Feljton

FELJTON - PRETNJE KRALJU PETRU DA ĆE OSTATI BEZ KRUNE: Tokom prve godine izlaženja zabranjeno je čak osam brojeva "Republike"

Piše: Dr Čedomir Antić

22. 10. 2023. u 18:00

KRALjU je opozicija poručivala da ukoliko ne bude skroman, srazmerno bogatstvu srpskog naroda, te u slučaju da ne obavlja svoju dužnost, može da ostane i bez krune.

ФЕЉТОН - ПРЕТЊЕ КРАЉУ ПЕТРУ ДА ЋЕ ОСТАТИ БЕЗ КРУНЕ: Током прве године излажења забрањено је чак осам бројева Републике

Upozorenje jednog opozicionog poslanika delovalo je upravo revolucionarno: “Kralju treba reći: ’Gospodaru, ti još nisi uspeo da za svoje ime i za svoju vladavinu vežeš kakvu nacionalnu tekovinu državnu, i za to se narod ne oseća obaveznim da predlog tvoje vlade primi.’“

Čula se i tvrdnja da je narod u dvema srpskim državama – Crnoj Gori i Srbiji – razdvojen „čitavim ambisom“ i to isključivo zbog dinastičkog suparništva – “ranije Petrović i Obrenović, sad Petrović i Karađorđević“. „E pa gospodo, ja mislim da je to već dosta, pa i suviše.“ Narod ima prava “da se jednom razuzda i da vikne onom koga se tiče: ...i ja kao narod imam pravo da se čujem i da zahtevam...“

Međutim, autori tekstova u „Republici“ smatrali su da pismo prestolonaslednika Đorđa predsedniku Narodne skupštine u vezi sa apanažom nije bilo samo kršenje ustavne prakse, već i dokaz protiv monarhije. Kao da je govornik na narodnom zboru, uvodničar je prosto uzvikivao: “Ustav za Prestolonaslednika nema nikakve pravne sankcije, za njega to je skup moralnih propisa. Tim se propisima prestolonaslednik može pokoravati, ali ne mora: to je njegova volja. Njegovi akti ne moraju odgovarati ’ustavnoj praksi’. Njegovi akti nisu ni akti jednog građanina, iz prostog razloga što u Srbiji postoji jedino podanička masa kojom upravlja jedna privilegisana porodica čiji je član i Prestolonaslednik.“

Zaključak je svakako ukazivao na eshatološku prirodu borbe koju je republikanska omladina verovala da vodi ali i površno poznavanje starije istorije: „Istorija nas uči da je svaka ona država u kojoj su zvanja nasledna samim tim varvarska država.“ Nisu prošla ni dva meseca otkako je izašao prvi broj „Republike“, a autori su već pisali kralju Petru kao „kralju Sijama“, umesto kao u početku „Švajcarske“.

I NOVIJA istorija Srbije, posebno njene politike, bila je za „republikanske demokrate“ samo jedna izmena izdaja i zločinstava. Činilo se kao da su se mladi revolucionari nadmetali u osudi političara koji su vodili Srbiju tokom prethodnih pola stoleća. Devet godina ranije umrli vođ Narodne liberalne stranke Jovan Ristić označen je kao državnik „višeg ranga i težeg autoriteta“. Naprednjački prvak i biši predsednik vlade Milutin Garašanin nazvan je „slivničkim junakom“, a liberalski političar i potonji nacionalac Stojan Ribarac „goračićkim vitezom“. Nikola Pašić, koji je u to vreme kao prva ličnost Nardone radikalne stranke bio na čelu vlade, podsmešljivo je proglašen za „Bizmarka sa Timoka“. Istinski revolucionari, autori tekstova u „Republici“, posebno su kritikovali one koji je trebalo da im ideološki budu najbliži. Samostalne radikale, najmoćniju političku grupaciju koja je u samom svom vođstvu imala republikance, nazivali su „destilisanim radiklacima“. Odnos Ljubomira Stojanovića prema monarhiji videli su kao kompromisan, stranački, oportunistički i u suštini zaštitnički, tvrdeći da je on manje bio spreman da se suprotstavi monarhiji nego austrijski socijaldemokrati.

REPUBLIKANSKE demokrate nisu imale bolje mišljenje ni o spoljnoj politici novovekovne Srbije. „Srbija“ je svojim ustankom pokazala primer Bugarima i Grcima, a njena diplomatija je vodila „turkofilsku politiku“. Umesto oslobođenja teritorija ili reformisanja Stare Srbije i Makedonije, dobit su bili „vranci, muštikle i tabakere“, koje su veziri poklanjali „kraljevskim veseljacima i ministrima“. Odnos prema Rusiji, prema njihovom tumačenju, bio je ne samo rusofilski već i „rubljofilski“. „Ljubeći svaku rusku čizmu“, srpski vlastodršci žrtvovali su svoju unutrašnju samostalnost:

„Srbija je po zapovestima iz Petrograda, obarala kabinete, odlagala i rasterivala skupštine i ubijala kraljeve.“ Rat protiv Osmanskog carstva (1877. prim. Č.A.) u koji su ih iz Sankt Peterburga gurnuli ne samo da je iscrpeo Srbiju već je žrtvovao Austrougarskoj Bosnu i Hercegovinu kao i „etnografski i vojnički čvor Srpskog Naroda, Novopazarski sandžak“. Takve monarhističke vlade služile su Austriji „germanskoj avangardi“ na Balkanu. Nagrađivala je i odlikovala „austrijske tirane“ u Bosni, pomagala „ugnjetačima“ u Sremu, Banatu, Bačkoj, Slavoniji, Hrvatskoj i Dalmaciji. Zato, tvrdili su, nisu usledili protesti zbog delovanja „austrijskih agenata, katoličkih fratara i arnautskih fanatika“ koji „pripremaju okupaciju Stare Srbije i Makedonije“.

„Republika“ je kritikovala i samog kralja Petra. U to vreme nevelikog ugleda dinastije Karađorđevića, širili su se glasovi da je srpski monarh alkoholičar. Istina, kralj Petar je bezmalo pola veka ranije iza sebe ostavio pustahijske dane izgnanstva u Parizu.

Pritom, u Beogradu – gde je u to vreme živelo oko 80.000 stanovnika – takav porok nikome nije bilo moguće sakriti a kamoli prvom čoveku države. Ipak, kraljev alkoholizam bio je stalna tema mnogih novina. Objavljivane su i karikature koje su ga prikazivale raspojasanog i vidno pijanog...

U jednom članku srpski republikanci su kao temelj uspeha Švajcarske prepoznavali njenu prosvetnu politiku. Ukratko, reč je bila o „razumnoj primeni i pametnom vršenju zakona“. Švajcarska tog vremena bila je opšti uzor države koja brine o obrazovanju svojih građana i neprekidno unapređuje prosvetu. Radilo se o opštem mestu koje nisu samo ponavljali srpski republikanci.

NAVRŠAVALO se godinu dana delovanja Republikanskog kluba. Republikanci su se o godišici žalili zato što su za to vreme „promenili više lokala (u kojima su držali svoje sastanke, prim Č. A.), no što su održali sastanaka“. Pored toga što su vlasti zabranjivale vlasnicima kafana da budu domaćini sastancima republikanaca, navodno je bilo primetno i prisustvo vladinih „špijuna“. Tokom nešto više od godinu dana zabranjeno je čak osam brojeva „Republike“. Međutim, ako je prema pisanju rupublikanaca skupština sama prihvatila da bude u službi pojedinaca, „vlasnika“, „Bizmarka sa Timoka“ i „Dalaj Lame“, a sud delovao protiv slobode misli mimo zakona, onda se moglo očekivati da se elementi jednoumlja pojave i među njima samima. Tako je u Zaječaru krajem 1907. osnovana „Građanska kasina sa čitaonicom i bibliotekom“. Vanstranačka, ona je okupljala 130 do 140 „bez svake sumnje slobodoumnih građana“. Ipak, kada je jedan od republikanaca najavio da će držati predavanje o Tolstoju i njegovim pogledima na državu, crkvu i školu uprava je od njega zahtevala da joj prethodno preda napisano predavanje. Uprava koju su vodili „jedan popov sin, jedan katiheta i jedan sudski čata“ je na posletku ovo predavanje i odbila. Umesto da uzvikne kao u ranijim prilikama kako „toga ima samo u Persiji“, autor članka je naveo da ga ceo slučaj podseća na zabranu Šilerovih Razbojnika u Osmanskom carstvu.

PLAĆENA KNjIGA

AUTORE "Republike" žestilo je što strani novinari povremeno pišu pozitivno o srpskom monarhu i vladi. Tvrdili su da su pojedini britanski listovi javili kako je Alfredu Stedu pre nego što je započeo pisanje jedne knjige "o modernoj Srbiji" isplaćena "velika suma" iz srpskog dispozicionog fonda, zaključivši kako se "sav lični magnetizam kraljeva ogleda u ’njihovom’ zlatu!"

SUTRA: VREĐANjE I ISMEVAVANjE POREKLA VOĐA RADIKALA