FELJTON - TODORU NA KOTORSKOJ RIVI NIJE ZADRHTALA RUKA: Turci su izabrali Todoru kuburu za atentat, a sačmu su zalili zmijskim otrovom

U PRIPREMI i odabiranju oružja za napad na knjaza Todoru su pomagali Sulečići, rođaci Selim-bega iz Tuđemila, pograničnog mjesta prema Crmnici, odnosno Crnoj Gori.

ФЕЉТОН - ТОДОРУ НА КОТОРСКОЈ РИВИ НИЈЕ ЗАДРХТАЛА РУКА: Турци су изабрали Тодору кубуру за атентат, а сачму су залили змијским отровом

Todor Kadić, Foto "Vikipedija"

Specijalno  napravljena kubura  na kapsulu, koju su testirali držeći je u morskoj vodi više dana, svaki put je opalila i potvrdila se kao sigurno  oružje. Stari Tuđemilci  Alil Mustafić, koji je  ovu priču čuo od svoga oca Sulejmana, a ovaj od đeda Ibrahima Zekova  su kazivali da je Selim - beg lično pronašao parčad gvožđa i sačme kojom je kubura bila napunjena, a postarao se da se  još zalije zmijskim otrovom kako knjazu ne bi bilo spasa , čak i ako bude lakše ranjen. Direktni potomci Selim-bega sada žive u Istanbulu, a da je bilo ovako potvrdio nam je i Mehmet Suljov Mujić, čiji je đed Smako, od kojeg je čuo, takođe bio savremenik ovog događaja.  

To­do­ru pak ni­je za­drh­ta­la ru­ka i do­bro je ci­ljao. Bilo je to na kotorskoj rivi odmah ispred malih vrata i ulaza u kotorsku tvrđavu kod sadašnjeg Centra za kulturu. Neki očevidac je cio događaj prenio „Srpskom Dnevniku,“ od koga je „Srbsko-narodni kalendar za 1861“ preuzeo sve pojedinosti od kojih ovdje neke i prenosimo.

„U NEDJELjU u ve­če na Go­spo­đi­ne po­kla­de (31. ju­la) iz­me­đu 6 i 8 sa­ti svi­ra­la je voj­nič­ka mu­zi­ka na ši­ro­koj po­lja­ni pred grad. Lo­vač­ki ka­pe­tan g. Slav­nić po­šao je bio po kne­za napri­jed s bar­kom i do­šli su na mu­zi­ku ra­ni­je ne­go li ikad.

U go­spod­skom dru­štvu še­tao se knjaz i kne­gi­nja ne­ko vri­je­me, a po­sli­je odvo­jio se sam knez i s ađen­tom na­šeg kon­su­la iz Ska­dra u raz­go­vo­ru še­ta­ju­ći se ta­ko je bio za­ne­šen, da se ni­je opo­mi­njao ni na pr­vo dru­štvo, ni na svo­ju kne­gi­nju, ni na ka­sno do­ba.

Kne­gi­nja mu se dva pu­ta pri­mi­ca­la go­vo­re­ći: ’Da­no moj, mo­lim te da ide­mo do­ma.’

— 'Sad će­mo, po ure pri­je, po doc­ni­je, isto bi­va’, od­go­vo­rio bi joj. I po­šlje je u ba­štu, da se još ma­lo pro­še­ta s g. Doj­mom.

U 8 sa­ti ma­nje 10 mi­nu­ta po­pra­ćen knez od mno­go­broj­nog na­ro­da do bar­ke i ugle­dav­ši u njoj svo­ga pri­ja­te­lja g. ka­pe­ta­na Slav­ni­ća, re­če mu: ’O, a tu si! A ja te gle­dah ova­mo, ne­ću li te vi­đe­ti, da ide­mo!’ Pak za­i­šte stru­ku da mu da­du iz bar­ke i tek ogr­nut da se po­zdra­vi s gospo­dom puk­ne pu­ška kao mi­na iz­me­đu dru­ži­ne i knez po­ja­ko le­lek­ne: ’Ah, po­gi­boh!’, pak pre­vi­je gla­vu na svo­ju kne­gi­nju, ko­ja se s go­spo­đa­ma ru­ko­va­še. G. ka­pe­tan okru­žni kao izvan se­be za­ču­đen po­tr­či k nje­mu i po­vi­če: ’Aj­me, šta vam se do­go­di, kne­že?’ i knez odgovori mu: ’Mo­lim te, pri­ja­te­lju, uklo­ni se, dok ni­je­si pra­ve­dan i ti što do­bio!’

...RANjENOG kne­za no­sio je kr­ka­če je­dan Cr­no­go­rac, a dru­gi pri­dr­ža­vao mu no­gu de­snu.

Nose­ći ga pre­ko gra­da do u ku­ću g. Bje­la­di­no­vi­ća ni­je dao da ni­ko pro­go­vo­ri pu­tem, govoreći: ’Mu­či­te, me­ni ni­je ni­šta.’ Kad su ga met­nu­li na po­ste­lju, re­če do­ma­ći­nu:

’Vidiš, Stevo, ka­kvog go­sta no­ćas imaš!’ Ra­na je grd­na bi­la, po de­snoj stra­ni u dno rba­ta, i ljekari va­de­ći olo­vo na­šli su u nje­mu jed­no po­ve­li­ko zr­no ši­lja­sto i dru­gi­je pet komada. Pri naj­ve­ćim mu­ka­ma, kad su mu s dru­ge stra­ne pro­re­za­li i ra­ne či­sti­li, ovo je rekao bez ja­u­ka­nja: ’E fa­la Bo­gu me­ne su svr­ši­li, ma su i sa­mi se­be u sred gla­ve ubi­li!’... “

OVAJ iz­vje­štač da­lje na­vo­di da je knjaz Da­ni­lo, iako smrt­no ra­njen, upr­kos že­sto­kim bolo­vi­ma, pri­zvao knje­gi­nju Da­rin­ku i za­po­vi­je­dio joj da od­mah upu­ti pi­smo voj­vo­di Mir­ku na Ce­ti­nje, na­re­đu­ju­ći da svak sje­di gdje se za­te­kao, da ni on ni sin mu Ni­ko­la ni­gdje ne iz­la­ze iz dvo­ra, da do­bro ču­va­ju ba­rut i oruž­je, da ru­bom ce­tinj­skog po­lja udvo­stru­če stra­že i ni­ko­ga ne pu­ste da pro­đe u pre­sto­ni­cu dok ne iz­vi­de šta no­si i kud je na­u­mio, da ni­ko od se­na­to­ra i per­ja­ni­ka ne si­la­zi u Ko­tor…

On, ina­če, tvr­di da se u Ko­to­ru ni­ko ni­je pla­šio za knja­žev ži­vot ni­ti po­seb­no bri­nuo o nje­go­voj si­gur­no­sti. Ta at­mo­sve­ra se bi­la, po svoj pri­li­ci, pre­ni­je­la i na knja­že­vu lič­nu prat­nju jer su od de­se­tak nje­go­vih stal­nih pra­ti­la­ca te ve­če­ri uz go­spo­da­ra bi­la sa­mo dvoji­ca.

Pre­ci­zni i oči­gled­no do­bro upu­će­ni hro­ni­čar či­ji iz­vje­štaj iz Ko­to­ra pre­no­si „Srbskona­rod­ni ka­len­dar”, ne pro­pu­šta ni­jed­nu po­je­di­nost.

Smrt­no ra­nje­nog su uni­je­li u ne­ku obli­žnju ko­tor­sku ku­ću, a To­dor Kadić se iz­gle­da ni­je mno­go ni tru­dio da umak­ne iz ru­ku ko­tor­ske po­li­ci­je ni­ti mu je vi­še bi­lo do svoje gla­ve.

Već na pr­vom sa­slu­ša­nju sve je pri­znao i po­tan­ko is­pri­čao ka­ko je i za­što ubio Da­ni­la.

U NARODU je is­pre­de­na le­gen­da ka­ko je navodno   smrt­no ra­nje­ni knjaz tra­žio da mu do­ve­du To­do­ra i da mu je ovaj navodno sve rekao što je trebalo. Mićun M.Pavićević, jedan od  najplodnijih  cr­no­gor­skih pi­sa­ca iz pr­ve po­lo­vi­ne dva­de­se­tog vi­je­ka, tu le­gen­du je unio u svo­ju tre­ću knji­gu „Cr­no­gor­ci u pri­ča­ma i aneg­do­ta­ma“:

„Po­što je To­dor Ka­dić ubio knja­za Da­ni­la — pi­še Pa­vi­će­vić — ovaj je ži­vio još ne­ko­li­ko sa­ti i za­mo­lio ko­tor­sku vlast da mu do­ve­du To­do­ra iz za­tvo­ra da se sa njim ne­što razgovori. Do­ve­li su mu ga. Knjaz re­če:

— Za­što me ubi, To­do­re, i ko te na­u­či?

— Na­u­čio si me ti i ni­ko dru­gi, a ubio sam te za­to što si od­u­zeo čast mo­joj se­stri i  preudao je iza ži­va mu­ža.

— Zar se to ni­je mo­glo pla­ti­ti ni­čim do mo­jom gla­vom?

— Ni­je, jer da si imao i sto­ti­nu gla­va, ne bi mo­gao pla­ti­ti sva zla ko­ja si na prav­di Bo­ga, uči­nio Cr­no­gor­ci­ma i me­ne.

— Je li ti žao što si me ubio?

— Jest mi žao što ne mo­gah pre­tu­ći i tvo­ga bra­ta Mir­ka ko­ji je još ve­ći kr­vo­pi­ja od te­be.

— Aj­de, zbo­gom To­do­re, ne­ćeš ni ti ima­ti na ra­me­na gla­ve.

— Obraz osta­je, a gla­va mo­ja ni­je ni bi­la.“

Knjaz Da­ni­lo je uisti­nu iz­dah­nuo u ku­ći Bje­la­di­no­vi­ća u Ko­to­ru tek dva­de­set i če­ti­ri sa­ta na­kon ra­nja­va­nja, ali ne­ma ni po­me­na da je u nje­go­vim pred­smrt­nim ča­so­vi­ma zaista do­šlo do su­sre­ta i raz­go­vo­ra sa To­do­rom  Ka­di­ćem. Oči­gled­no je da je na­ro­du bio po­tre­ban ta­kav „su­sret“ ka­ko bi iz­ra­zio i svoj stav, i o dje­lu Ze­ka ma­ni­tog i o či­nu To­do­ra Ka­dića.­

OSVETA KAO PIJANSTVO

ONIM što je uradio Todor Aleksin Kadić je upisao sebe u istoriju. Osveta je kao pijanstvo, nikad je dosta  nije , a ljudi  izgleda zlo čine da im se zlom vrati. Jedan metak koji je pogodio cilj bio je jači od stotina drugih plotuna i prosuo je mnogo krvi naokolo, izazvao velike nesreće, ubio mnogo života i ostavio tragične  posljedice, koje se i danas osjećaju kao i  podjele koje su tada nastale.

SUTRA: TODOR KADIĆ - MIT I LEGENDEKRAJ

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

ALBANCI U PANICI: Nestaju im ljudi na Kosovu i Metohiji, podaci su drastični - u lažnoj državi i sami priznaju: Opšti očaj života!