FELJTON - KNJAŽEV UDAR NA PIPER OPOMENA : Danilo je od pr­vog da­na svoje vla­da­vi­ne na oku po­seb­no dr­žao Bje­lo­pa­vli­će i Kuče

POVJEŠANIM si­no­vi­ma Stevana Điknina ni­ko se za pet­na­est da­na ni­je smio pri­ma­ći sem nji­ho­ve oja­đe­ne maj­ke ko­ja je sva­ko­ga da­na do­la­zi­la iz se­la La­ća, uda­lje­nog oko sat i po ho­da, da bra­ni mr­tve si­no­ve od mu­va, a bi­lo je, ka­žu pravo ljet­nje vrijeme. Do­šla bi, pričalo se kasnije, po­klo­ni­la im se i sva­ki put po­no­vi­la: „Go­šo, Ti­o­do­re, oka­me­ni­te se…!“

Knjaz Danilo po preuzimanju vlasti, Foto Iz knjige "Kadići od Bovana do naših dana"

Go­šo i Tio­dor se, na­rav­no, ni­je­su oka­me­ni­li, ali se oka­me­ni­la nji­ho­va nesrećna maj­ka kojoj za sve vri­je­me ni­ko ni­je vi­dio su­ze ni čuo gla­sa već je svo­ju mu­ku i tra­ge­di­ju, po­put maj­ke Ju­go­vi­ća, pod­no­si­la sto­jič­ki i ju­nač­ki i ni­je do­pu­sti­la da joj se du­šma­ni na­sla­de, opisuje ovaj dođaj u svom romanu "Zeko Mali“ Budo Simonović.

S ovim u vezi treba reći da su se  Bje­lo­pa­vli­ći ka­sni­je ipak oku­pi­li na Pren­ti­noj gla­vi­ci i ri­je­ši­li da idu kod knja­za i ka­žu mu da je na prav­di bož­joj ta­ko krv­nič­ki ka­znio Stevana Đik­ni­na, po­bio mu si­no­ve i uzeo ka­pe­tan­ski čin, nje­mu, ju­na­ku iz pje­sme. Ni­je bilo lako iza­ći pred Ze­ka ma­ni­tog i ka­za­ti mu da je po­gri­je­šio, ali dru­ge ni­je bi­lo, neprav­da se mo­ra­la ne­ka­ko po­pra­vi­ti. Za ču­do, Da­ni­lo im je po­vje­ro­vao i obe­ćao da će kape­tan­ski čin da­ti Ste­va­no­vom naj­mla­đem si­nu Mar­ku. Na­ža­lost, Mar­ko je vr­lo mlad umro od ko­le­re — i on i otac mu, ne­sreć­ni Ste­van...

OSTAJE ve­li­ko pi­ta­nje da li je Da­ni­lo po­stu­pio ta­ko za­to što se istin­ski po­ka­jao za grijeh ko­ji je po­či­nio ili je i to bio je­dan od nje­go­vih vje­štih po­ku­ša­ja da Bje­lo­pa­vli­će neka­ko pri­do­bi­je i okre­ne za so­bom, jer je on, upr­kos svo­joj oho­lo­sti i sa­mo­u­vje­re­no­sti, sigur­no bio svje­stan sna­ge ovog ple­me­na i nje­go­vog uti­ca­ja-da onaj ko pri­do­bi­je Bjelopavliće, u do­br­oj mje­ri rje­ša­va pi­ta­nje je­din­stva i slo­ge i go­to­vo svih osta­lih crnogor­skih plemena.

Već u pr­voj go­di­ni vla­da­vi­ne, tač­ni­je 7. no­vem­bra 1852. go­di­ne, knjaz Da­ni­lo pred­u­zi­ma svo­ju pr­vu „ka­zne­nu eks­pe­di­ci­ju” pro­ti­vu ne­po­slu­šnih i ne­po­kor­nih br­đan­skih ple­me­na, a sve u že­lji da slomi njihov otpor, da ih pokori i pri­po­ji Cr­noj Go­ri. Na uda­ru su se pr­vi na­šli Pi­pe­ri:

„…na­šao sam za do­bro u ovaj čas kre­nu­ti u Pi­pe­re su ne­ko­li­ko voj­ske — pi­še knjaz Da­ni­lo ru­skom kon­zu­lu u Du­brov­ni­ku, Ga­gi­ću, ob­ja­šnja­va­ju­ći raz­lo­ge i cilj po­ho­da na Pi­pe­re - i sva je pri­li­ka da će Ska­dar­ski pa­ša podu­žom ru­kom i svo­jom si­lom pro­ti­vu me­ne uda­ri­ti…”

KNjAZ Da­ni­lo sve prav­da stra­hom od Tu­ra­ka, ko­ji su, uisti­nu, ne­pre­sta­no na­sto­ja­li da potko­pa­ju je­din­stvo i slo­gu cr­no­gor­skih ple­me­na, da ih po­mu­te i za­va­de, kad mi­tom i obeća­nji­ma, kad ucje­na­ma sva­ko­ja­kim i pri­jet­njama.

Če­tr­na­est da­na kasnije, knjaz Da­ni­lo po­no­vo pi­še Ga­gi­ću i iz­vje­šta­va ga o re­zul­ta­ti­ma pohoda na Pipere, ali Ga­gić oči­gled­no ni­je bio za­do­vo­ljan tim iz­vje­šta­jem pa tra­ži podrob­ni­ji i de­talj­ni­ji. Po knja­že­vom odo­bre­nju i za­po­vi­je­sti, iz­vje­štaj sa­da pi­še nje­gov ađu­tant Bje­la­di­no­vić (ovu pre­pi­sku je, ina­če, pro­na­šao i ob­ja­vio Du­šan Vuk­san u „Zapisima” iz 1931. go­di­ne):

„Od­mah ka­ko je Nje­go­va Svje­tlost pri­spio s voj­skom u Pi­pe­re za po­ko­ri­ti one od­met­ni­ke — pi­še Bje­la­di­no­vić — je­dan se je dio od njih po­ko­rio i pa­nuo pod no­ga­ma Nje­go­ve Svjetlosti, ko­ji­ma je mi­lo­sti­vo opro­stio, a ve­ći dio glav­ni­je od­met­ni­ka, od­bje­gli su Osman-pa­ši. Do­mo­vi ovih od­met­ni­ka po pra­ved­noj že­lji oru­ža­nog na­ro­da, od­ma su bi­li obo­re­ni i raz­ru­še­ni, a nji­ho­ve fa­mi­li­je ne­vre­di­mo pro­tje­ra­ne iz Cr­ne Go­re…”

SIGURNO je, na­rav­no, da ni u jed­nom od tih pi­sa­ma ni­je ka­za­na cje­lo­vi­ta isti­na o to­me šta se stvar­no tog no­vem­bar­skog da­na zbi­lo u ovom po­no­snom cr­no­gor­skom ple­me­nu. Knjaz Danilo je do­šao u Pi­pe­re sa oko hi­lja­du voj­ni­ka. Ne­po­sre­dan po­vod je, na­vod­no, bi­lo odbi­ja­nje Pi­pe­ra da pla­ća­ju po­re­ze i na­me­te ko­je je za­veo knjaz Da­ni­lo. Uvi­đa­ju­ći besmisle­nost otpo­ra pred to­li­kom si­lom, Pi­pe­ri su se u naj­ve­ćem bro­ju po­klo­ni­li pred knja­zom, svi sem ne­ko­li­ko ključ­nih ko­lo­vo­đa po­bu­ne na če­lu sa Ra­do­va­nom Mr­ča­ri­com, ko­ji je pre­ko Spu­ža i Ska­dra ute­kao u Ca­ri­grad.

Da je Mr­ča­ri­ca bio u pra­vu , nje­gov strah oprav­dan, naj­bo­lje po­ka­zu­je či­nje­ni­ca da je četrna­est vi­đe­nih lju­di ovog ple­me­na ko­ji su tom pri­li­kom do­pa­li u ru­ke knja­zu Da­ni­lu, po­gublje­no kao bun­tov­ni­ci i ne­po­kor­ni­ci.

SEM Pipera, knjaz Da­ni­lo je od pr­vog da­na svoje  vla­da­vi­ne na oku po­seb­no dr­žao još i Bje­lo­pa­vli­će i Ku­če, mo­trio na sva­ki nji­hov ko­rak, uvje­ren da su mu to naj­ne­si­gur­ni­je grani­ce u no­vo­stvo­re­noj knja­že­vi­ni. Po­ha­rom Pi­pe­ra on je ne­dvo­smi­sle­no sta­vio do zna­nja da ne­će ima­ti mi­lo­si­ti ni pre­ma osta­li­ma, da će sva­ku ne­po­kor­nost i ne­lo­jal­nost stro­go ka­zni­ti. To ipak ni­je uga­si­lo žar ne­za­do­volj­stva ko­je je pri­ta­je­no ti­njao u ovim plemenima i do­volj­na je bi­la sa­mo var­ni­ca da ga ras­plam­sa i pre­tvo­ri u po­žar po­bu­ne.

Knjaz Da­ni­lo je to osje­ćao, a ne­sum­nji­vo, imao je i svo­je lju­de, do­u­šni­ke i špi­ju­ne, ko­ji su mu do­ja­vlji­va­li o sva­kom taj­nom zbo­ru i do­go­vo­ru ple­men­skih pr­va­ka. U ru­ke su mu, izgleda, do­spje­la i ne­ka nji­ho­va pi­sma, pa je to, po svoj pri­li­ci, bio i ne­po­sre­dan po­vod za jed­no pi­smo ko­je je on upu­tio Bje­lo­pa­vli­ći­ma 18. ju­na 1854. go­di­ne (po sta­rom kalendaru), pet­na­est da­na na­kon bo­rav­ka na tro­ji­čin­dan­skom sa­bo­ru u Ostro­gu, za ko­je Dušan Vuk­san kaže da ni­gdje u knja­že­vom ar­hi­vu ni­je na­šao „ta­ko te­ške ri­je­či”:

„Od Nas Da­ni­la Pe­tro­vi­ća, Knja­za Cr­no­gor­sko­ga i Brd­sko­ga, ser­da­ru Ra­mu i svi­je­ma kapeta­ni­ma bje­lo­pa­vlić­ki­je­ma po­zdrav.

— Čuo sam ne­ka­kve zbo­ro­ve, što se zbo­ri ta­mo u vas, od ka­ko sam ja u Ostrog bio, ali opet raz­mi­šlja­vam, da ni­je ni­šta isti­na od to­ga, što sam čuo, jer­bo kad bi sve to isti­na bi­la od vas što sam čuo, za­i­sta ne­ka bu­de uvje­re­no ma­lo i ve­li­ko da bi za vas go­ri bio, ne­go li što je bio Omer pa­ša pro­šle go­di­ne. No ja na­re­đu­jem va­ma, go­spo­di ka­pe­ta­ni­ma, da vi prvi umuk­ne­te i da dr­ži­te vaš je­zik za zu­be, ina­če bi­ste se mo­gli br­zo ka­ja­ti; i ne uzbunjuj­te mo­ju pra­vu ra­ju.

— I ova mo­ja za­po­vi­jed da bu­de pro­gla­še­na na Pren­ti­noj gla­vi­ci.

— A čuo sam da i Pi­pe­ri ne­što ble­je, i s va­ma se dru­že, Bran­ko­vi­ći i li­ži­sa­ha­ni. A me­ne ni­je sta­lo ni za vas, ni za Tur­ke; i ne­moj­te mi­sli­ti da ja ne znam iz či­je su gla­ve ove riječi pro­i­za­šle, jer­bo va­ma je do­bro po­zna­to, da ni­ti sam ja, ni sta­ri vla­da­te­lji, ko­ji su bili cr­no­gor­ski, ni­kad ni­ko­me zu­lu­ma uči­ni­li ni­je­su, no su se va­zda mu­či­li za ob­dr­ža­ti vas i osta­le Cr­no­gor­ce, ko­je vi do­stoj­ni ni­je­ste bi­li njih ima­ti za Go­spo­da­re. A po da­nas či­ni­te ka­ko ho­će­te, ako vi ba­sta. I ta­ko zna­di­te!”

Po­što su jed­nom već osje­ti­li ne­mi­lo­srd­nost knja­že­vu i shva­ti­li da sa njim ne­ma ša­le, da on ne pri­je­ti na pra­zno već gla­ve ski­da i za mno­go ma­nje, Pi­pe­ri su, čim su ču­li za „posla­ni­cu” Bje­lo­pa­vli­ći­ma u ko­joj i njih ne­bi­ra­nim ri­je­či­ma opo­mi­nje, po­žu­ri­li da odgo­vo­re knja­zu i iz­ra­ze mu lo­jal­nost, koju potpisuju piperski prvaci i junaci Vule Nikolin i Jole Piletić.

SMOTRA LEPOTE

ZANIMLjIV je  podatak,  da su po nalogu knjaza Nikole 1907,  na smotru mladosti i ljepote u Londonu, poslati Milena Delibašić sa  vršnjakinjom Petrušom Ušćumlić iz Nikšića .Sa njima su otputovali i dvojica biranih  crnogorskih mladića – Mašan Ćupić iz Nikšića i Kosto Milić iz Lješkopolja.Neki istraživači navode  da je Milena bila u srodstvu sa Kadićima, što nije nemoguće, i  ako je u to vrijeme još uvijek važila  sentencija vladajuće kuće Petrovića o izgonu Kadića iz Crne Gore „dok je svijeta i vijeka“.

SUTRA:SRAMOTNO KOLO ISPRED DONjEG MANASTIRA U OSTROGU

Preporučujemo

Feljton

0 8

FELjTON - NjEGOŠ POSVEĆUJE PESMU HRABRIM BJELOPAVLIĆAMA: Po mnogim istorisjim izvorima izraz Bovan je"služio kod starih Srba za oznaku idola

31. 10. 2023. u 18:00

Feljton

0 4

FELjTON - ANATEMA CRNOGORSKOG SENATA NA SVE KADIĆE: Knjaz Nikola, Danilov naslednik, svog prethodnika poredio je sa Karađorđem

30. 10. 2023. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije