio di­ći ru­ku na ze­ta i odlučio je da ubije knjaza Danila  i tako spasi čast sestre,bratstva i plemena Bjelopavlići, svjestan da će u tom ognju i sam izgorjeti.Knjaza je ubio na kotorskoj rivi 31.avgusta 1860. godine, a njegovo bratstvo i pleme platili su krvav danak.

RANO GA OŽENILI

TODORA Kadića, kao je­din­ca me­đu to­li­ko se­sta­ra, ra­no su ože­ni­li i u ra­noj mla­do­sti umije­ša­li me­đu lju­de. Njegovi sinovi Nenad i Aleksa,  kao i on podizali su se na Bovanu među Kadićima na najboljim primjerima čojstva i junaštva.

SUTRA: TODOROVI POSLEDNjI SATI PRED VEŠANjE

Preporučujemo

Feljton

0 6

FELjTON - TODORA KADIĆA POČINjE DA SE PRIPREMA ZA OSVETU: Knjaz Danilo je često voeo da nagađa ko su bolji - Srbijanci ili Crnogorci

14. 11. 2023. u 18:00

Feljton

0 3

FELjTON - LjUBOMORNI KNjAZ SEKAO GLAVE ZBOG SVOJE NEVESTE: Iskompleksiran i ne­u­gled­ni knjaz ubijao je za svaku ružnu reč izgovorenu nje­go

13. 11. 2023. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije