FELJTON - IDEOLOG SOCIJALIZMA SKLON PREMA MONARHIJI: Svetoduhovski ustav iz 1869. napisan je po uzoru na nemačku državu Baden-Virtemberg

Piše: Dr Čedomir Antić

14. 10. 2023. u 18:00

JEDANA nova generacija srpskih studenata, koja se školovala u Švajcarskoj, Francuskoj i Rusiji, posle 1869. godine prihvatila je i republikanske ideje.

ФЕЉТОН - ИДЕОЛОГ СОЦИЈАЛИЗМА СКЛОН ПРЕМА МОНАРХИЈИ: Светодуховски устав из 1869. написан је по узору на немачку државу Баден-Виртемберг

Svetozar Marković je monarhiju video kao nužnost za Srbiju, Foto "Vikipedija"

U to vreme (1868-1872) u Srbiji je na vlasti bilo Drugo namesništvo. Na vlasti su se našli mladi ljudi – Milivoj Blaznavac imao je 44, a Jovan Ristić 37 godina kada su postali namesnici.  Oni su bili školovani u inostranstvu, dičili su se svojim liberalnim idejama.  Učeni, bio je znatno stariji.  Čak je i treći namesnik Jovan Gavrilović, koji je 1868, istina, navršio 72 godine, bio učeni visoki činovnik i istoričar, osoba koja je sa Vukom Karadžićem razmenila najveći broj pisama u celokupnoj njegovoj korespondenciji.  Optuživši pristalice Karađorđevića za ubistvo kneza Mihaila, namesnički režim nikako nije zapostavio protivnike sa levice – krajnje liberale i pristalice Svetozara Markovića. U izvorima, međutim, nema mnogo spomena o opasnosti koju su osećali od onih političara koji su želeli da promene oblik vlade u zemlji.  Namesnici su imali velike ambicije, pored nastojanja da Srbiju oslobode obaveza plaćanja danka Porti, pokušavali su da kneževini priključe nove zemlje.

General Blaznavac je pokušavao da za Srbiju zadobije Bosnu, pa je nekakva obećanja dobio od mađarskog političara Đule Andrašija. Nesigurni, u izvesnoj meri posvađani i svesni vremenskog ograničenja svog mandata, namesnici su se okretali na razne strane. Benjamin Kalaj, kasnije uticajni mađarski političar i diplomata, beležio je svakodnevne kontakte tokom mandata na mestu generalnog konzula Dvojne monarhije u Beogradu.

PRVI namesnik Blaznavac verovatno je pomišljao da pogađa konzulove misli kada mu je rekao, verovatno u uverenju da je za Srbiju u političkom i ekonomskom pogledu korisno snažnije povezivanje s Austrougarskom, kako je naklonjen formiranju međunarodnog (podunavskog) "jakog saveza", kome bi se kao republike ili monarhističke konfederacije zajedno sjedinili Južni Slaveni, Mađari, Rumuni i Grci.  Bila je to stara Košutova zamisao, koju je delio i Kalaj. Nju je, naravno, bez „republikanske varijante“, srpska vlada preporučivala svojim hrvatskom sagovornicima, ali su je ovi odbijali zazirući da bi nemačku prevlast mogla zameniti mađarska.  Zanimljivo je da je i Blaznavac, baš kao i dvadesetak godina kasnije Nikola Pašić, uprkos privrženosti monarhiji (Blaznavac je svakako imao i izvesne lične ambicije), dozvoljavali uspostavu republikanskog oblika vladavine u slučaju stvaranja neke šire balkanske zajednice

SVETOSAVSKI ili Namesnički  ustav iz 1869, koji je u Srbiji doneo režim uspostavljen godinu dana ranije, napisan je po uzoru na konstituciju nemačke države Baden-Virtemberg. Namesnički režim je, uprkos svojoj liberalskoj ideologiji, bio u suštini nestabilan i oslonjen na policiju.  Iako novim ustavom nije određena narodna suverenost, Srbija je prvi put slovom najvišeg pravnog akta postala parlamentarna država. Skupština nije imala pretežnu vlast u državi i deo njenih poslanika nije bio neposredno izabran, u to vreme nisu postojale stranke, niti je skupština uticala na formiranje vlade, ali je ipak ona dobila istinska ovlašćenja. Među njima je svakako najvažnije bilo ono koje je vezano za njeno učešće u donošenju državnog budžeta. Član 32 Ustava iz 1869. garantovao je slobodu govora i svih vrsta javnog izražavanja. Njime je najavljeno i donošenje zakona o „pečatnji“.  Zakon o slobodi štampe ipak tada nije donesen ni brzo ni bez otpora. Jedan austrijski zakon (iz 1862) malo je prilagođen i usvojen 1870, ali se opozicija nastavila da bori za njegovu promenu tokom narednih godina. Tek krajem 1875. vlada Ljubomira Kaljevića donela je novi zakon koji je ukinuo članove prema kojima su policijske vlasti vršile cenzuru novina.  Ovaj zakon je ubrzo suspendovan, a borba za slobodu štampe nastavljena je uz promenljivu sreću i kratkoveke uspehe, zajedno sa borbom za parlamentarizam, sve do 1903. godine. Čak i sa trijumfom parlamentarne demokratije tokom prve decenije 20. veka, pitanje štampe biće stalni front na kome će kvalitet pa i samo postojanje parlamentarizma biti stavljano na probu.

NAMESNIČKI svakako nije predstavljao zadovoljenje težnji Dragiše Stanojevića ili studenata koji su se u to vreme školovali u Cirihu. No, iako nije došlo do velikih socijalnih promena, niti do prevrata koji bi u pitanje doveo oblik vlade, reč je bila o jednoj od najvećih revolucija koja se dogodila u srpskoj istoriji. Namesništvo autonomne kneževine je bez sporazuma sa velikim silama i u uslovima monarhovog maloletstva promenilo ustav. Novi ustav je, u odnosu na prethodnu konstituciju, predstavljao veliki iskorak kad je reč o slobodama i demokratiji, posebno imajući u vidu društvo Kneževine Srbije. U evropskim okvirima on je bio konzervativan – njegov nemački uzor nastao je po mnogo čemu kao rekacija na ranije revolucije, i to ne iz 1848. godine, već sa početka 19. veka. Ovaj model iz 1819. godine, koji je, istina, reformisan 1868, davao je pretežnu vlast monarhu. Sa druge strane, skupština, čije je poslanike delom imenovao knez, koja nije birala vlade niti imala konačnu reč kod budžeta, dobila je značajan udeo u donošenju zakona, postajući tako činilac i grana vlasti. Pored monarhove vlasti, skupštinska je u 1. članu ustava unesena u samu definiciju srpske države. Što je važnije, pokazalo se da Velika narodna skupština može da donese ustav i mimo ranije konstitucije, nasuprot velikim silama i bez učešća vladara.

IDEJE  Svetozara Markovića su, pored socijalističkih, uticale i na razvoj republikanskih ideja u srpskoj javnosti – posebno među omladinom. Svetozar Marković je počeo da izdaje list „Radnik“, gde su razmatrali „poglavito radničko pitanje, tumačili socijalizam i Internacionalu, branili Parisku Komunu“.  Markovićevi biografi, međutim, ne tvrde da je on bio republikanac. Posvećen temeljnoj promeni društva, uvođenju socijalizma i opštinske samouprave, Marković je u ustavnoj reformi predviđao prevlast skupštine ali ne i ukidanje monarhije. Slobodan Jovanović verovao je da već koncept o pretežnoj vlasti skupštine podrazumeva jedan republikanski program.  Od posebne važnosti u ovom konceptu bilo je ukidanje vladarskog apsolutnog veta i njegovo pretvaranje u suspenzivni. Ipak, na osnovu izričitog navoda samog Markovića, Jovanović je zaključio da je on bio monarhista. Prema ovom tumačenju, Marković je bio monarhista ako ne po osećanju, onda zato što je monarhiju video kao nužnost za Srbiju: „Kod nas postoji monarhija – prvo zato što narod tako hoće; drugo zato: što su naše spoljne okolnosti takve, da se nikakva druga forma državna ne bi trpela od strane suseda od kojih zavisimo. Ovi su razlozi zaista značajni i monarhija treba da postoji.“

MONARHISTI I REPUBLIKANCI

SKORO dve decenije trajaće borba za uspostavu narodne suverenosti i na ovo pitanje će se uglavnom svesti sukob između „monarhista“ i „republikanaca“ u Srbiji. Dok će istinski republikanci težiti, pre svega, radikalnoj socijalnoj revoluciji, odbacujući ustanovu monarhije ali relativizujući sopstveno republikanstvo u odnosu na društvene promene, malobrojni doktrinarni republikanci izdvajaće se isključivim zahtevima za osnivanje republike. Velika većina srpskih političara će, nasuprot njima, sledeći težnju za punom narodnom suverenošću, relativizovati sopstveni monarhizam.

SUTRA: IDEJE PARISKE KOMUNE UTICALE NA RADIKALE

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

CRNOGORCI KIPTE OD BESA ZBOG SKANDALA NA CRNOGORSKOJ TELEVIZIJI: U sopstvenu državu ne možemo da čujemo himnu!