FELJTON - MIHIZOV "TOPLI ZEC" NA PRAVNOM FAKULTETU: Mihajlović želeo da protestuje protiv pseudorodoljubive poezije

Dejan Medaković

05. 07. 2023. u 18:00

DEŠAVALO se to na književnim večerima koje su priređivane u prepunoj sali velikog amfiteatra na Pravnom fakultetu.

ФЕЉТОН - МИХИЗОВ ТОПЛИ ЗЕЦ НА ПРАВНОМ ФАКУЛТЕТУ: Михајловић желео да протестује против псеудородољубиве поезије

Miroslav Krleža je pre rata polemisao sa Radovanom Zogovićem, Foto "Vikipedija"

Razume se da su priređivači ovih večeri nameravali da pred omladinom defiluju naši pesnici i da tako posvedoče svoju duboku privrženost novom režimu. Mihiz je odmah prozreo sve te namere i odlučio da koliko god bude mogao pokvari nameštenu atmosferu ovih sedeljki.

Počelo je to sa Desankom Maksimović koju je Mihiz zbunio pitanjem da li ostaje pri svom obećanju iskazanom u jednoj predratnoj pesmi da će otići u pastire.

Desanka se brzo pribrala i odgovorila da od te namere još nije odstupila i da ne isključuje tu mogućnost da ode među pastire.

Na drugoj večeri pojavio se Marko Vranješević, naočit gorštak, sveštenički sin, sa somotnim baritonom kakvog dvorskog protođakona. Recitovao je izvanredno, naglašavajući svaku reč. Na nesreću, bile su to nekakve rodoljubivo-borbene pesme s krajnje jednostavnim rimama i jevtinom patetikom koja je tačno odgovarala književnim porudžbinama Agitpropa. Nesrećnog Vranješevića Mihiz je već na početku svoje diskusije pretvorio u ništavilo. Rekao je da u životu nije čuo da neko tako divnim baritonom recituje tako loše pesme. Za celo vreme, reče Mihiz, „zabavljao sam se pogađanjem Vranješevićevih rima. Uvek sam pogodio sem u jednom slučaju. Nisam znao da će Vranješević rimovati ’Krajina - krvava haljina’ sa 'Staljina’. To zaista nisam predvideo.”

U sali se zaorio smeh, ali su se čuli i pojedinačni uzvici: „Provokator, neprijatelj, napolje s njim.”

Mihiz je sve te upadice dostojanstveno otćutao, dok je Marko Vranješević zbunjeno pokupio svoje papire i nestao iz sale.

JOŠ više uzbuđenja donelo je veče Radovana Zogovića. Mihiz je već unapred nagovestio da jedva čeka da malo prodrma ovog uobraženog partijskog pesnika, koji se u Beogradu pročuo kao veliki Crnogorac i mrzitelj Srba, a iznad svega kao čovek krajnje arogantnog ponašanja. Bio je Zogović jedan od onih koji su verno služili u ideološkom aparatu CK, zajedno sa Stefanom Mitrovićem, a njihov vrhovni šef bio je Milovan Đilas.

Amfiteatar je bio pun. Na naše najveće iznenađenje u prvom redu sedeo je, skrušeno kao kakav grešnik, Miroslav Krleža. Do skora u nemilosti zbog svog neodlaska u partizane, otpočeo je svoj povratak njima i to je bio razlog što je došao da čuje moćnog Zogovića s kojim je pre rata duhovito polemisao. Mihiz je znao za tu polemiku i sada je želeo da Zogovića javno upita šta sada o njoj misli. Očekivao je da će se Zogović zbuniti, a u isto vreme biće neprijatno i pokajniku Miroslavu Krleži.

Zogović je čitao svoje prkosne strofe, savršeno siguran da iza njega stoji ceo Agitprop i celokupna partijska mašinerija. Važio je i kao neprikosnoveni sudija u svim oblastima kulture, iako je bilo opšte poznato da je on lično čovek skromnog obrazovanja, pesnik nevelikog dara koji se stavio u službu zvanične ideologije, neka vrsta jugoslovenskog Majakovskog, razume se bez one ljudske topline i duhovitosti koja je krasila njegov ruski uzor.

TEK što je Zogović završio čitanje, Krleža je hitro napustio salu. Stari lisac kao da je naslutio da će sada pasti i neko neugodno pitanje, pa je za njega bolje da što pre nestane. Posle burnog skojevskog aplauza, koji se jedva stišao, Mihiz se odmah javio za reč:

„Žao mi je”, rekao je u savršenoj tišini, „što je upravo izišao iz sale Miroslav Krleža. Vi ste pre rata sa njime polemisali, a on vas je, zajedno sa Milovanom Đilasom i Jovanom Popovićem, nazvao ovnovima. Kako vi danas gledate na tu polemiku i kakav je današnji stav partije prema Krleži?”

Zogović za trenutak zaćuta. Bilo je očigledno da ovakvo pitanje nije očekivao. Ipak, pobedio je u njemu zaštićeni moćnik iz Agitpropa.

„Mi mislimo i danas da smo u odnosu na Krležu zastupali pravilne stavove. Tu se ništa nije promenilo. Krleža je tada pogrešio i skrenuo sa čistih marksističkih pozicija.

Ipak, mi smo već tada zauzeli stanovište da je Krleža predragocen borac i da ga ne treba izgubiti. Proklamovali smo načelo: 'Branićemo Krležu i protiv Miroslava Krleže’. I dobro smo uradili. Krleža je danas s nama i to je bitno za stvar revolucije.”

U sali se ponovo prolomio buran pljesak i tako je završeno Zogovićevo književno veče.

Još dugo se u Beogradu pripovedalo o Mihizovom hrabrom istupanju, a među pesnike manjeg političkog značenja ušao je pravi strah od ovog nepredvidljivog radoznalca.

JOŠ gore  je tada prošao Dušan Kostić, čijem angažovanom pesništvu je Mihiz osporio svaku književnu vrednost. Ponovo su se u sali prolomili burni protesti i zahtevi da se ovaj provokator izbaci i da mu se oduzme reč.

Kostić se zbunio i samo nemoćno širio ruke, ponavljajući da je pisao kako je znao i mogao i da nije kriv ako se nekome njegove pesme ne dopadaju, da je mogao bolje on bi to svakako uradio.

Svojim istupanjem Mihiz je zapravo želeo da protestuje protiv jedne nametnute laži, protiv te pseudorodoljubive poezije koja je već uveliko našla svoje moćne ideološke zaštitnike. Bio je to čitav smer koji je srpsko pesništvo silom vodio na opasne stranputice, koji je kidao s našim pravim književnim nasleđem, a pesnike poput Momčila Nastasijevića, Stanislava Vinavera, Miloša Crnjanskog i Jovana Dučića odbacivao kao dekadente, varalice ili narodne neprijatelje.

Simina 9a nastavila je da živi svojim uobičajenim životom, već odavno pretvorena u pravo duhovno čistilište. Više nije ni bitno da li smo i koliko smo u našim sudovima bili u pravu. Bitno je da su se oni uopšte i čuli u vremenu koje je već uveliko negovalo i neku posebnu vrstu gluvoće. Ta bolest nije mimoišla ni naše najveće pisce Ivu Andrića, Veljka Petrovića i Isidoru Sekulić. Naročito sam teško primio svoj razlaz sa gospođom Isidorom Sekulić.

ZA VREME rata revnosno sam je četvrtkom posećivao u njenoj ljupkoj kućici na Topčiderskom brdu. Te posete nastavio sam i posle završenog rata. Bilo mi je drago kada mi je ispričala da su je posetili neki oficiri i doneli paket kao dar maršala Tita, „a predali su mi i jedan podeblji koverat s novcem. Pozdravite druga maršala i zahvalite na paketu, a koverat s novcem vratite. Ja nikada u životu nisam primila novac koji nisam i zaradila. U paketu je bio štof za zimski kaput, koji sam poklonila svom Albancu testerašu.”

Želeći da je obradujem saopštio sam joj vest da je Biblioteka grada Beograda otkupila rukopis njene knjige „Pisma iz Norveške”. Ljutito je đipila kao uvređena osoba:

„Znam”, rekla je gnevio, „to je sigurno prodao onaj Cvijanović. Mrzim to grobarenje. Ja sam kaluđer i meni je sasvim svejedno da li će išta ostati iza mene.”

OPRAVDANI I ISKRENI GNEV

U SVOJOJ pesmi: „Kojim smerom”, objavljenoj 1947, Mihiz je svoj opravdani i iskreni gnev najbolje obrazložio. Bila je to pesma koja je jako odjeknula u tadanjim intelektualnim krugovima Beograda, a protumačena je, uostalom sasvim ispravno, kao prava pobuna protiv krutih zvaničnih stavova iskovanih u kancelarijama ideološke komisije CK. Činjenica je da se i posle ove pesme ništa posebno nije desilo. Izostala je svaka očekivana odmazda.

SUTRA: NEGOVANjE POSLUŠNOSTNI NA FILOZOFSKOM FAKULTETU

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
pogledaj sve

Komentari (0)

ODBRANA NA MAX: MaxBet poklanja 1.000 vaučera za besplatne preglede povodom meseca muškog zdravlja