FELJTON - LJUBOMORNI KNJAZ SEKAO GLAVE ZBOG SVOJE NEVESTE: Iskompleksiran i ne­u­gled­ni knjaz ubijao je za svaku ružnu reč izgovorenu nje­go

PORED nemilosrdnog i krvavog obračuna sa političkim protivnicima i crnogorskim brđanima ni taj ra­do­sni čin nje­go­ve že­nid­be i krat­ko­traj­ni brak sa Da­rin­kom Kve­kić, ni­je izgleda mogao proći bez po­tre­sa i tra­gič­nih po­slje­di­ca.

Darinka Petrović, ćerka tršćanskog trgovca Marka Kvekića, Foto "Vikipedija"

Lju­bo­mo­rom i kom­plek­si­ma raz­di­ra­ni ne­u­gled­ni knjaz, ski­dao je gla­ve oni­ma ko­ji bi ružnu ri­ječ re­kli za nje­go­vu nevje­stu, a Tu­ka Mak­si­mo­vi­ća iz Nikšićke župe, najljepšeg među  tri hiljade njegovih svatova,  ži­vo­ta je ko­šta­lo to što je mla­da, evrop­ski vas­pi­ta­na knje­gi­nja, po­hva­li­la njego­vu lje­po­tu.

Ne zna se da li je cr­no­gor­skog knja­za lje­po­tom op­či­ni­la mla­da, tek pet­na­e­sto­go­di­šnja Kveki­će­va ćer­ka Da­rin­ka (je­dan hro­ni­čar iz tog vre­me­na je za nju na­pi­sao da je bi­la “sred­njeg ra­sta i sred­nje lje­po­te, ali hi­trog po­gle­da“), ili je i u ovom slu­ča­ju oko ba­cio na mi­raz tr­go­vač­ke kće­ri i mo­gu­ću na­klo­nost i po­moć Sr­ba iz Tr­sta, tek Da­ni­lo je isto­ga ča­sa po­tra­žio u Tr­stu naj­sku­plji pr­sten i za­ru­čio Da­rin­ku.

Za­ni­mlji­va je ta­ko­đe i Danilova od­lu­ka da vjen­ča­nje oba­vi epi­skop za­dar­ski Kne­že­vić i da za ku­ma zo­ve na­mje­sni­ka dal­ma­tin­skog, austrij­skog feld­mar­ša­la, ba­ro­na Ma­mu­lu, što je sve, na­rav­no, ima­lo od­re­đe­ni po­li­tič­ki ra­čun.

Vjen­ča­nje je oba­vlje­no sa­mo dva sa­ta na­kon što su sva­to­vi pri­spje­li na Ce­ti­nje, a ve­se­lje je po­tom tra­ja­lo dva da­na. Za­pi­sa­no je da je knjaz Da­ni­lo sju­tra­dan po­sli­je vjen­ča­nja, zajedno sa ba­ro­nom Ma­mu­lom, iz­vr­šio smo­tru oko tri hi­lja­de sva­to­va i svad­ba­ra ob­u­če­nih u sve­ča­ne cr­no­gor­ske no­šnje.

VEZANO za čin že­nid­be i vjen­ča­nja knja­za Da­ni­la, ko­ji se tru­dio da sve bu­de po evrop­skim uzu­si­ma (iz­gle­da da je za taj čin do­bio po­moć od 11.000 ce­ki­na iz ru­ske car­ske ka­se), ostala je i jed­na za­ni­mlji­va aneg­do­ta. Na­i­me, mi­mo obi­ča­ja, po­sli­je vjen­ča­nja se do­go­di­lo nešto što je do ta­da bi­lo pro­sto ne­za­mi­sli­vo u Cr­noj Go­ri: sva­to­vi i svi gla­va­ri su prila­zi­li re­dom i lju­bi­li ru­ku mla­doj knje­gi­nji. Svi sem sta­rog se­na­to­ra i gla­si­tog junaka i pametara  Ste­va­na Per­ko­va Vu­ko­ti­ća. To, na­rav­no, ni­je pro­ma­klo knja­zu Da­ni­lu, a kad ga je potom upi­tao za­što i on ni­je po­lju­bio knje­gi­nji ru­ku, Ste­van mu od­go­vo­rio:

- Du­še mi, go­spo­da­ru, za­kleo sam se da žen­sku i tur­sku ru­ku ni­kad ne­ću po­lju­bi­ti…

OVA PRIČA se u predanjima vezuje i za neke druge glasovite junake. Pored ostalih i za znamenitog golijskog serdara Duku Kankaraša. Epski pjesnik Božo Đuranović je o tome ispjevao osmeračku „priču“. I on ističe kako je knjaz pokušao da disciplinuje Crnogorce i nauči ih evropskim manirima, ali naglašava kolikom se sramotom smatralo ako bi čovjek poljubio ženu u ruku :

"Žensku ruku poljubiti | Sramota je bilo tada Makar bila i carica Iz bijelog Petrograda..."

Đuranović potom opisuje kako se s tom mukom suočio i Duka Kankaraš, prikliješten između ličnog ponosa i časti i zlovolje crnogorskog gospodara glasno odgovorio:

"Bogu sam se zarekao, Na krst časni i svijeću: Nikad žensku, niti tursku, Poljubiti ruku neću!"

A na pitanje gospodara, ako bi morao, koju bi ruku prije poljubio, žensku ili tursku,  glasiti junak odgovara:

„Ja nijednu, gospodaru! No poginut voli prije, Jer za ljude i junake, Smrt, pri tome, zlatna li je!“

Knjaz Danilo se ,  kako dalje  navodi Božo Đuranović ,navodno i na molbu same knjeginje Darinke, smilovao i oprostio gorštačkom vitezu i čak mu, „zbog muškosti i smjelosti“  na prsi „pripučio“ „orden s likom ruskog cara.“

MEĐUTIM, pored ovoga, bilo je i mnoštvo intriga koje su se prepričavale po Cetinju, ali i dru­gih op­tu­žbi pro­ti­vu knja­za Da­ni­la pa čak i da je ubi­jao lju­de i za naj­ma­nju ri­ječ u vezi s knje­gi­njom Da­rin­kom. Ta­kve op­tu­žbe je iz­no­sio i Đor­đi­je Pe­tro­vić po­što je napustio Cr­nu Go­ru. „On ubi­ja lju­de i bez ika­kvog su­da kao što je ura­dio i 1855. ka­da je sa knjeginjom išao u Ostrog. Dva Br­đa­ni­na go­vo­ra­hu o knje­gi­nji i je­dan je re­kao: 'O kad bi samo jed­nom mo­gao da je po­lju­bim’, to­ga Br­đa­ni­na Da­ni­lo je od­mah ubio...

Voj­vo­da Simo  Po­po­vić navodi  u svo­jim ’Me­mo­a­ri­ma’ da je knjaz Da­ni­lo na­re­dio da se na Ri­je­ci Cr­no­je­vi­ća stri­je­lja­ju tri Cr­no­gor­ca, pod iz­go­vo­rom da su bi­li u za­vje­ri pro­ti­vu nje­ga, a u stva­ri, što su se ne­sta­šno iz­ja­šnja­va­li o knje­gi­nji. Du­ka Lon­dro­vić u svom feljto­nu o No­vi­ci Ce­ro­vi­ću navodi da se Tu­ko Mak­si­mo­vić stri­je­lja sa­mo za­to što se ljepo­tom vi­še od svih sva­to­va do­pao knje­gi­nji Da­rn­ki, a to  potvrđuje i Ani­ca Ša­u­lić u svo­joj knji­zi o No­vi­ci Ce­ro­vi­ću:

„Tu­ko je bio van­red­ne le­po­te. Ve­seo zbog po­ča­sti ko­ja mu je uka­za­na po­zi­vom na knja­že­vu svad­bu, Tu­ko je obu­kao naj­bo­ga­ti­je ode­lo, sta­vio to­ke i oruž­je oko­va­no u sr­mi i zla­tu.

Tako je Tu­ko pri­vu­kao pa­žnju svih go­sti­ju, pa i knje­gi­nje, i ona mu se osmeh­nu­la.

U Tu­ko­vom se­lu Li­ve­ro­vi­ći­ma ži­veo je žup­ski knez i on po­za­vi­de Tu­ku na po­ča­sti. Bio je žup­ski knez u pri­ja­telj­stvu sa Tu­ko­vom stri­nom, krč­ma­ri­com An­drom i zatraži od nje da mu nekako iz­ma­mi­ ka­kvu ru­žnu ri­ječ o knja­zu ili o knja­gi­nji..."

VRATIO se Tu­ko iz sva­to­va i sja­hao pra­vo pred krč­mom svo­je stri­ne. Ča­sti Tu­ko stri­nu i ona nje­ga. Kad, ča­ste­ći se lo­zo­va­čom, za­đo­še u raz­go­vor, upi­ta An­dra:

„Ka­ko ti, Tu­ko, bi u sva­to­vi­ma?“

„Li­je­po mi bi i pre­li­je­po, u zdra­vlje go­spo­da­re­vo“.

„Vi­đe li knja­gi­nju?“

„Glah je ka­ko te­be sa­da“.

„Bi­ja­še li, Tu­ko, ka­ka knja­gi­nja?“

„Bi­ja­še li­je­pa ka bi­je­la vi­la, osta­de mi na sr­cu“.

Ta­ko je re­kao, ali je za­hva­lju­ju­ći nje­go­voj stri­ni i žup­skom kne­zu iza­šlo da je re­kao „vo­li­ji bi nju no ci­je­lu Žu­pu”.

Knez do­sta­vi ovo na Ce­ti­nje i od knja­za do­đe za­po­vest, ako je Tu­ko ta­ko re­kao, da se sme­sta mu­ške­ta. Tu­ko se bra­nio da ni­je, ali se nje­go­va stri­na sa svo­jim si­nom za­kle da je­ste.

Raža­li se No­vi­ci ka­da ču da će stre­lja­ti onog le­pog i ve­se­log mla­di­ća te ode knja­zu:

„Go­spo­da­ru, za­što ste osu­di­li na mu­šket Tu­ka Šće­pa­no­va?“

„Uvri­je­dio je knje­gi­nju“.

„Je li to isti­na, go­spo­da­ru? Ima lju­di ila­va (zla) sr­ca“.

„Ista nje­go­va stri­na za­kle­la se u Žup­skom ma­na­sti­ru“.

NA NESREĆU, knjaz ni­je ras­pi­ti­vao ka­kva je An­dra, a ni No­vi­ca ni­je znao. Za­to on sa­mo re­če: 

„Mo­že­te li mu opro­stit, go­spo­da­ru? Da je i re­kao zlo, u pi­ću se mno­go re­če, ni­je zlo či­nio. Te­ško se po­di­že ži­vot, a ka­žu da je Tu­ko je­di­nak“.

Knjaz je ću­tao, bled, dok su mu oči se­va­le gne­vom. Ni­je ga la­ko bi­lo po­ko­le­ba­ti u od­lu­ci ko­ju je već bio do­neo. A ta se od­lu­ka učvr­sti­la pu­kom slu­čaj­no­šću. Za ve­če­rom, ka­da se u ve­zi sa di­ja­mant­skom griv­nom ko­ju je kne­gi­nja to­ga da­na do­bi­la od svo­ga ku­ma na­me­sni­ka Dal­ma­ci­je, ge­ne­ra­la Ma­mu­le, po­ve­la reč o svad­bi i o lič­no­sti­ma ko­je su na njoj za­pa­že­ne, knje­gi­nja re­če:

„Da­ne, do­la­ze nam to­li­ki lju­di, ka­ko ni­kad ne do­đe onaj mla­dić što ga zva­hu Tu­ko?“

No­vi­ca, te ve­če­ri knja­žev gost, obo­ri gla­vu, znao je da je Tu­ku ti­me pot­pi­sa­na pre­su­da.

Knjaz po­gle­da mr­ko svo­ju mla­du že­nu, a ova, na­vi­kla na dru­ge dru­štve­ne od­no­se, gle­da­še ga otvo­re­no. Ta­da knjaz jet­ko re­če:„Taj vi­še ne­će do­ći. Mi smo ga mu­ške­ta­li.“

NEĆE SRPSKU PRINCEZU

DANILOVA odluka da se oženi ćerkom tršćanskog trgovca nije na­i­šla na odu­še­vlje­nje u Cr­noj Go­ri, a to otprilike ni­je bi­lo po vo­lji ni ve­li­kim si­la­ma - Ru­si­ji, Austri­ji, Francu­skoj i Tur­skoj - ko­je su bud­no pra­ti­le šta se zbi­va na Ce­ti­nju. Svo­je­gla­vi knjaz Dani­lo ni­je mno­go za­re­zi­vao za primjedbe da se mogao oženiti sa srpskog dvora (princeza Kleopatra Karađorđević) već je vjen­ča­nje i svad­bu za­ka­zao za ja­nu­ar 1855. go­di­ne i od­mah na­kon zva­nič­ne vje­rid­be, oba­vlje­ne ok­to­bra 1854, po­čeo pri­pre­me za ve­se­lje.

SUTRA: POČECI OSVETE TODORA KADIĆA

Preporučujemo

Feljton

0 6

FELjTON - NAROD DOBROTVORE I ZLOTVORE NE ZABORAVLjA: U Pohari Kuča 1856. godine Đuro Kusovac pokazao je bezdušnost prema slabima

10. 11. 2023. u 18:00

Feljton

0 4

FELjTON - KUČI PLAĆAJU KRVAVI DANAK KNjAZU DANILU: Danilo je hteo da od Kuča stvori tvrdu krajinu i pouzdanu branu prema Turcima

09. 11. 2023. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije