FELJTON - NAROD DOBROTVORE I ZLOTVORE NE ZABORAVLJA: U Pohari Kuča 1856. godine Đuro Kusovac pokazao je bezdušnost prema slabima

MARKO Mi­lja­nov op­šir­no pi­še i o onima koji se ni­je­su po­ni­je­li kao voj­vo­da lje­šan­ski i ni­je­su po­slu­ša­li zlo­tvor­ske na­red­be voj­vo­de Mir­ka: „Gor­nja voj­ska ko­jom su za­po­vi­je­da­li No­vi­ca Ce­ro­vić, Mi­li­sav Mi­šnić, ko­man­dir mo­rač­ki, i Pa­vić Đi­ka­nov, ka­pe­tan ro­vač­ki, ni­đe za so­bom tra­ga od zlo­čin­stva ni­je osta­vi­la.

Vojvoda Mirko Petrović, Foto "Vikipedija"

Kad su do­šli od pla­ni­ne u se­la kuč­ka i vi­đe­li što ni­je­su mi­sli­li da te ikad vi­đet: da je sta­ro i mla­do, ro­mo i sli­je­po pod mač pa­lo, sta­re i mla­de gla­ve na go­mi­le sku­plje­ne, a le­še­vi ba­če­ni u ublo­ve i og­nje­ve — ne mo­že se ov­đe opi­sat ža­lost i tu­go­va­nje voj­ske i vojsko­vo­đa. Vi­de­ći taj gad­ni i bez­bo­žni užas, voj­ni­ci su za­tva­ra­li oči da ne gle­da­ju taj srp­ski po­kor. Mi­li­sav Mi­šnić i Pa­vić Đi­ka­nov bi­li su sa­mi se­be ru­ka­ma u pr­si, lelečući i na­ri­ču­ći za do­ma­ćom ne­sre­ćom, s kojom se gu­bi pred Bo­gom i pred svi­je­tom.

Ova­ko su mno­gi voj­ni­ci i gla­va­ri či­nje­li, gledajući na go­mi­le sku­plje­ne po­sje­če­ne gla­ve od sta­ra­ca i đe­ce, od ko­ji­je mno­ge ni­je­su ima­le kose: đe­ti­nje ni­je­su još po­če­le ko­sma­tit, a sta­rač­ke se ogu­li­le, i zu­bi od sta­ro­sti pa­li, da i je tu­žno bi­lo i ži­ve gle­dat, a ne sad u go­mi­li gla­va po­sje­če­ni­je bo­ga­lja i ako ni­kad ne bjeu mr­ski dru­go­me na­ko Tur­ci­ma; jer u toj rpi ogu­lje­ni­je gla­va bi­le su i gla­ve Ze­ka Jokano­vi­ća, Ni­ko­le Ra­do­nji­na, Iva­na Nikolina, Ra­do­va­na Stan­ko­va, Jo­va­na Ni­ko­li­na i dru­gi­je sta­ri­je tur­ski­je krv­ni­ka ko­ji su u svo­je vri­je­me bi­li stra­ši­lo Tu­ra­ka. Re­ko da i’ je tu­žno bi­lo i ži­ve gle­dat, a kad sam, ka di­je­te, o nji­ma slu­ša ka­ko se go­vo­ri, ne oća što vi­še že­ljet, no da mi je ka ko­ji od nji’ bit’. Su­ze mi na oči uda­re, kad zbo­rim i pi­šem o junacima, ko­ji su me u mo­je mla­de godine, na­sla­đi­va­li nji­ni­jem đe­li­ma, a i bri­ge mi zadava­li u mi­sli: oću li ja ka oni bit’. Mno­gi od voj­ni­ka i gla­va­ra tu­žni­jem sr­cem kaževa­li su mi s ka­kvi­jem su bo­lom te gla­ve gle­da­li i raz­gle­da­li, tra­že­ći gla­ve svo­ji­je pri­ja­te­lja.

GORNjA voj­ska i nje­ne voj­sko­vo­đe tu­žni­jem sr­cem gle­da­li su ovi po­lom, ko­ji je do­nja voj­ska iz­vr­ši­la. Pa­vić Đu­ka­nov i dru­gi ne­ki gla­va­ri to­lja­gom su će­ra­li svo­je voj­ni­ke iz ubal­ske cr­kve, ko­ji bjeu ulje­gli, da se pre­kr­ste i Bo­gu po­mo­le. Pa­vić je ka ne­zdrav od tu­ge uda­ra svo­je voj­ni­ke, go­vo­re­ći: ’Iz­laz’ iz cr­kve, bez­bo­žna voj­sko, ne za­slu­žu­ješ u cr­kvu da ulaziš, ni da se Bo­gu mo­liš!’ Voj­ni­ci su mu go­vo­ri­li: ’Ni­je­smo mi kri­vi, ka­pe­ta­ne, za zločin­stvo ko­je su dru­gi či­nje­li’. Pa­vić s dru­ži­nom pro­kli­nja­li su pra­ve i kri­ve i sa­mi sebe, go­vo­re­ći: ’Sve će nas Bog ka­sti­gat, tek ova­ko či­ni­mo; pa i od Tu­ra­ka ovo da či­ni­mo, a ne od sa­mi­je se­be’. Ovo ni­je go­vo­rio sa­mo Pa­vić i dru­gi ne­ki no svi Br­đa­ni i Cr­no­gor­ci, bez oni­je ko­ji su to či­nje­li…”

Mar­ko Mi­lja­nov is­ti­če i ne­ke gla­va­re iz naj­bli­že oko­li­ne voj­vo­de Mir­ka ko­ji su se ta­ko­đe su­prot­sta­vlja­li zlo­čin­stvi­ma i bra­ni­li Ku­če ko­li­ko su mo­gli. Po­red osta­lih i Jo­le Piletić i Pe­tar Vu­ko­tić.

NEKI drugi hroničari i pisci koji su se na ovaj ili onaj način bavili poharom Kuča, ističu i drugačije, suprotne primjere, druge crnogorske perjanice kojima je, za razliku od Jola Piletića i Petra Vukotića, recimo, bilo važnije da se dodvore knjazu i njegovom bratu, vojvodi Mirku,  knjaževoj krvavoj udarnoj pesnici, nego da sačuvaju čast, čojstvo i viteštvo u toj sramotnoj i neviteškoj akciji; važnije su im bile medalje i činovi od toga da li će se ogriješiti i okrvaviti ruke krvlju kučke djece i nejači. Jedan od takvih je bio i čuveni junak, ljubotinjski serdar i vojvoda, jedan od prvih Crnogoraca kojima je na prsima zasijala  zlatna Obilića medalja – Đuro Kusovac. O njegovom ponašanju u Kučima piše Marko Vujačić u svom poznatom trotomnom djelu „Znameniti crnogorski i hercegovački junaci“:

„U Pohari Kuča 1856. godine, Đuro je, kao pomoćnik vojvode Mirka Petrovića, pokazao odlučnost prema neposlušnima, ali – kako je upamćeno – i bezdušnost prema slabima.

Nije, vele, prezao ni od šta. Tamo gdje je dolazio, plakalo je i dijete u kolijevci.

– Kuči će ga pamtiti za mnogo i za dugo, za zulume i ubistva, kad je sa vojvodom Mirkom u krvi i ognju umirio Kuče - rekao je Marko Miljanov.

A kad su ga upitali – da li se moglo drugačije, pošto su se Kuči pobunili i odrekli poslušnost Crnoj Gori, Marko je odgovorio:

– Put do cilja može biti i ovakav i onakav, a najgore je ko hita prečicom, pa okrvavi i sebe i druge. Kuči su se mogli umiriti i bez Mirkove hrabrosti i bez Đurovog noža.

Nepokorne je valjalo kazniti ali pokorne nije valjalo ubijati.

Popom Đurom Kusovcem se bavio i Marko Miljanov:

„Lju­bo­ti­nja­ni ne­ki su zlo či­nje­li, a vi­ši­na bra­ni­li, no njin voj­vo­da, pop Đu­ro Ku­so­vac, ko­ji je bio pr­vi do voj­vo­de Mir­ka, po­ka­za je ju­na­što na jed­nog si­ro­maa iz se­la Živ­ko­vi­ća ime­nom Jo­ko Du­rov, ko­je­ga ne bi iz ku­pu­sa iza­gna, što je ona ri­ječ. On bi­ja­še do­ša vojvodi Mir­ku da se po­ža­li na Dre­ka­lo­vi­će ka­ko ga bi­ju, za­što je od ne­ja­ka bra­stva. Pop Đu­ro mu re­če: ’Pri­mak­ni gla­vu da vi­dim je­su li te bi­li, ali la­žeš voj­vo­du Mir­ka.’ On je sa­ga gla­vu da po­ka­že ra­ne, a pop Đu­ro mu je ot­ki­de jed­ni­jem ma­om, go­vo­re­ći: 'Ne­te te vi­še bit!’

„Popa Đura narod je kleo i ukleo – dodaje Marko Miljanov. – Nikoga mu u pustu kuću nema , do njegova stara popadija, đe pjeva uz gusli i s tijem se u jadu svome razgovara...“

A ko­li­ko je sta­ri­ji brat knja­za Da­ni­la, ve­li­ki voj­vo­da Mir­ko, is­po­ljio bez­du­šno­sti i krvo­loč­no­sti, ko­li­ko pod­mu­klo­sti i ne­vi­te­štva, naj­bo­lje go­vo­ri nje­gov po­stu­pak pre­ma jednom od onih ko­ji su ga sre­li na Bi­o­ču i omo­gu­ći­li mu da ne­sme­ta­no, bez iz­go­re­log zr­na baru­ta, uđe u me­dun­sku tvr­đa­vu — Ni­ko­li Jo­va­no­vi­ću, ali i pre­ma gla­si­tom ju­na­ku Sa­vu Pauno­vu.

„Ni­ko­la Jo­va­no­vić s dru­ži­nom srio je voj­vo­du Mir­ka na Mo­ra­či i uve­li voj­sku po no­ći u grad. Mir­ko je u nje­go­vu ku­ću ko­na­čio sa svo­jom go­spo­dom i slu­ga­ma. Kad je iz ku­će kre­nuo, kće­ne da ga ubi­je, ali ga od­bra­ni­še po­me­nu­ta dvo­ji­ca  - Jo­le Pi­le­tić i Pe­tar Vu­ko­tić, tj. ži­vot mu od­bra­ni­še, a imu­će ne mo­go­še, no mu sve što je ima uze. Sa­mo­ga oruž­ja srebrnoga, pu­ša­ka i no­že­va, na­ra­mak, u ko­je bje­še sa­blja, što ju da­ro­va sv. Pe­tar pra­đe­du Nikolinu, i amaj­li­ja ko­ju je da­ro­va vla­di­ka Ra­de ocu Ni­ko­li­nu. Na­rod se ču­dio i nje­go­va ista dru­ži­na što uči­nje voj­vo­da Mir­ko: da po­a­ra ku­ću u ko­ju je ko­na­čio i lje­ba io. Na­rod je nabra­ja ko­li­ko je tur­ski­je pa­ša sa­ču­va­lo srp­ske ku­će u ko­je su ko­na­či­li, kad su srp­ska sela pa­li­li i pli­je­ni­li, a voj­vo­da Mir­ko po­a­ra svo­je! Nje­go­va mla­đa i sta­ri­ja go­spo­da mrčom su se omr­či­la, gle­da­ju­ći što či­ni voj­vo­da, ali ni­je­su mo­gli od­bra­nit vi­še no pojedi­ni ži­vot, jer on je ima vla­da­lač­ku vlast.

POMENUTI Sa­vo Pa­u­nov ra­nio se u boj s Tur­ci­ma osmi dan pri­je to­ga i le­ža­še u po­ste­lju od ra­ne, ali je mo­ga na štap ižljeć u se­lo, da vi­di voj­vo­du Mir­ka s go­spo­dom u ku­ću Nikoli­nu, jer je ža­lio što ga ni­je mo­ga na Mo­ra­ču srest ka dru­gi, i na­da se afe­ri­mu od voj­vo­de, kad ga vi­di ra­nje­na od pu­ške. No mje­sto to­ga ona­kav ju­nak, ko­je­mu je ri­jet­ko pa­ra nać u mla­de ju­na­ke, na­đe otvo­ren grob, da ga ne od­bra­ni­še Pe­tar i Jo­le, ali ima­će mu pone­so­še ka dru­gi­je­ma.

Sa­vo­vo di­je­te spa­sio je Mi­ćo Lu­bar­da s Lju­bo­ti­nja, ko­ji se tu po­tre­fio. Pop Mi­ćo je pi­ta Sa­vo­vu že­nu, je li joj kr­šće­no di­je­te, a kad mu je ona ka­za­la da ni­je, re­če joj: 'Ja sam pop, daj kr­sti­mo ga, ako Bo­ga znaš, da ti ga ne za­ko­lju ovi bo­go­za­bo­rav­ni­ci, ko­ji­je ni­je pri­je bi­lo’.“

SERDAR I BOJVODA

SERDAR Đuro Kusovac je, poslije pohare Kuča 1856. godine, dobio zvanje vojvode – piše  Marko Vujačić u svom trotomnom djelu „Znameniti crnogorski i hercegovački junaci“ i naglašava da je u to vrijeme bilo malo onih koji su naporedo bili i serdari i vojvode. Nije se, međutim, nanosio glave – poginuo je u bici na Grahovu 1858. godine kao komandant crnogorske knjaževske garde i knjažev pobratim.

SUTRA: KRVAVI ZLOČINI PO DANILOVOM ZAKONU

Preporučujemo

Feljton

0 12

FELjTON - KNjAZ NIKOLA JE PAMTIO UBISTVO STRICA DANILA: Knjaz Nikola je govorio - "Vi ste Boškovići rivci za smrt mog strica - platićete mi to

08. 11. 2023. u 18:00

Feljton

0 10

FELjTON - KNjAZ DANILO PONIŽAVA BOŠKOVIĆE I BJELOPAVLIĆE: Knjaz Danilo je kaznio Boškoviće tako što je naredio da umesto sablje nose britvu

07. 11. 2023. u 18:00

Feljton

0 12

FELjTON - OBESNI KNjAZ NE ŠTEDI NI NEJAKE SESTRIĆE: Predanje kaže da serdar Jole nije zaustavio knjaza u sludom naumu, dečake je ipak otrova

06. 11. 2023. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije