FELJTON - OSNIVANJE PRVE SRPSKE REPUBLIKANSKE STRANKE: Pred i u toku Velikog rata pripadnici Crne ruke sumnjičeni su za republikanizam

IAKO je pitanje oblika vladavine buduće jugoslovenske države bilo najvažniji uslov Srbije, koji čak ni u vreme velikog kompromisa sažetog u Krfskoj deklaraciji donesenoj leta 1917. godine nije stavljen pod bilo kakvu sumnju, izvesno je da je kako zbog prirode buduće države, tako i zbog promena koje je Prvi svetski rat doneo svetu porastao broj pristalica republike čak i među pripadnicima srpskih elita.

Jaša Prodanović je bio na čelu prve republikanske stranke, Foto "Vikipedija"

Situacija, bez svake sumnje, nije bila ista kao i 1903. godine. Regent Aleksandar, pokazaće vreme, bio je nenaklonjeniji kompromisima i daleko manje liberalan od svoga oca.

U to vreme počela je da nastaje prva po imenu republikanska stranka u srpskoj istoriji.

Prodanović je o tom vremenu pisao kao trijumfu republikanskog krila u samostalaca:

„Čim je svršeno oslobođenje zemlje, organizacija republikanska već se počela stvarati.

Od četiri člana prvog Glavnog Odbora Samostalne Radikalne – koliko ih je bilo ostalo u stranci – samo je jedan otišao u Demokratsku Stranku, koja je uvela u svoj program dinastiju i monarhiju.  Ostala trojica, sa izvesnim brojem mladih članova Samostalne Radikalne Stranke, pristupili su organizaciji Republikanske Stranke.“

U TO VREME slobodni pripadnici Crne ruke sumnjičeni su za republikanizam. Tako je vlastima bilo poznato da neki od njih održavaju veze sa Jašinim sinom, Borom Prodanovićem.  Kontakti između republikanaca i bivših oficira, u kojima je zabeležena i razmena novca, odvijali su se u to vreme i u Parizu, a dovodili su ih u vezu i sa atentatom na regenta Aleksandra izvršenim na Vidovdan 1921. godine.  (Načelnik odeljenja u generalštabu, general Petar Marković, Komandantu grada Beograda. Dragan Bakić navodi više primera kasnijeg pristupanja preživelih članova Crne Ruke komunistima i njihovom režimu. Tako se pukovnik Božin Simić vratio u Jugoslaviju na kraju Drugog svetskog rata postavši član AVNOJ i kasnije Privremene narodne skupštine, imenovan je potom za ambasadora u Republici Turskoj, penzionisavši se na tom mestu.

Pukovnik Vladimir Tucović je takođe postao većnik AVNOJ i član PNS. I treći pukovnik, Vojislav Gojković, je po završetku mandata PNS, čiji je član takođe bio, ponovo stupio u vojsku gde je ostao do penzionisanja.)

U ČITAVOM pregledu pređašnje istorije Srbije Prodanović je prepoznavao malo toga dobrog: „Javila se jaka tendencija (posle 1903. godine, prim Č. A.) da država pođe unazad, k preživelim ustanovama i anahroničnim zakonima. Umesto potrebnog sužavanja vladalačkih prerogativa, one su još više proširene na štetu parlamentarnih privilegija i narodnih prava. Monarhija se pokazala nesposobna za evoluciju, protivna napretku, neraspoložena prema velikim političkim i socijalnim problemima koje je Svetski Rat stavio na dnevni red u svem svetu, zatvorena za kakve bilo korisne reforme, sa starovremenskim požudima, preteranim egoizmom i antidemokratskim osećanjima.

Dinastički i monarhički interesi stavljeni su iznad i ispred pitanja o narodnom jedinstvu, i radi njih odbačen je plebiscit narodni za jedinstvo, uništen suverenitet Konstituante, i primorani poslanici na zakletvu vladaocu pre nego što je u Konstituanti rešeno pitanje o obliku vladavine.“

U predratnom razdoblju Samostalna radikalna stranka, baš kao ni građanska grupa „Republika“ nisu imale razrađeni program ustavne reforme. Činilo se da bi srpski republikanci primenili neki od viđenih evropskih modela – švajcarski, francuski ili španski sa manjim izmenama i prilagođavanjima. Takođe, list Republika zamerao je samostalcima oportunizam. Načelni Prodanović nije baš ideologiju uvek pretpostavljao pragmatizmu:

„REPUBLIKANSKI oblik nije nam bio cilj nego jedno  sredstvo,  da se održi narodno i državno jedinstvo i izvrše velike i blagotvorne reforme neophodne za narodno blagostanje. U našoj monarhiji to je bilo nemogućno: ona je služila samo najvišim klasama i najbogatijim slojevima našeg društva. Jugoslovenska Republikanska Stranka našla je da naša republika treba da bude: federetivna, narodna i  socijalna.

Centralizam se pokazao kao rđav politički sistem i u državama u kojima postoji vekovima. Država je proširila svoje funkcije; njoj nije danas jedini zadatak da štiti život i imanje svojih građana, i da čuva narod i zemlju od tuđina. Od policijske ona je postala socijalna država prihvatila se novih problema, primila mnoge nove dužnosti, umešala se u raznovrsne odnose svojih građana, preuzela nase mnoge brige i poslove.

Centralisana, ona je nesposobna da ih izvede kako valja, i umesto da ih rešava, ona ih svesno ili nesvesno sabotira. Sem toga naše oblasti živele su desetine vekova razdvojene jedna od druge: one su stvorile svoje zasebne kulture, stekle specijalne mentalitete, odnegovale osobene tradicije, koje je štetno naglo kršiti; dobile izvesne naročite etičke pa i etničke odlike. Stegnuti ih do sitnica u jedan isti kadar politički, dati im u svemu podjednake zakone i ustanove, znači pokušati da se sa nekoliko kilograma štampane hartije uništi ono što je stvarano više od dvnajst vekova.

Ko hoće mnogo da stegne, ne steže ništa, – kaže, i s razlogom, jedna francuska poslovica.“

POTREBA nove države da bude i „federativna“ i „republika“, otvarala je u ovom Prodanovićevom spisu ponovo veliko pitanje države uzora i povezanosti reforme društva sa preokretom u političkom sistemu. Prodanovićevo stanovnište – da je moć predsednika SAD prevelika, te neodgovornost vlade pred Kongresom, kao i činjenica da Francuskoj narod „ne vredi gotovo ništa“, a „parlament“ iako mu je vlada „igračka“ može biti i prosto „oruđe u rukama okretnih političara“ – ostavljao je malo izbora za uzor.  Jugoslovenskoj federativnoj republici trebalo je nešto više. Zato je preporučivao, što je bilo najbliže željama republikanske grupe u Srbiji 1907. godine, da bude primenjen švajcarski sistem. Kao ključno iz ovog sistema Prodanović je 1923. video narodno pravo zakonodavne inicijative i referenduma. To bi bila, prema njegovom mišljenju, istinska kontrola celokupnog državnog aparata. Autorov najvažniji zadatak, stvaranje „socijalne i solidarističke“ republike, bio je, kako je verovao, lako ostvariv, ukoliko bi narod dobio punu vlast u svoje ruke.    

Vreme će pokazati šta su ovi zahtevi nagoveštavali, kojoj političkoj snazi su ove ideje najviše odgovorale i kako se sve završilo. Republikanska stranka bila je jedna od, svega, četiri stranke, koja je tokom trajanja jugoslovenske monarhije u svom nazivu nosila odrednicu „jugoslovenska“.  Takvo opredeljenje menjalo je donekle njena polazišta ali i ciljeve. Odanost švajcaraskom i francuskom republikanizmu dodatno su je ograničavale u podeljenoj, napetoj, nacionalističkoj, revolucionarnoj i neprekidno kriznoj politici međuratne države.

DREVNI IDEALI

U ISTORIOGRAFIJI  je prevladavalo mišljenje kako je republikanizam u Srbiji bio sporedna i nedovoljno razvijena i moćna politička snaga. Ideološka matrica iz vremena realnog socijalizma glasila je da je srpsko društvo, posebno u prvim decenijama borbe za samostalnost, bilo toliko nerazvijeno da je njegov republikanizam bio blizak idealu drevnih društava. Takav republikanizam bio je, prema ovom narativu, protivan monarhiji, kapitalizmu i središnjoj monarhijskoj vlasti, a naklonjen idejama radikalne levice i komunizma.

SUTRA: IDEJE O REPUBLICI KAO DEČIJA BOLEST 19. VEKA

Preporučujemo

Feljton

0 3

FELjTON - NA KRFU SE KRUNIO UGLED DINASTIJE KARAĐORĐEVIĆ: Tokom tri godine dugog progonstva srpska država je prolazila kroz razne krize

25. 10. 2023. u 18:00

Feljton

0 1

FELjTON - SOCIJALDEMOKRATE TRAŽE USPOSTAVLjANjE REPUBLIKE: Dimitrije Tucović se zalagao za balkansku federaciju demokratskih narodnih republika

24. 10. 2023. u 18:00

Društvo

0 3

FELjTON - VREĐANjE I ISMEVANjE POREKLA VOĐA RADIKALA: Crkva je odgovarala republikancima: "Oprosti im, Bože, ne znaju šta rade"

23. 10. 2023. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije