FELJTON - ZGUŽVANI MOĆNICI NA TITOVOJ SAHRANI: Narod voli harizmatske ličnosti i one mu ulivaju i neko spokojstvo i sigurnost

GOTOVO je neverovatno sa kakvom su unutrašnjom potrebom mnogi intelektualci skoro kliktavo pristajali da svoju reč potroše za te strahovite privide.

Svetski državnici na počasnoj tribini, Foto Profimedija

Ponekad mi se činilo da ih je obuzelo pravo ludilo zbog kojeg  je sve njihove postupke otelo od bilo kakve razumne provere. Nešto od tog zavetnog kliktanja sačuvali su Radomir Andrić i Ljubivoje Ršumović u knjizi „Tito piscima - pisci Titu”, objavljenoj 1982. godine. U dirljivo sročenom propratnom tekstu oni su napisali: „Sve najlepše reči namenjene su Titu. On je pesnicima roditelj, brat i drug, cvet ljubičice i lale, soko i slavuj, sunce i žubor potoka, sigurnost i sloboda, pesma koju narod u srcu rađa. U ogledalu Titovog imena jate se metafore, spontane poetske figure i ukrasi za vreme koje dolazi. Jer, Tito je došao iz budućnosti.”

Radomir Konstantinović trajno je obeležio svoje ime tekstom „Titova misao”, dokazujući tvrdoglavo, kao neko durljivo gospodsko dete, i ono što je nemoguće. Pored ostalog piše:

„Ovih dana ne znam za lepšu pesmu od one, koju svi pevamo: Druže Tito mi ti se kunemo.

Njena ritmika, tako jednostavna, odjednom natkriljuje svaku drugu ritmiku, kao ritmika talasa ili zakletve, koja uvek kao da je izazov vremenu u rušenju. Ali ta ritmika krajnje uprošćenih intervala, koja se, u korak, sjedinjuje sa svima koje znam i ne znam, je li ona suprotstavljanje večnosti vremenu?

Mi, koje je Tito učio, nismo u ratu s vremenom. Mi sarađujemo s vremenom. Uostalom, šta je dogmatizam, kome je Tito udario glogov kolac usred ove zemlje kao usred samoga sveta, ako ne pre svega nemirenje sa vremenom, u nemirenju sa istorijom? Dogmatska misao je pokušaj izuzimanja iz vremena. To je misao one „večnosti” koja bi da uspostavi svoje carstvo ignorisanjem smrti.“

GLEDANO spolja, Titova sahrana je imala sva svojstva veličanstvenog finala jednog razdoblja. Na taj pogreb došli su glavni političari savremenog sveta. Videti ih na jednom mestu kao neku veliku ožalošćenu porodicu budilo je u meni čuđenje. Nisam mogao da verujem da su u toj gomili svi oni od kojih zavisi sudbina sveta, pitanje života ili smrti. Uzalud su radoznali posmatrači očekivali da će videti bratstvo nekakvih divova.

Ništa od toga. Umesto džinova, ovi su ljudi izgledali sasvim obično i ljudski. Bilo je gotovo neverovatno da je silnu Ameriku zastupala jedna krhka starica u roza haljini i šeširu, za koju je rečeno da je to majka predsednika SAD Džimija Kartera. Vrpoljila se na suncu i tiho šaputala sa uparađenim marinskim atašeom. Neki zlobnici tvrdili su da se sa njim pogađa čijoj to sahrani prisustvuje, a najverovatnije je to persijski šah. Leonid Brežnjev, taj silnik pred kojim je drhtao ceo svet, zbog bolesti je privilegovan: doturena mu je jedna stolica. U trenutku kada je morao da prisustvuje jednoj sahrani koja tako dugo traje, bio je to poklon vredniji od svih njegovih automobila.

Stisnuti zajedno, na jednom ograničenom prostoru, ovi moćnici ispadali su iz svojih tako svečanih uloga. Bilo je očevidno da nisu naviknuti na teskobu. Ovako zgužvani na počasnoj tribini, oni su podsećali na ikonu sa predstavom četrdeset sevastijskih mučenika. Za njih je bilo i neobično što ih je protokol sahrane primoravao da slušaju duge žalobne govore na tuđem jeziku. Naviknuti da čuju samo sebe, oni su se nervozno meškoljili i tako samo povećavali svoju teskobu. A došli su svi i gotovo je neverovatno kako je bio mali broj onih koji su izostali. Na ovoj tribini jugoslovenski protokol prikazao se u svom punom sjaju. Iskreno sam se divio tim izvežbanim znalcima koji su bili kadri da unapred rasporede sve te velikane, a da niko ne bude povređen.

POMEŠALI su se ovoga puta sasvim pomireno i levi i desni, aristokrati i građani, mali i veliki, demokrate i diktatori, moćnici svih boja, rasa i religija. Sa nevericom sam posmatrao taj neobični samit, taj tako različiti skup koji bi - padalo mi je na pamet - mogao da tu, u Beogradu, odmah posle sahrane, tako reći još na daći, sklopi večni mir na ovom svetu. Pomislio sam: zar nije moguće da svi oni, učestvujući na sahrani jednog od svojih, bar za trenutak ne pomisle da će sutra krenuti jedna druga pogrebna povorka u kojoj će na lafetu počivati njihovo telo? A kad utihnu žalosni marševi i svi se raziđu svojim kućama, hoće li iko razmišljati i o efemernostima života? Hoće li se obuzeti idejom prolaznosti zaveriti da će odsada unapređivati samo dobro, gasiti mržnju i požare? Ili će se sve u njihovom životu nastaviti po starom, a oni postati svesni koliko su i sami zarobljenici vlasti, opijeni i zavisni, kao kakvi narkomani.

Posmatrao sam i narod koji je sa suzama pratio kretanje pogrebne povorke. Setio sam se kako je narod iskreno ridao i prilikom sahrane kralja Aleksandra I, čiji su život prekratili meci plaćenog ubice. Očigledno, narod u suštini voli harizmatske ličnosti i one mu ulivaju i neko spokojstvo i sigurnost. Kada nas takve ličnosti napuštaju, narod veoma bolno doživljava ove rastanke.

KOVČEG  su sledili u sporom ritmu i strani izaslanici otkrivajući pred očima zadivljenog sveta i neku svoju neverovatnu fizičku izdržljivost.Da li su i oni bili svesni da ovde, u Beogradu, ispraćaju i kraj jedne epohe? Sumnjam! Bol naroda koji su mase otvoreno iskazivale pred njihovim očima mogao je da ih utvrdi u uverenju da će delo čoveka koga prate pretrajati njegovu smrt i da ga nedostojni dijadosi neće raskućiti. U ovakvim žalobnim trenucima, kada vladaju nekontrolisana osećanja, moguća su i prebrza zaklinjanja na večnu odanost i trajno čuvanje amaneta. Vrlo brzo pokaže se sva istrošenost zakletvi, a čvrsto saliveno nasleđe počinje da puca. Najzad, dijadosi pokazuju svoju zloćudnu narav, stvaraju se tajne grupe i započinju najpre tihi, nevidljivi sukobi, a kasnije javni i sve glasniji. Svečana fasada stiče pukotine koje se više ne mogu sakriti. Ravni i jednaki ne mogu više da pristanu na jednog i izuzetnog. Središnja vlast se osipa i otiče svojim zagonetnim vododerinama, a novi život koji nezadrživo struji rastače stari. Kao u nekom pozorištu tiho se gase svetla, a gledalište tone u mrak. Obično najgrlatije lučonoše prethodnog stanja najbrže gase svoje baklje, trudeći se da prvi upale mala i smerna kandila. Uveravaju nas opet, jednako strasno i nametljivo kao i pre, da te male svetiljke osvetljavaju i sveopšte duhovno preobraženje.

ISKREN OPROŠTAJ

U TRENUCIMA rastanka sa vladarima narod je spreman da sasvim velikodušno oprosti svom vođi i sve njegove mane. Taj politički subjekt brzo zaboravi na sva ona razočarenja koja mu je priređivao za vreme svoje vlasti. Narod osporava do jedne granice, a onda, on se ipak baca na kolena i iskreno proliva suze. Video sam to na bezbroj mesta za vreme Titove sahrane dok je pogrebna povorka sporo odmicala od Skupštine, kroz Ulicu Miloša Velikog pa sve do Dedinja.

SUTRA: PUKOTINE U DRŽAVNOJ ZGRADI POSLE TITA

Preporučujemo

Feljton

2 2

FELjTON - VLAST JALOVIM FRAZAM BEŽI OD PRAVIH PROBLEMA : Državu je vodila generacija političara koja nije mogla da čuje istinu

10. 07. 2023. u 18:00

Feljton

1 4

FELjTON - TAJNA POLICIJA GARANT OPŠTE NARODNE SREĆE: Titovi lavovi, bili su u Evropi i poslednji odsjaj isčezle feudalne epohe

09. 07. 2023. u 18:00

Feljton

0 2

FELjTON - BOKA JE PREDODREĐENA DA PRKOSI VREMENU: U Kotoru su streljani pobunjeni mornari austrougarske flote, koji su suđeni na smrt

08. 07. 2023. u 18:00

Feljton

0 1

FELjTON - ODBRANA ISTINE PRED NALETIMA DOGMATIČARA: Vlasti pokušavale među profesore istorije da proture svoje ljude

07. 07. 2023. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije