FELJTON - ŽENA RATNIK POSTAJE DOBAR ZEMLJORADNIK: Spomen - ploča, na kući Milunke Savić u Stepanovićevu je nažalost skinuta

DRUGI toplički gvozdeni puk „Knjaz Mihailo”, nakon završetka rata po želji kralja Petra I Karađorđevića stacioniran je u Beogradu i proglašen gardijskim, što je bila velika počast za pripadnike tog elitnog sastava srpske vojske.

Kuća koju je Milanka sazidala u Stepanovićevu, Foto Iz knjige "Milunka Savić Vitez Karađorđeve zvezde i Legije časti"

Kasnije, 1920. godine, kada je i formalno ustrojena Garda, pripadnici Topličkog puka su demobilisani. Iako je u puku ažurno vođena arhiva, ipak se nije moglo tačno utvrditi kog datuma je 1914. godine Milunka Savić stupila u redove ove jedinice i kada je 1919. godine demobilisana.

Nakon prepiski sa Ministarstvom vojske i mornarice Milunki je potvrđeno da je svoje učešće u ratu u sastavu Topličkog puka započela u septembru 1914. godine, ali vreme demobilizacije je ostalo nepoznato, pa joj je naloženo da datum dokazuje svedočenjem svojih ratnih drugova. Milunka je u izjavi, uz potvrdu dva svedoka, dokazala da je demobilisana 19. avgusta 1920. godine, ali je ostalo nejasno zašto joj ta godina nije priznata u penzijski staž.

Nakon zvaničnog izlaska iz vojske, Milunka se vratila u svoju Koprivnicu, ali ne da tamo i zasnuje novi život. Iako bez odgovarajućeg školskog obrazovanja, ali sa dragocenim životnim iskustvom ona će se vratiti u Beograd gde će uz dosta muka i truda voditi novu borbu za život dostojan ratnika sa visokim odličjima.

PRVO radno mesto bilo joj je u Opštoj državnoj bolnici u Beogradu, gde je radila kao spoljna bolničarka od 1. februara 1921. do 1. avgusta 1922. godine. Na letovanju u Dubrovniku, 1922. godine, upoznaje Veljka Gligorovića iz Sarajeva sa kim sklapa brak i započinje zajednički život. Da bi bila pored svog izabranika daje otkaz u Državnoj bolnici i odlazi u Sarajevo gde se zapošljava u Zavodu za izradu vojne odeće kao pregledačica i uspešno radi od 6. novembra 1922. do 16. aprila 1924. godine.

Iako je u Zavodu u Sarajevu bila uspešna nekvalifikovana radnica Milunka daje otkaz i sa mužem se vraća u Beograd. Po dolasku u glavni grad rađa im se kćerkica Milena. Dve godine kasnije 1926. Milunka više ne živi sa suprugom Veljkom koji je u Beogradu dobio posao u pošti, ali zapostavio porodicu i kasnije preminuo. Sve do novembra 1927. godine Milunka živi kao samohrana majka sa kćerkicom Milenom u Stepanovićevu u Bačkoj, gde je na osnovu „Dobrovoljačkog uverenja” koje joj je izdalo Ministarstvo vojske i mornarice dodeljena „dobrovoljačkom kompetencijom” površina od pet hektara (osam katastarskih jutara i 1.100 kvadratnih hvati obradive zemlje i potkućnicom od 800 kvadratnih hvati) na novo-osnovanoj dobrovoljačkoj koloniji Marijin majur, kasnije nazvanoj Stepanovićevo.

Tamo je, uz pomoć svojih ratnih drugova, takođe srpskih dobrovoljaca, izgradila vrlo lepu kuću, koju je nedugo zatim prepustila sestri Slavki i preselila se u Beograd.

„Stepanovićevo dobrovoljačko naselje u opštini Novi Sad, imalo je tu čast da je, među 226 ratnih dobrovoljaca, boraca sa Solunskog fronta, živela nekoliko godina Milunka Savić, narednik srpske vojske sa najvećim srpskim i savezničkim odlikovanjima za ratne zasluge.

MALO je onih koji danas znaju (čak i u Stepanovićevu) da je Milunka Savić (heroj Prvog svetskog rata kojoj se divila i Evropa) jedno vreme živela u Stepanovićevu, uz svoje saborce, obrađujući skromno parče zemlje mukotrpno kao i oni, dobijeno za ratne zasluge.

Ona je bila ne samo žena-ratnik već i žena-zemljoradnik, pri čemu je zbog oskudice, umesto konjske imala zapregu od dve krave, a pisac ovih radova je pamti i danas u takvom izdanju kako je u siromaštvu živela dostojanstveno, nekoliko godina posle Drugog svetskog rata, dok je bila u ovom selu. S njom je tada bila još jedna žena, njena najmlađa sestra Slavka (imala je dva sina - Relju i Toplicu koji su bili đaci stepanovačke osnovne škole, tada četvorogodišnje), a u kući pored njihove živela je Milunkina poćerka Zorka.

- Zora, tada već udata za Đokića, rodom iz Svrljiga. Nedugo potom, Milunka se odselila u Beograd.

Jedino što danas u Stepanovićevu podseća na Milunku Savić jeste ulica koja nosi njeno ime i ostatak kuće u kojoj je živela. Nažalost, postavljena spomen-ploče na toj kući je skinuta.”

„U kući Milunke Savić u Stepanovićevu dugo vremena je živela njena sestra Slavka kod koje su često boravila Milunkina deca, naročito za vreme školskih raspusta. Milunka je dolazila Slavki u goste i obično bi se vraćala u Beograd sa nešto jaja i drugih poljoprivrednih proizvoda u korpi.

SEĆAM se jednog, za mene, neobičnog događaja, od pre Drugog svetskog rata, koji se desio u vozu. Naime, ja sam učio srednju školu u Novom Sadu gde sam putovao vozom svaki dan.

Jednom prilikom se Milunka vraćala za Beograd. Ona je kao nosilac Karađorđeve zvezde, imala pravo na besplatnu vožnju železnicom. Tako je i tom prilikom ušla u drugu klasu, kojom je u ono vreme putovala samo „gospoda”. Ja sam ušao u susedni vagon treće klase.

Pored mene se našao kondukter. Videvši da je jedna skromno obučena žena ušla u „višu” klasu, kondukter progunđa: ’Kud je ona baba zalutala!?’ Hitro pođe da je vrati u treću klasu. Ja sam ćutao i i posmatrao kroz prozor šta će se desiti. Kad je kondukter došao do Milunke i zatražio joj isprave, valjda da je kazni (oglobi), ona mu je pokazala legitimaciju. Najednom se kondukter ukipi u stavu ’mirno’ i vojnički salutira Milunki.”

Po dolasku iz Stepanovićeva kod Novog Sada, Milunka Savić nastanila se u Beogradu gde je živela sa svojom kćerkom Milenom i dve usvojene devojčice.

Prelistavajući stare komplete „Politike”, novinar Kosta Dimitrijević otkrio je do tada malo poznat podatak o životu Milunke Savić u Beogradu.

„Milunka Savić najslavnija žena - srpski borac u balkanskim i Prvom svetskom ratu sa porodicom stanovala je u Skadarskoj ulici br 33, do čuvene kafane ’Tri šešira’. Živela je sa svoje četiri ćerke izdržavajući ih od malih državnih prihoda i zarade od pranja stotine prozora i stepenica u jednom velikom beogradskom nadleštvu, a u slobodnim časovima, to je bilo samo noću, držala je preslicu i prela vunu da deci isplete čarape.

U svojim povremenim ispovestima Milunka se prisećala tog vremen:

-  Dolaze Francuzi u Beograd, dolaze moji ratni drugovi, generali, oficiri, vojnici, pa kažu:

Zar za Milunku nije ništa moglo bolje da se nađe, zar žena-junak još da se bori, i to za hleb?

-  Nekada, za vreme ratova, bila sam zdrava i jaka kao kurjak. Vojvoda Putnik mislio je da sam krenula za nekim momkom u rat. Međutim, docnije su svi videli da se ne radi ni o kakvom momku nego da me je jedino patriotizam na to odlučio.

Umesto da joj je omogućeno da ode u sanatorijum ili od- maralište za oporavak, Milunka je posle oslobođenja morala da misli na zaradu. Petnaest godina je radila najteže i najprljavije poslove.

UKINUTA ELEKTRIKA

PREDE vunu Milunka Savić, narednik srpske vojske sa odličjima Karađorđeve zvezde, francuske Legije časti, Albanske spomenice, u Skadarskoj ulici 33, usred Beograda. U kuhinji još gori gasna lampa jer su joj elektriku ukinuli. Važniji je hleb od svetlosti i Milunka je ponovo  morala da je žrtvuje.

SUTRA: ŽIVOTNI PUT OD HEROINE DO SPREMAČICE U BANCI

Preporučujemo

Feljton

0 0

FELjTON - MILUNKU SMRT NIJE HTELA, PREŽIVELA JE BRODOLOM: I u Bizerti, u Tunisu, nesrećna Srbija je ostavljala kosti svoje dece...

11. 08. 2023. u 18:00

Feljton

0 2

FELjTON - DVE SULUDO HRABRE ŽENE U ISTO VREME U BOLNICI: Milunka je u britanskoj bolnici boravila pošto je po peti put upucana u butinu

10. 08. 2023. u 18:00

Feljton

0 0

FELjTON - DVE ŽENE SU UKRASILE SLAVNI GVOZDENI PUK: Flora Sends je jedina žena sa Zapada koja se borila kao vojnik u Velikom ratu

09. 08. 2023. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije