FELJTON - ODBRANA ISTINE PRED NALETIMA DOGMATIČARA: Vlasti pokušavale među profesore istorije da proture svoje ljude

U TOM profesorskom krugu posebno se isticao Novakov asistent Ivan Božić. Posedovao je široko humanističko obrazovanje, a za nas studente bio je upravo neiscrpni izvor najrazličitijih obaveštenja.

Mitra Mitrović, prva ministarka u Srbiji, u partizanima, Foto Vikipedija

Uvek savršeno miran, uravnotežen i beskrajno marljiv, satima je bio u stanju da na nekoj staroj pisaćoj mašini, koja je čudom preživela rat, kuca za nas studente skripta iz istorije starog veka. Prihvatili su nas ti iskusni profesori iz sveg srca, kao da su jedva dočekali da se ponovo otvore fakultetske dveri, a učionice ispune mladim svetom, željnim znanja. Doista, za vreme ratne pauze, nakupila se kod studenata velika energija i ona je nezadrživo izbijala iz nas prenoseći se i na naše profesore. Stvoreno je ubrzo i neko posebno jedinstvo, neka prisnost koja nas je s našim profesorima vezala za ceo život. Shvatili smo veoma brzo da je njihova istorijska uloga u očuvanju istinske nauke, u njenoj odbrani pred naletima i zahtevima dogmatičara.

Vlasti su pokušavale da među profesore istorije proture bar jednog predstavnika zvanične ideologije, ili da izaberu kakvog novog asistenta koji će na nadležno mesto prenositi njihove misli. Takva ličnost nađena je u liku nekadašnjeg gimnazijskog profesora Dušana Perovića. Njemu je Mitra Mitrović-Đilas, tadanji ministar prosvete u Srbiji, poverila ulogu komesara u istorijskoj nauci, s neskrivenim zadatkom da pripazi na ove predratne profesore koji su jamačno preuzeti iz nevolje, jednostavno zato jer drugih i odanih tada nije bilo.

DUŠAN Perović je svoju ulogu shvatio najozbiljnije, želeći po svaku cenu da opravda partijsko poverenje. Na svoju nesreću, on je bio čovek usmene nauke, kadar da satima do detalja priča o Prvom srpskom ustanku, da sa marksističke tačke osvetli sve razvojne faze srpske revolucije, da kritički oceni ulogu Srba u mađarskoj revoluciji 1848, da ukaže na velike zablude građanske istoriografije koja, bez primene marksističkih načela, može da stvori isključivo iskrivljenu sliku naše prošlosti. Sve je to Dušan Perović umeo da ispriča, a govorio je dugo i suvoparno, jedino je bio potpuno nemoćan da bar nešto od svojih ocena i zapažanja stavi na papir. Pred belinom papira kao da je odjednom iščezavala sva njegova učenost i hrabrost, i on je bio primoran da odustane od pisanja. Iskusni profesori odmah su uočili ovu Perovićevu slabost i oni su sve učinili da se ovaj nesrećni čovek sam povuče, rizikujući da bude kažnjen zbog neispunjenog partijskog zadatka. Upamtio sam ga kao primer čoveka čija je apsolutna poslušnost daleko prevazilazila njegove stvarne intelektualne moći. Perovićev odlazak profesori istorije dočekali su kao svoj lični uspeh. Nestao je iz seminara za istoriju tiho i neprimetno, baš onako kako se jednoga dana i pojavio u našoj sredini. Kao utešnu nagradu, partija kojoj je pripadao dodelila mu je mesto direktora Muzeja Prvog srpskog ustanka koji se tada nalazio u knez-Miloševom konaku u Topčideru.

NI SLUTIO nisam da će dolazak Dejana Gojkovića, činovnika Saveznog komiteta za nauku i kulturu vlade FNRJ, iz osnova izmeniti moj život. Najpre me je ovaj neobični čovek uposlio u Saveznoj restitucionoj komisiji, kojoj sam dodeljen na rad, zajedno s bivšim profesorom skopskog fakulteta dr Milenkom Filipovićem i Jovom Kovačevićem. U zgradi Ministarstva prosvete dobili smo jedan sobičak, a naš je prvi zadatak bio da pregledamo sve prijave ratne štete u Beogradu i da odvojimo i ispitamo sve one predmete u kojima smo otkrili podatke koji su se mogli odnositi na neka odneta kulturna i umetnička dobra.

Danima smo listali po tim požutelim hartijama i vrebali kakav podatak kako bi ga kasnije iscrpnije obradili. Bilo je jasno da su ljudi prijavljivali svoju ratnu štetu u čvrstom uverenju da će im država stostruko nadoknaditi izgubljeno ili odneto. Ta nada im je dala povoda da se dovijaju i da na razne načine izmišljaju svoje stvarne gubitke.

Radeći u toj komisiji brzo sam stekao naviku da već na osnovu sadržaja prijave razlučim istinu od mašte. Dejan Gojković bio je sasvim neobičan čovek. Sin dr Gavre Gojkovića, podbana Hrvatske iz vremena Austrougarske monarhije i baronice Kušević od Velike Mlake u Turopolju, vezao se za komunistički pokret u Zagrebu, a 1941. otišao u partizane.

Zbog znanja engleskog jezika obreo se u Italiji u nekoj oficirskoj misiji. Pričao nam je kako je 1944. leteo u savezničkim avionima nad Beogradom za vreme bombardovanja, ne skrivajući da je do toga došlo na osnovu zahteva maršala Tita. Ovaj je dokazivao Englezima i Amerikancima da će bombardovanje Beograda izazvati kod Nemaca pravu paniku, a biće to i kazna za srpske kolaboratere.

POSLE rata Gojković je otišao u diplomaciju, najpre u Grčku, a posle, po kazni, u Albaniju. U Atini se zamerio nekom moćniku iz ambasade kada je spalio Kunove mape „S partizanima”, koje su dostavljene iz Beograda za darivanje Grka. Smatrao je da su ti Kunovi crteži neubedljivi i da je čista glupost i naivnost ukoliko neko misli da će ih Grci primiti sa uvažavanjem. U Tirani se upoznao s nekom Engleskinjom, s kojom je počeo da igra tenis. Opomenut u ambasadi da se čuva špijuna, a Engleskinja je sigurno agent Intelidžens servisa, odlučno je nastavio da se druži s ovom ljupkom strankinjom, posle čega je naglo povučen iz Albanije i dodeljen na rad Saveznoj restitucionoj komisiji. Bio je kadar da svakog časa ispadne iz bilo kakvog nametnutog okvira, a ponašao se tako ležerno i neobavezno kao da nije sputan strogim pravilima svoje partijske organizacije.

Iako je bio nosilac spomenice od 1941, on taj znak nikada nije stavio, a stanovao je negde na kraju Zemuna, u najmljenoj sobi kod jedne pobožne žene, dozvoljavajući da mu čelo glave nad krevetom visi šarena oleografija Bogorodice sa Hristom.

Slušajući Dejana Gojkovića, stekao sam utisak da je taj gospodski sin zalutao u komunistički pokret iz puke radoznalosti, a primamljive su mu bile i opasnosti koje je donosio partijski rad. Za vreme rata radio je jedno vreme kod Rogožarskog, u fabrici avionskih delova koja je proizvodila za nemačku vojsku. Znajući ko je u fabrici komunista upozorio ih je da odmah odu u partizane, a zatim je dežurnom agentu Gestapoa saopštio neka njihova imena, moleći ga da ga povede u Beograd kod neke prijateljice. Bila je to jedina mogućnost da u Mesni komitet Partije, sa kojim je sarađivao dr Blagoje Nešković, donese izvanredno važan partijski materijal. Zahvaljujući Gojkoviću dobio sam zadatak da otputujem u Bosnu i Crnu Goru i da pomognem oko organizovanja restitucije. Bilo je to još jedno moje posleratno putovanje van Beograda.

LAKO SE RUŠI TEŠKO SE GRADI

U SARAJEVU sam upoznao starog konzervatora Derviš-Tafru. Spor i odmeren u pokretima i rečima, skoro ravnodušno je primio moja uputstva, a zatim mi je naširoko objašnjavao kako savremeni sarajevski urbanisti nameravaju da sasvim poruše staru Baš-čaršiju.

Vele ljudi da u njoj nema više života, gase se zanati, a ćepenci su svi od drveta, može i požar da plane. A da je šteta da nestane ovo srce Sarajeva, sumnje nema, pa neka ja, gore u Beogradu, poradim oko toga da se Čaršija sačuva. „Lako je rušiti”, govorio je kao neki istočnjački mudrac, „ali je teško, jako teško, graditi”. Jednostavna, ali sasvim tačna misao, pomislio sam tada, slušajući ovog iskusnog čoveka.

SUTRA: BOKA JE PREDODREĐENA DA PRKOSI  VREMENU

Preporučujemo

Feljton

0 3

FELjTON - NEGOVANjE POSLUŠNOSTI NA FILOZOFSKOM FAKULTETU: Predratni profesori sačuvali kontinuitet istorije

06. 07. 2023. u 18:00

Feljton

0 1

FELjTON - MIHIZOV "TOPLI ZEC" NA PRAVNOM FAKULTETU: Mihajlović želeo da protestuje protiv pseudorodoljubive poezije

05. 07. 2023. u 18:00

Feljton

0 2

FELjTON - PREĆUTNO PRIMIRJE SA NOVIM VLASTIMA: Tito prisustvovao prvoj posleratnoj proslavi Svetog Save

04. 07. 2023. u 18:00

Feljton

0 2

FELjTON - ŽARIŠTE DUHOVNOG OTPORA VLADAJUĆOJ IDEOLOGIJI: Mihiz se čas pojavljivao kao prvosveštenik, čas u ulozi odvažnog branitelja

03. 07. 2023. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije