POLICIJSKA VLAST NAROD DELI U POLITIČKE PARTIJE: Cenzura je Stanojeviću "gledala kroz prste" zato što je kritikovao opozicione liberale

PRVE mesece vladavine Drugog namesništva (1868-1872) obeležile se mnogobrojne kritike na račun srpske vlade sa raznih strana.

Tekstovi Živojina Žujivića su bili „trn u oku“ vlsti, Foto Arhiv SANU

Zanimljivo je pisanje češkog „Korespondenca“  koji je sa „konzervativnih, nacionalističkih i slovenskih“ pozicija analizirao prilike na Balkanu. U broju od 12. decembra, autor članka tvrdi da se „skipetarski“, arbanaški odredi „hrabro bore“ protiv turskih trupa, a Grčka stoji u otvorenom ratu sa Portom, Bugari se bez nade u pomoć od strane Kneževine Srbije spremaju na novu pobunu protiv Turaka. Za to vreme je „srpska vlada uzela za sebe kao primer politiku  koja podrazumeva mir po svaku cenu, i kultivira na sve strane prijateljstva i kordijalnu antantu“, dok neodložna pitanja ostavljaju „dragome gospodinu Bogu“. Sa dozom fatalizma autor članka se konačno pita: „Šta bi Karađorđe i Miloš rekli kad bi tako videli današnju Srbiju i kada bi mogli da čuju kako mladi Srbi u pariskom fraku bistre republikansku kavansku politiku?... Svakako dobro očešljana frizura biće tako bolje sačuvana nego u gudurama Balkana, ali da li će i srpsko ime i slava srpskog junaštva biti, to je drugo pitanje“. Naklonjen ratobornim „skipetarima“ u Debru, autor članka im je želeo, nesumnjivo, veći uspeh „nego republikanskim Srbima“.

Početak sedamdesetih godina označio je kraj zenita klasičnog evropskog liberalizma.

Srpski intelektualci skloni ovoj ideologiji bili su svesni ograničenih mogućnosti koje je nesamostalna, agrarna, neprosvećena i siromašna Srbija imala za razvoj prema liberalnim načelima. Industrijalizacija, osiromašenje stanovništva zapadnih država i njihovo besomučno nadmetanje ispunjavali su ih strepnjom i sumnjom.  Okretanje narodnim tradicijama i njihovo idealizovanje, na jednoj, te praksa policijskog režima nominalno liberalskog Drugog namesništva, na drugoj strani, dovodili su ih u apsurdan položaj.

Uspeh nacionalnog ujedinjenja Nemačke na osnovama autoritarne monarhije, te kratkotrajno skretanje francuske političke javnosti ulevo, ostavljali su ih bez spoljnopolitičkog oslonca.

KADA su se u burnim godinama, nakon što je avgusta 1872. knez Milan preuzeo punu vlast, u Narodnoj skupštini pojavili poslanici naklonjeni narodnjačkim i radikalnim idejama, njihov je program bio prilično rudimentaran i sveden. Kao republikance i revolucionare njih su, pre svega, videle državne vlasti. Dobar primer tih širih promena dogodio se početkom 1875, nešto više od godinu dana pre nego što će Srbija stupiti u rat sa Osmanskim carstvom. Bilo je do krajem februara, svega dve sedmice pre nego što je 10. marta (po Novom kalendaru) umro Svetozar Marković, kada je u Narodnoj skupštini organizovana manjina doskorašnjih liberala, koja je brojala trideset poslanika – predvođenih Adamom Bogosavljevićem, Milanom Kujundžićem, Urošem Kneževićem i Milijom Milovanovićem – podnela predlog čija je prva tačka zahtevala da se „okružna načelstva kao izlišna sasvim ukinu“. Dalje su tražili: „...da vlast policijsku“ ima da „vrše sreske vlasti i opštinski sudovi“. Na nivou okružne vlasti ostali bi samo sudovi.

Velika ovlašćenja policije (unutrašnjih dela) činila su da se, prema obrazloženju ovog predloga, „okružne policije... mešaju u najsitnije poslove opština, srezova i okružja“.

Policijska vlast je narod podelila u partaje „apseći, goneći i najpoštenije ljude, nazivajući to jednog to drugog – buntovnik, komunac, republikanac i jošti sijaset“.

Uhapšene su držali u pritvoru nastojeći da ih nepravedno optuže i osude na dugotrajnu kaznu zatvora. Pored velikih troškova okružne policijske vlasti, predlagači su kao njen nedostatak navodili veliku birokratizaciju. Predsednik vlade Danilo Stefanović odbio je i sâm ovaj predlog, označavajući ga kao butovnički akt, objavivši da on neće ni biti stavljen u skupštinsku proceduru.  

DRAGIŠA Stanojević na sledeći je način 1881. opisao pojavu republikanizma, i uopšte novih evropskih ideja, u Srbiji. Kroz jednu priču postavio je scenu u kojoj je u sećanjima na još žive socijaliste u Srbiji sebi dodelio centralnu ulogu: „U godinama 1868, 1869. i 1870. i to pre nego što će se Svetozar pojaviti, živeo je u Zemunu Srbin jedan, koji je pre toga kratko bio profesor u velikoj školi, pa je gonjen pod namesništvom, morao sa svojom familijom Srbiju ostaviti. Taj mladi profesor i doktor školovao se u Nemačkoj i Francuskoj i vratio se iz Pariza kući sa glavom punom nesvarenih ideja revolucionarnih. Povratak njegov bio je u godini 1867. kada bejahu na vladi u Srbiji stari konservativci. Liberali, tadanja opozicija, bili su u najvećem jeku svoje popularnosti. U to doba velike nade polagahu na liberale, a njihova „Zastava“ smatralo se kao strašilo i čudo crvenjaštva.

No mladom Parizliji sve to nije bilo dosta. Dalje, mnogo dalje hteo je ići, a namera njegova bila je ni manje ni više no da usreći narod srpski! U istini on je bio čisti republikanac, a bio je, ako hoćete, i nešto malo socijalista ...

RAZUME se da, on sa svojim republikanstvom nije mogao izaći na sredu, jer pod stegom Hristićevom nije bilo ni misliti na otvorenu propagandu ideja republikanskih. No promućurni profesor brzo se doseti nekom likavstvu. Liberal nije liberalstvo ga ne zadovoljava, malo mu je. Demokrata do duše jest, ali demokratizam ne bi bio ništa u narodu za koji veljahu da je demokratičan, a naš je doktor hteo po što po to nešto novo.

Pored polemike sa liberalima, doktor je bio politički usamljen i podršku je uživao samo među svojim studentima na velikoj školi. Studenti su ga podržali potpisima u pismu Boškovićevoj Srbiji. Ali: “U kojoj meri je naš doktor ozbiljno uzeo svoje republikansko radikalstvo vidi se iz toga što je, hoteći ostati sebi sledstven i ne strašeći se bajoneta, (kojih se i danas ne straši) skupio bio pred veliku školu, baš preko puta od policije, blizi dve stotine đaka u nameri da, ni manje ni više – proklamuje republiku, dokazujući: ’da pokojnog kneza samo narod naslediti može’. Do duše namesništvo je posle pokušalo da ga za sasvim nešto drugo obedi, podmećući mu ono čega se doktor vazda gnušao i gnuša. No namesništvo u tome nije uspelo, mada mu je na usluzi stajala ondašnja azijatska pravda, a vreme je odonda jasno dokazalo, da ni doktor nikada nije bio dinastijaš, i da je 1868. nevin bio i nevin stradao.“

Objašnjavajući složeni proces koji ga je od radikala pretvorio u socijalistu, a od nekadašnjih socijalista stvorio radikale, Stanojević je sa distance duže od jedne decenije i dalje sa čuđenjem opisivao zvaničnu reakciju na njegov republikanizam. Budući da je u brošurama „monarhiju dobro drmusao“, cenzura mu je „gledala kroz prste“ zato što je kritikovao opozicione liberale.

PRVI BARJAK RADIKALSTVA

DRAGIŠA Stanojević  je  smerao da obrazuje jednu partiju, koja bi bila u istini stranka republike, ali bi naravnio nosila drugo ime. Sva je majstorija bila pronaći ime, zgodno i kitnjasto. No on je i te teškoće pobedio, jer se sa nešto dobre volje mnogo može. Prilika mu se ukaže i da to ime pronađe i da stupi u akciju; sukob njegov sa liberalima bi uzrok te se prvi put u Beogradu razvi, – "nemojte se uplašiti! – barjak radikalstva."

SUTRA: IDEOLOG SOCIJALIZMA SKLON PREMA MONARHIJI

Preporučujemo

Feljton

0 1

FELjTON - HAPŠENjA REPUBLIKANACA I ZABRANE NjIHOVIH NOVINA: Zlatni vek ne treba tražiti za nama nego pred nama – poručivala je srpska omladina

10. 10. 2023. u 18:00

Feljton

0 2

FELjTON - SRBI RAZAPETI IZMEĐU DVE RUSKE IDEOLOGIJE: Početkom 1864. došlo je do sukoba vlade i liberala u Društvu srpske slovesnosti

09. 10. 2023. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije